Међународни празник рада, Први мај, обележава се у недељу широм света у знак сећања на дан када је 1886. године око 40.000 радника у Чикагу, тражећи боље услове живота, ступило у штрајк и обуставило рад.

Први мај је, од некадашњег Празника рада, постао дан када се симболички обележава пропаст радничке класе. Иако она у традиционалном смислу те речи нестаје – проблеми са којима се суочавају они, који живе од рада, су све већи и подсећају на времена када је настајала радничка класа са првобитном акумулацијом капитала – неизвестан и слабо плаћен посао, обесправљеност, што омогућава послодавцима да остварују екстра профит. То најбоље илуструје продубљивање економске неједнакости у свету, у том контексту и на Балкану.

Процеси глобализације су убрзали неповољне трендове по раднике јер је капитал много мобилнији од рада – што показује и недавно објављени „Панамски документи“ о утаји пореза преко офшор пословања.

Међутим, на Балкану нема масовнијих протеста и штрајкова радника, иако једва састављају крај са крајем. Један од разлога је страх од отказа. Истовремено, радничка класа је данас прилично шаролика категорија. Све је мање некадашњих индустријиских радника (блуе цоллар). Све је више „белих оковратника“ (wхите цоллар), односно оних који не раде физичке послове.

У последње време нарочито су тражени високо специјализовани стручњаци, попут програмера (голд цоллар). Они свакако имају мање разлога за незадовољство, можда до тренутка када послодавци, у настојању да максимизирају свој профит, не почну да смањују плате и најбољим стручњацима.

Србија: Радници између чекића и наковња

Радничка класа у Србији, у традиционалном значењу те речи, изумире јер тренутно има само 250.000 индустријских радника, који су по оцени синдиката најугроженији од Другог светског рата.

Упркос све неизвеснијој егзистенцији, тежим условима рада, па и шиканирању послодаваца – нема масовнијих протеста јер се прибојавају да изгубе и ону цркавицу до које тешко долазе.

Југослав Ристић, председник Савеза самосталних синдиката Крагујевца каже да је, у ствари, положај свих запослених у Србији неизвестан и тежак.

„Пре свега, онима који су запослени јер им радна места нису сигурна. Када се то стави у контекст високе незапослености и ниских зарада, онда је јасно да је стање доведено до потпуног очаја и неизвесности. То је нешто што карактерише положај радничке класе у времену у коме живимо, са тенденцијом да буде још горе“, наводи Ристић.

Његове наводе можда најбоље илуструје случај фирме Јура из Лесковца, у којој послодавци из Јужне Кореје не дају запосленима чак ни слободан дан за празник, на који по закону имају право.Држава на такве, и многе друге случајеве шиканирања и мобинговања радника, скоро уопште не реагује.

Социолог Владан Вулетић, редовни професора Филозофског факултета у Београду, сматра да се садашња радничка класа у Србији налази између „чекића и наковња“ – огромне незапослености и уцењивачког односа послодаваца, препуштена неравноправној борби са послодавцима, док се држава грчевито труди да у земљу привуче страни капитал.

„Од деведесетих година, држава жели да по сваку цену, нарочито у овим рубним подручјима, привуче страни капитал. Ми видимо да постоји такмичење међу државама која ће више привући страног капитала, а у ситуацијама, када је инвестициони циклус слаб и постоји рецесија, то је веома тешко. Држава се труди да, пре свега, задовољи интересе власника капитала, како би тај капитал привукла“, оцењује Вулетић.

За Ристића је, условно речено, такво стање нормално јер поред државе, која више брине о послодавцима него о својој радничкој класи, ослабљеног и нејаког синдиката, радницима не преостаје ништа друго него да трпе све хирове, док због свега тога што се дешава, „људима једнога дана не прекипи“.

„Радници су свесни да немају подршку државе, већ да држава даје подршку такозваним инвеститорима и да је непријатељски расположена према радницима. Синдикати су недовољно јаки, понегде и недовољно добро организовани, да би пружили икакву подршку тим радницима. Они осећају да су немоћни и слаби, посебно у деловима земље које карактерише висока незапосленост и мале зараде, а у које иду компаније попут Јуре“, констатује Ристић.

