Вест, која је потекла из „Србијагаса“, да ће градња гасовода „Јужни ток“ почети између 20. новембра и 20. децембра код Ковиља и да ће на отварању, како је раније најављивано, бити и руски председник Владимир Путин, није много избацила из колосека житеље овог војвођанског села. Јер, Ковиљани и даље живе мирним паорским животом као да се ништа спектакуларно и за државу важно не дешава око њих. То се осетило и чим смо крочили у зграду Месне заједнице.

– Народ по селу већ прича како се гради хелидром на који треба да слете Владимир Путин и Томислав Николић. Ми о свему томе немамо никакву званичну информацију, ни од „Србијагаса“, ни од државе, али се лагано и натенане спремамо као да ће председник Русије заиста доћи у Ковиљ – категоричан је Младен Верначки, првак овог села.

Ковиљ се пружио на двадесетак километара од Новог Сада, поред ауто-пута за Београд, у равници крај широког Дунава. То је велико и дугачко село. Има 50 километара улица, осам друмова и небројано много сокака. Настало је још давне 1554. године. Има у њему данас 1.600 домова са 5.543 душе.

– Наши сељани су фин, радан и тих народ. Први су у Србији поорали њиве, посејали пшеницу, која је већ никла. Бавимо се пољопривредном производњом здраве хране на 7.000 хектара, узгајамо 500 крава са теладима на слободним пашњацима, белу рибу у дунавским ритовима, свиње у оборима и, наравно, правимо ракију од дуда, која је толико јака да се надалеко зна „како дудара у главу удара“ – прича стамени председник села Младен Верначки, који са породицом обрађује чак 6о хектара земље и узгаја стоку.

Верначки је званично ратар са Бироа рада, јер је добио отказ у Земљорадничкој задрузи, где је био референт за пољопривредну производњу. Има, каже, таквих сељака без посла доста у Ковиљу, јер када су новосадске фабрике пропадале, где је већина њих била запослена, први су сељаци послати кућама. И поред тога у селу има свега, и хране, и пића, и културних приредби и спортских такмичења. Нема једино више цветова ковиља, пољског цвећа са жутим свиленастим латицама, које је расло по паорским њивама и по коме је насеље у 16. веку добило име.

Данас је Ковиљ познат по Ковиљском манастиру, задужбини Светог Саве, по Ковиљско-петроварадинском риту као националном парку, по споменику солунцима из 1918. године, по песнику Лази Костићу, који је овде рођен, по тамбурашу Васи Јовановићу, фудбалском клубу „Шајкаш„, другом по старини у Србији и чарди „На крају света“, која је због старости срушена. Сад у њеним темељима археолози истражују римске, турске и српске старе ратничке гробнице.

– Због те црквене чарде добили смо назив „село на крај света“. Ми смо, међутим, село на септичким јамама, које са руским гасом улази у 21. век. Зато маштамо да једног дана постанемо модерна варош – добацује нам мештанин Лазар Пашћан, стари комуниста, који се искрено обрадовао доласку и Владимира Путина и руског гасовода.

Објашњава да се гас у Ковиљ већ два пута усељавао, а канализација ниједном. Први гасовод је инсталиран у сеоским њивама седамдесетих година, када је кроз атар увођен гас за „Цементару Беочин“. Други гасовод је стигао пре десет година за потребе сеоских домаћинстава. Укопан је тада чак 18 метара испод корита Дунава.

– Ми смо се сељаци одрекли тог кућног гаса, јер је постао превише скуп. Још нас боли што смо 2004. године дали по 1.100 евра за увођење гаса. Иако имамо гасовод, па и чак нафтовод, ми се у Ковиљу грејемо на дрва. То нам је најјефтиније, јер дрва расту поред Дунава и лако се „беру“ – прича Лазар Пашћан, бивши фабрички мајстор, чији су потомци стигли у Ковиљ давне 1895. године.

Трећи гасовод, овај руски, стиже у Ковиљ крајем новембра. Сељани за тај гасовод нису продавали земљу, па верују да ће „Јужни ток“ да крене из локалне гасне станице, као део његове подземне мреже.

– Компанија „Србијагас“ има гасну станицу у нашем атару, поред пута за село Шајкаш. Претпостављамо да ће ту да буде ударен камен темељац за изградњу „Јужног тока“. Ту ће руски гасовод да се споји са нашим старим гасоводом. Када се то догоди, Ковиљ ће да постане светски стратешки важно место у коме ће бити посла за све мештане. Доћи ће нам индустрија и то ће бити спас за село од беспослице и замирања – смешка се задовољно председник Младен Верначки.

Други сељани Ковиља, док у топло јесење подне шеткају тротоарима или се сунчају испред својих кућа, не би превише да причају о светском бизнису и високим гостима из Москве и Београда. Њих, кажу, више брине ниска откупна цена стоке коју гаје, неголи висока политика.

– Ми смо у нашем малом селу спремни да дочекамо великог Путина да отвори гасовод. Имамо ракију од дуда, белог вина и црвеног меса на претек. Неће бити гладан. А ако Владимир Путин можда не дође у Ковиљ, не мари, сами ћемо се почастити – рекоше нам на растанку весели Ковиљани.

САЧУВАЛИ СВОЈ ИМИЏ

Туризам је у Ковиљу доста развијен. Мештани су подигли један хотел и две етно-куће. Имају винарију „На крај света“, тако да је село и после срушене чарде тог имена, сачувало свој имиџ. Томе доприноси и чињеница да Ковиљ има само једну аутобуску линију за Нови Сад.

КАО ДА НАМ ЈЕ РОД

Онима који не верују да ће председник Русије доћи у Ковиљ, један од мештана, Душан Јовановић, бивши возач високих југословенских политичара, одговара:

– Што да Путин не дође у Ковиљ. Па није он ваземаљац, већ човек од крви и меса. Уз то ми Владимира Путина поштујемо као да нам је род!

(Вечерње новости)

Ознаке: Јужни ток, Владимир Путин, ковиљ, србијагас