Прочитај ми чланак

РАДНИЧКА ЈЕ ТУГА ПРЕГОЛЕМА: Газда му дугује 390.000 за плате!

0

Да српски радници и права која имају не могу најчешће да остваре, најбоље говори пример Ивана Ковача из Новог Сада. Он, наиме, већ пуне три године не успева да наплати више од 300.000 динара, колико му бивши послодавац дугује. Поштено зарађен новац мукотрпним радом може да заборави, иако му треба буквално за лек.

d

Фото: промо – Иван Ковач

Да српски радници и права која имају не могу најчешће да остваре, најбоље говори пример Ивана Ковача из Новог Сада. Он, наиме, већ пуне три године не успева да наплати више од 300.000 динара, колико му бивши послодавац дугује. Поштено зарађен новац мукотрпним радом може да заборави, иако му треба буквално за лек.

Ковач је, иначе, онколошки болесник са шест операција иза себе, а очекују га још две. И поред свих лекарских интервенција, њему су константно потребне и терапије које су, наравно, папрене. Но након преко 30 година радног стажа Ковач прима инвалидску пензију од срамотних 13.900 динара.

– Радио сам у фирми „Феникс”, власника Младена Адамовића. Годину и по дана сам био и курир, и куварица, и молер, ма све што је требало. Пошто је пре девет година купио фирму у приватизацији, ја сам био задужен да водим реновирање, али и пазим објекат, храним раднике, кречим, па чак и да водим финансије и исплаћујем дневнице. Нисам ни имао радно време, нон-стоп сам био на послу и водио све послове као да је моја рођена фирма у питању. Онда сам добио карцином простате и отишао на лечење – прича Ковач.

Како наставља, тада су почеле његове муке. Били су потребни новци за бројне операције и терапије, а од бившег газде, који му је остао дужан укупно 389.296 динара зарађених још током 2011. и 2012, никако није успевао да наплати дуг. Није помогла ни судска пресуда, јер је Адамовић у међувремену фирму отерао у стечај.

– Обратио сам се суду и у јулу ове године са молбом да ми се признати износ уплати, но добио сам од њих одговор да не постоје законски услови да се то наплати, ни делимично, ни у целости. Адамовић ми је током целе ове године, на мрвице, исплатио око 65.000 динара. Стално ми обећава да ће ми редовно исплаћивати дуг, али све остаје на томе, на празним обећањима и нико ништа ту не може. А ја, иако ме доктори грде кад уопште излазим из куће, одем да одрадим покоји послић за макар једну црвену, бар за лекове да имам – каже Ковач, који, и поред свега, не тражи ни сажаљење, ни милостињу, већ само оно што је поштено зарадио.

Суд је, иначе, још јула 2013. донео пресуду у његову корист, али не постоји начин да се, бар законски, новац од бившег газде извуче.

Пензија за две терапије

– Због неуплаћеног стажа не могу да остварим нормалну пензију, јер сам од фебруара 2014. у инвалидској пензији, па примам само око 13.000 динара, док ми за лекове треба најмање 6.000 по терапији – пожалио нам се очајни Ковач, који чека плате зарађене још током 2011. и 2012. године.

Мобинг над 176 радника!

Удружењу „Стопмобинг Србија”, које у својих 17 повереништава има више од 84.000 чланова, у току прошле године стигло је 176 пријава злостављања на раду. Од тога се у 59 пријава радило о кршењу права радника која су третирана другим законима. – У току поступка, највероватније због страха за свој посао, 42 пријаве су повучене.

Од преосталих 75 пријава за које смо утврдили да су оправдане, пре покретања и подношења Захтева за покретање поступка заштите од злостављања на раду, 52 пријаве смо решили у директном контакту са послодавцима, које смо упознали са негативним последицама и по само предузеће, ако менаџмент не предузме одговарајуће мере према моберима, што је свакако и најбоље решење. На овај начин се сукоби не продубљују, злостављачи или мобери се кажњавају интерном одлуком директора, а запослени може свој посао обављати без страха од даљег малтретирања – наводи председник Удружења Жика Живадиновић.

Он напомиње да највећи број пријава за мобинг долази из јавног сектора, као и да су жене чешће изложене злостављању на раду, али и да су истрајније у одбрани својих права од мушкараца.