Због свега тога су радници у Србији, према речима Дарка Маринковића, директора Центра за индустријске односе, изгубили некадашњи елан да се боре за сопствена права и препустили су се некој врсти апатије, без воље и жеље да се боре.

„Та демотивација има неколико извора. Прво, у условима кризе, у којима се Србија налази већ годинама, логично опада та борбеност. Друго, у тако тешким економским условима, међу људима постоји страх од губитка посла и страх за елементарну егзистенцију, који такође деморалише и демотивише људе да учествују у синдикалним акцијама“, истиче Маринковић.

И према Вулетићевим речима, све то заједно, обесхрабрује раднике на било какву врсту бунта и охрабрује послодавце на још рестриктивније услове рада и смањивање зарада.

„Имате висок процент незапослености и самим тим велику конкуренцију на тржишту рада, што омогућава да се и услови рада погоршавају, а цене рада континуирано смањују“, каже Маринковић.

Због тога, овогодишњи Први мај, Међународни празник рада, на који се у Европи и свету по правилу протестује, исказује радничко незадовољство, у Србији протиче скоро потпуно незапажено, осим такозваних првомајских уранака, роштиљања, испијање пива, кување пасуља и вруће ракије, о којима електронски медији, под контролом државе, извештавају као да радницима теку мед и млеко.

БиХ: Власт неосетљива и на самоубиства радника

Радничка класа у Босни и Херцеговини, након рата, одмах је закорачила у пакао капитализма. Радници су од друштвено важног чиниоца преко ноћи претворени у потрошну робу. Они који су сачували фирме у рату, у миру су постали вишак. Чак и они који су имали срећу да раде у профитабилним фирмама, или су продати за марку, или им већ годинама није уплаћен радни стаж. Систем не функционише, немају се коме жалити. Власт неосетљива, судски спорови прескупи, синдикат потплаћен и неделетворан.

Некада индустријска земља, препознатљива по наменској, хемијској, дрвној и текстилној индустрији, Босна и Херцеговина, данас има највећу стопу незапослености у Европи. Лоша приватизација, пљачка, отимачина, зарад страначких и личних интереса – похарали су привредне гиганте, а радници постали социјална категорија од које сви окрећу главу.

Радници су прије две године масовно изашли на улице у Тузли, у којој је некада била смјештена тешка индустрија. Запалили су зграду Кантоналне владе, смијенили челнике, но ништа се битније није промијенило. И данас неки од њих у својим фабрикама штрајкују глађу, пријете самоубиством због неуплаћеног стажа. Но, власти на такве информације не реагују.

Годинама радници у БиХ покушавају да штрајковима изборе своја права. Неки имају више штрајкачког стажа, него радног, попут радника Криваје Завидовићи. Радницима није уплаћено девет година стажа. Протествовали су, штрајковали глађу, чак и пјешачили до главног града, али узалуд.

У Тузли се ових дана одвијала права драма. Радници Тузла Кварца, након 20 дана штрајка глађу одлучили су се на радикалније мјере. Неколико њих попело се на силос висок 70 метара, пријетећи да ће скочити у смрт, уколико власт не допусти да предузеће настави са радом.

Хиљаде обесправљених радника, прије двије године, одлучило се на масовне протесте, такођер у Тузли, гдје је било смјештено највише фабрика у некадашњој држави Југославији. Дошло је и до нагуравања с полицијом, запаљена је и зграда Кантоналне владе, смјењен је и премијер, али власт је тако вјешто избјегла одговорност, причу о протестима исполитизирала на начин да су раднике потплатили политички противници. Неки од вођа протеста завршили су у затвору, многи су платили новчане казне и ништа. Радници кажу да је данас горе него што је било прије тих протеста.

„Свако је огорчен. Не тражи се ништа, осим да се ради, а тако нас игноришу, као да смо злочинци, а не радници који траже кору хљеба за своје породице“, наводи један бх. радник.

Неосјетљивост власти на проблем хиљаде обесправљених радника је толика да у екстремним ситуацијам, попут оне са радницима Тузла Кварца, оптужују раднике да су потплаћени од неодговорних послодаваца да раде перформанце.

