Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Европска комисија „Јужном току“ прилази са политичких позиција двоструких стандарда. Брисел овај пројекат полако почиње да условљава руским ставовима у вези кризе у Украјини. Са друге стране, Русија и „Гаспром“ крећу се у ограниченом простору међународног права и принципа енергетске политике. Због тога политика склањања са ветрометине, коју Београд води, може још да сачека, али тешко може да потраје.
Посета руског министра спољних послова Сергеја Лаврова Србији за главну тему, сасвим сигурно, имала је питање изградње „Јужног тока“. Лавров је јуче, након разговора са Ивицом Дачићем у Београду, прво изјавио да су Русија и Србија потврдиле постојећи договор о изградњи гасовода и неопходност реализације тог пројекта.
Аналитичари у Москви, који се баве Балканом, већ дуже време, међутим, управо Србију виде као најслабију карику „Јужног тока“. Не без разлога. Београд последњих година није показао чак ни жељу да брани значајне националне интересе. Олако је пристајао на болне уступке, без икакве надокнаде евроатлантске заједнице. Проста логика налаже да ће тако бити и у вези „Јужног тока“, који Београду треба да донесе инвестицију од две милијарде евра и значајне приходе од транзитне таксе.
Непосредно пре доласка Лаврова у Београд, српски званичници потрудили су се да на тренутак збуне руске партнере и европску јавност. Сетимо се да је Зорана Михајловић изјавила да ће Београд ипак морати да одложи радове на „Јужном току“, односно да ће морати да сачека да се окончају разговори Бугарске и Брисела, односно ЕУ и Русије, или да Москва промени руту гасовода.
Њену сада већ уобичајену нетактичност и једностраност, када је енергетска сарадња Србије са Русијом у питању, покушао је да „испегла“ премијер Александар Вучић. Појаснио је уочи доласка Лаврова да влада у Београду није донела одлуку о одлагању градње и поновио да судбина „Јужног тока“ у Србији зависи од договора ЕУ и Русије.
Ова изјава дошла је у последњи час, јер су медији и пре најновије изјаве министарке Михајловић почели да спекулишу о томе да уговори са подизвођачима радова неће бити потписани овог месеца. Иако нико од српских званичника директно није рекао да хоће, чини се да је Србија за сада избегла да подлегне све грубљим притисцима Брисела. Купила је још мало времена.
Европска комисија „Јужном току“ почиње, наиме, да прилази са политичких позиција двоструких стандарда. О томе сведочи интервју европског комесара за енергетику Гинтера Етингера Франкфуртер алгемајне цајтунгу, који је изјавио да политичког договора око „Јужног тока“ не може бити све док Русија не призна владу у Кијеву.
Са друге стране, Русија и „Гаспром“ крећу се у ограниченом простору међународног права и јасних принципа енергетске политике. Због тога политика склањања са ветрометине, коју Београд води, може још да сачека, али тешко може да потраје.
Европска комисија у случају „Јужног тока“ Русију је до сада условљавала Трећим енергетским пакетом, иако је његова примена измењена у случају „Северног тока“ и Трансјадранског гасовода и премда је закључивање споразума о „Јужном току“ почело пре него што је на снагу ступио Трећи енергетски пакет ЕУ.
Испада да Европска комисија сада почиње самоиницијативно да води спољну политику ЕУ, на штету земаља потписница „Јужног тока“. Брисел почиње да измешта овај пројекат из области енергетске безбедности Старог континента у арсенал притисака на Москву. Занимљиво је да притом „Јужни ток“ оспоравају искључиво земље које са њим немају везе, у првом реду Велика Британија, Шведска и неке од антируски настројених влада земаља источне Европе.
Зато ће бити више него занимљиво видети како ће у наредним месецима играти Немачка и Аустрија. Не само око „Јужног тока“, него и у вези кризе у Украјини. Немачка је већ корисник „Северног тока“, који је значајно изузет из Трећег енергетског пакета ЕУ, а Аустрија једна од најзначајнијих земаља у пројекту „Јужног тока“.
Уколико Немачка и Аустрија окупе око себе континентални део Европе и заштите европске интересе од атлантских у Украјини и у вези „Јужног тока“, ослањање Александра Вучића на Берлин могло би да буде логично и плодоносно. Разуме се, под условом да у евроинтеграцијама Београд не оде предалеко у процесу признавања лажне албанске државе на Косову и Метохији и приближавања НАТО пакту.
У том смислу сам и разумео поруку Сергеја Лаврова, који је у Београду рекао да се са поштовањем односи према преговорима Србије и Европске уније и да полази од тога да је недопустиво стварање нових линија раздвајања у Европи.
Јединствен је случај да једна страна („Гаспром“) у партнерском послу нуди сав новац за инвестицију и могућност отплате српског учешћа од транзитне таксе. Може ли неко да наведе иједну сличну понуду запада Србији? Наравно да не може. Због тога српска реч у овом послу од националног и стратегијског значаја мора бити још чвршћа и у служби српских, а не евроатлантских интереса.
„Јужни ток“ није аквизиција, сумњив посао преузимања компаније, ни кредит. То је одлична „гринфилд“ инвестиција, прилика која се у овој форми пружа једном у сто година или ни тада. Уосталом, то је и пројекат намењен генерацијама које долазе.
Због тога српски политичари не би требало да мењају ставове и изјаве, као Зорана Михајловић. Она је после онолике кампање против „Јужног тока“ на телевизији Б-92 крајем прошле године ипак изјавила да притисци Европске комисије на „Јужни ток” ни на који начин неће угрозити нити прекинути градњу овог гасовода, а онда је, пре који дан, рекла да пројекат мора да буде обустављен. Таква политика никуда не води. Видећемо какав ће бити ход Београда после посете Сергеја Лаврова и ка каквој ЕУ.