„Ово копање гробова, то је још један перформанс“, каже Бего Гутић, премијер Тузланског кантона.

А синдикат се давно повукао и престао борити битку за радничка права. Челници Савеза самосталних синдиката добили су високе плаће (око 2.000 еура). Од тада је синдикална борба сведена на двије конференције за медије годишње. Једина нада радницима су судски процеси, али за једну тужбу би требало издвојити око 1.000 еура, а и процеси су дуготрајни. Ко од радника који нису примили плату више од двије године може себи приуштити тај луксуз?

Управо због тога, власт и не реагује на свакодневне вапаје. Све су то разлози због којих је из БиХ, само у посљедње двије године, отишло 80.000 људи, углавном младих, образованих.

Црна Гора: Никада гори положај радника

И у Црној Гори је незавидна позиција радника. Перо Кадовић из Жељезаре Никшић, са којим је разговарао новинар РСЕ Есад Крцић, каже да су препуштени сами себи јер држава много више рачуна води о интересима послодаваца.

„Положај радника данас је никада гори. Нико радника нема да заштити, држава је стала на страну инвеститора, тако да је положај практично никакав. Услови су веома тешки, постројења су стара, радници нису заштићени, а поврх свега, раде за мизерне плате. Од 250 запослених, стотињак радника је на неодређено. То је брутално. Осталим се уговор продужава, већ пар година, по мјесец дана. Ти радници се мијењају, остају без посла, за најмању ситницу се иде пред дисциплинске комисије“, појашњава Кадовић.

На питање колико се он и његове колеге суочавају са неизвјешношћу разних врста, од несигурности посла, до несигурности да ли ће стићи примања, Перо Кадовић одговара: „Око тога конкретно нема проблема јер је плата редовна. То је, можда, једина позитивна ствар у свему овоме. Висина примања је код нас мања него просјечна зарада у Црној Гори. Aли с обзиром на услове рада, плата би требало да буде минимално као просјечна зарада у Црној Гори“.

„Радничког бунта, штрајкова и одлучније борбе за радничка права нема зато што је радник доведен на нулу, зато што се фирме свакодневно гасе. Жељезара је некада имала 7.000 радника, а сада има 310 радника. Више нема нико да се побуни“, додаје Кадовић.

Без обзира на тежак положај радника, веома мали број њих су чланови синдиката јер је често, услов за њихово запошљавање, да остану по страни својих сталешких организација – каже Срђа Кековић, генерални секретар Уније слободних синдиката Црне Горе.

„Не можемо се похвалити да је дошло до побољшања. И даље се затварају радна мјеста, а нових нема. Тај тренд никако да се заустави. Задњих осам година зараде нису повећаване, цијене роба и услуга су стално расле и ситуација је ништа боља. Економска политика Владе Црне Горе треба да буде окренута инвестирању у нова радна мјеста, у привреду, а не само у услуге“, истиче Кековић.

Срђа Кековић каже и да је проблем што не постоји култура социјалног дијалога са послодавцима.

„У принципу, ради се о неолибералном приступу послодаваца. Они не желе да воде дијалог са својим запосленим. Најгора је ситуација у трговинама гђе има 40.000 запослених, а само њих око 4.000 је учлањено у једну и другу националну синдикалну централу. Значи, наше колеге су најчешће приморане да раде под условом да имају унапријед потписани бјанко споразум о раскиду радног односа, иако имају Уговор о раду на неодређено вријеме. Најчешће их приморавају да послодавцу доставе документ у коме послодавац може, у било ком тренутку, да унесе датум престанка радног односа гђе пише да је радник сагласан да му тај радни однос престане тога дана и да послодавац према њему нема никаквих обавеза“, сматра Кековић.

По његовим речима проблем је и што је пуно радника ангажовано по уговору на одређено вријеме преко агенција за привремено заступање запослених, што се драстично злоупотребљава.

„Дио зараде се исплаћује на руке. Значајном броју колега се доприноси редовно не уплаћују. Иста слика је и у јавном сектору, гђе и држава, као послодавац, то не поштује и не ради редовно“, генерални секретар Уније слободних синдиката Црне Горе.

Кековић наводи више разлога зашто нема масовнијих радничких бунтова у Црној Гори.
„Још се није пробудила свијест радника, која је успавана у вријеме соцреализма, када је неко други рјешавао све проблеме. Сада смо наспрам капитала, који нема милости, и наспрам система, који нема емоцију.“

„Први је бојазан да ће бити виђени од својих послодаваца. Други проблем јесте чињеница да се још није пробудила свијест радника, која је успавана у вријеме соцреализма, када је неко други рјешавао све те проблеме. Сада смо наспрам капитала, који нема милости, и наспрам система, који нема емоцију. Једино што можемо да урадимо јесте да се синдикално добро организујемо, да радници дају подршку синдикатима и да се заједно боримо свим дозвољеним средствима“, закључује Срђа Кековић.

Хрватска: Незадовољство није довољно за масовније штрајкове

Иако је Хрватска ушла у Европску унију, положај радника није ни изблиза идиличан, што због економске кризе, што због сумњивих приватизација у којима су многи остали без посла. Додатни проблем је и што синдикати нису успели да мотивишу раднике на више солидарности и масовније штрајкове.

Ђурђа Грозај, председница Удружења „Каменско“, са којом је разговарао новинар РСЕ Енис Зебић, критична је према синдикатима. Иначе, удружење „Каменско“ настало је када је текстилна фабрика „Каменско“ затворена – највероватније због атрактивне локације у ширем центру Загреба, на којој ће се градити станови. Раднице су се самоорганизовале и сада раде текстилне послове у Удружењу, како би зарадиле за живот.
Бивше раднице „Каменско“ започеле властити бизнис, архивска фотографијаБивше раднице „Каменско“ започеле властити бизнис, архивска фотографија

„Ја бих забранила такав синдикат, какав је тренутно сада на нашој политичкој сцени. Они стварно нису заслужили да се позивају да ће радити нешто за тог малог човјека. Успјели су од радника направити патника и то је слика нашег радништва данас. Aко челник синдиката има тако висока примања, живи на високој нози, како он може разумјети човјека који ради, не добије плаћу? Да осјете то на својој кожи, можда би радили видљиве промјене и онда би им до тога било стало. Док год рате тако како раде, на такав начин, за мене нису вјеродостојни и ја бих такав синдикат једноставно забранила“, наводи Ђурђа Грозај.

На питање да ли је проблем само у великим платама и томе да ништа не раде синдикални функционери, или што можда недостаје и неке солидарности међу људима који раде у Хрватској, Грозај одговара: „Има и тога, али запамтите, треба знати мотивирати онога који је пасиван, ко мисли да му је тренутно добро. Дај му покажи слику. То би требао бити пут синдиката, да оне, којима је добро, упозори да се солидаризирају јер сутра можда неће бити добро, ако се нешто не промјени. Значи, опет је ту кључна улога синдиката, који не ради свој посао на начин како би требао радити“.

Један од разлога што радничка класа у Хрватској не делује одлучније јесте њена хетерогеност – каже Драган Багић, доцент на Одсеку за социологију Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу.

„За просвједно ђеловање требају неки предувјети. Мора бити одређена разина незадовољства. Морате имати идеју против кога просвједујете, односно да имате идеју да неко, неки ауторитет, власт или било тко, може доиста промијенити вашу ситуацију. Морате имати идеју како би се та ситуација промијенила. Морате имати и некога ко би све то артикулирао, па морате имати и неког ко би све то и организирао“, оцењује Багић.

Багић истиче да о свим поменутим тачкама се лако може видети да постоје различите ситуације у различитим секторима.

„У ситуацији високе незапослености, људима је најважније да сачувају било какво радно мјесто, макар било неквалитетно. Људи ријетко суђелују у некој акцији искључиво из фрустрације и из неког пуког незадовољства. Пуко незадовољство никада није довољна ствар за било каву мобилизацију. То је нека погрешна претпоставка која је широко прихваћена, која сматра да, ако су људи нечим незадовољни, да ће се они организирати, мобилизирати и ђеловати. Незадовољство је нужан, али никако није довољан предувјет за било какве масовне просвједе. Мислим да је, прије свега, проблем у тој претпоставци да постоји та нека довољно велика критична маса која би задовољила све ове критерије, који су потребни да би се десила мобилизација“, речи су загребачког доцента Филозофског факултета.

Наш саговорник истиче да друштво у Хрватској нема потребу за заједничким, артикулисаним протестом.

„Зато што свако има другачију ситуацију у свом сектору, у својој ђелатности у својој фирми, у свом занимању. Свако се носи са неким другим типом проблема, у друго вријеме, имате периода када су под неким притиском радници у приватном сектору, али тада нису ови у јавном“, каже Драган Багић, те додаје:

„Немате ту хомогеност, него заправо хетерогеност и фрагментираност, али то је нормално стање. Идеја да је радничка класа уједињена и јединствена је идеолошка теза. Она никада није била опис стварности, него је била један покушај креирања стварности. Мислим да је та хетерогеност на неки начин нормално стање.“

Стручњаци немају разлоза да штрајкују

Високо специјализовани стручњаци, попут програмера, изузетно су тражени и добро плаћени, тако да немају непосредног разлога за незадовољство, а нарочито не да протестују на улици. Један од њих је и инжењер Марко (39) из Загреба.

„Бавим се информатиком. Картично пословање. Одржавање сустава, да све то функционира како треба за крајње кориснике. Доста специјализиран посао и осјетљив зато што су увијек у питању корисници услуга банке и крајњи картични клијенти. Мјесечна примања су ми око 10.000 куна“, наводи Марко.

Марко каже да није синдикално организован „јер немам интереса, нити неке потребе за тим, а ни не сматрам да бих имао икакве користи од тога, иако у фирми постоји неки огранак синдиката“.

На питање да ли му недостаје више радничких протеста у Хрватској, Марко одговара: „Недостаје. Ја немам неког повода, али бих врло радо подржао било какав облик радничких просвједа јер мислим да их је премало и уопће неки недостатак воље. И за оно што се успије одржати, су врло занемарљиве бројке људи који дођу на то“.

Стручњаци су тражени и у Црној Гори. Дејан Кнежевић, инжењер информационих технологија, каже за РСЕ да је задовољан својим послом, али да се нада да би се снашао када његова струка не би била тражена као сада.

„То је на неки начин самосталан начин рада. Увијек сам у неком свом послу имао ту слободу да могу себи да одредим вријеме колико да се ради и када да се ради. Свиђа ми се та слобода јер када узмем неки пројект да радим, оцјеним колико ми треба времена да га завршим и сам себе организујем. Немам никаквих проблема“, појашњава Кнежевић, те наглашава:

„Видим да су људи задовољни јер се у посљедње вријеме доста улаже у компјутере и маркетинг. Aко се има воље, мислим да се може у овом послу напредовати и да је тржиште још увијек релативно ново.“

„Из доста окружења са којима сам сарађивао, који се баве послом којим се бавим и ја, видим да су људи доста задовољни јер се у посљедње вријеме доста улаже у компјутере и маркетинг. Сваким даном се обим посла повећава. Aко се има воље, мислим да се може у овом послу напредовати и да је тржиште још увијек релативно ново. Мислим да су људи генерално задовољни у овом послу.“

Дејан Кнежевић тврди да није размишљао зашто у Црној Гори нема масовнијих штрајкова.

„У ово доба, више гледамо себе. Незапосленост јесте велика, али ни људи нису адекватно мотивисани да траже посао. Увијек сам могао да нађем неки посао и то ми никада није био проблем. Постоји доста људи који немају посао, али и упознајем доста људи који га свакодневно добијају“, речи су Кнежевића.

Упитали смо Кнежевића шта би урадио када би се нагло у његовој струци променила ситуација и када би се почео суочавати са сличним проблемима?

„Претпостављам да бих покушао на неки начин да се изборим за нека своја права јер сваки радник мора да буде испоштован за плату и за доприносе који требају да му се плате“, закључује Дејан Кнежевић.

Извор: slobodnaevropa.org

Ознаке: БиХ, Дан рада, послодавци, Први мај, радничка права, Србија, Хрватска, Црна Гора, штрајкови