Прочитај ми чланак
(Адванс, nternational Consortium of Investigative Journalists | The Guardian | RT | RFI Espanol | Asia News | Forbes | Der Spiegel | Le Monde |)
Почетком марта је, након 15 месеци мукотрпног рада, група новинара окупљена у конзорцијум Међународни истраживачког новинарства почела објављивати репортаже који дају једно сасвим другачије светло на финансијска офф-шоре сједишта, а који су у народу боље познати као ‘пореске оазе’ или ‘порески рај’ за све оне који своје богатство желе прикрити од очију јавности, пореске управе и финансијске полиције.
У скандал су уплетени бројни политичари и привредници широм света, а објава података у афери Offshore Leaks је већ имала учинка на унутрашњополитичке прилике у бројним земљама. У Француској је министар за буџет, Jérôme Cahuzac, који се заједно с министром финансија залагао за увођење оштријих санкција за утају пореза, морао дати оставку. Наиме, Jérôme Cahuzac је у Швајцарској на тајном рачуну држао 15.000.000 €, а неплаћањем пореза на тај износ је француску државу оштетио за 600.000 €.
Скоро да нема земље у свету у којој не постоје они који су се служили услугама офф-шоре центара. Напоменимо само неке од њих: кћерка бившег филипинског диктатора Маркоса, Ими Маркос, с око 4 милијарде долара скривених на Британским девичанским острвима, високопозиционирани људи из венезуеланске опозиције су такође корисници офф-шоре услуга, у Русији је само у 2012. ван земље изнесено 56 милијарди долара, или 2,5% укупног БДП-а, итд …
Рад новинара ИЦИЈ-а је започео након необјашњивог ‘цурења информација’. Један анонимни оператер финансијског института са седиштем на Британским девичанским острвима је Жерарду Рилу, директору конзорција, послао хард-диск са 260 гигабајта података, тј 2.500.000 поверљивих докумената прикупљених у последњих 30 година.
На диску којег је запримио Рил има 160 пута више података, него оних које је о раду Стејт Департмента објавио ВикиЛикс. Стога је случај офшоре Ликс у међународним размерама од посебног значаја. На њему ради 86 новинара из 37 различитих медија и анализирајући информације објављују извештаје. Њихов рад је могуће пратити на службеној веб. страници ИЦИЈ-а, као иу лондонском Гардијану, те париском Ле Мондеу.
Оф-шор центри су бит модерног капитализма и његово право лице
Ови документи имају огромну политичку вредност, међутим, медијима је интересантније објављивати податке о важним особама из високе политике, супер-богаташа, познатих особа из света спорта и разноразни ‘целебритиа’, а који скривају свој новац како би избегли плаћање пореза.
Но, оно што је објављено до сада, омогућава нам једну дубљу анализу, а не овако површан приступ. Офф-шоре седишта од сада више неће бити перципирани као ‘тропски острва на којима постоје пореске оазе’, а на којима се крије новац од некаквих маргиналних делатности. Овде је реч о самом срцу модерног капитализма и темељима на којима он почива.
Књига Николаса Шакона: „Острва с благом – пореске оазе и човек који је украо свет“ Према подацима којима располаже ИЦИЈ, офф-шоре депозити се процењују између од девет до 31 трилиона долара. То је отприлике између трећине и половине укупног БДП-а на планети. Осим тога, острва који чине офф-шоре галаксију су само фасада за малверзације и шпекулативне активности које спроводи финансијска олигархија из Лондона, града који је највеће финансијско тржиште света.
Политичку географију те окултне мреже је, интервјуирајући Николаса Шакона, аутора фасцинантне и застрашујуће књиге ‘Острва с благом’ , описала Кристофе Вентура. Шакон објашњава како ‘разграната мрежа финансијског система пореских оаза, у којима се крије благо финансијске и економске неолибералне елите, полази из Лондона, потом се преко посредника шири широм целе планете’.
‘Прва група пореских оаза има своје базе на три острва на енглеској обали; Џерси, Гернзи и Ман и од тамо се отвара према Африци и Азији. Друга је смештена на Кајаманским острвима и на Бермудама и служи за Северну и Јужну Америку. Велика Британија је устројила структуру за прикупљање фондова, али су САД крајња одредница свих прикупљених средстава ‘, тврди Шакон.
Сједињене Државе, који су највећи ‘дужник’ већ деценијама, почетком седамдесетих су почеле с праксом офф-шоре компанија. Тада су одлучили да изравнају своје рачуне с новцем сумњиве провенијенције, успут нудећи пореске олакшице и правну заштиту онима који се одлуче дати им свој новац на располагање.
Укупни депозити у пореским оазама од њиховог настанка раних ’70-их до 2010.
На овај начин скривени свет финансијских моћника и анонимних власника, скрива и ‘пере’ (легализира) новац који стиже са свих страна. Од група организованог криминала свих националности и са свих континената, корумпираних политичара који поткрадају државне ризнице, трговаца робљем и варалица свих врста.
Шема је позната: онај ко треба дати привид легалности средствима до којих је дошао на противзаконит начин пребаци новац на офф-шоре банкарски рачун, а при том још искористи погодности ниских пореских стопа које су карактеристика таквих компанија. Касније, у облику зајма којег му дају ‘респектабилне финансијске институције’ са седиштем у Швајцарској, Луксембургу или на Девичанским острвима, врати новац у домовину и ко ће икада више што да пита или да истражује порекло таквог богатства.
Пореске оазе не би могле функционисати без саучесништва мултинационалних корпорација и великих банака
Овај зачарани круг који подстиче злочин би био неодржив без једне значајне компоненте, а то су мултинационалне корпорације. Скоро све компаније које су послују на међународном нивоу, служе се офф-шоре услугама. Такав начин пословања, у динамици коју је попримила глобализација, постао је обавеза и прати га систематски избегавање плаћања пореза. Уколико би се догодило супротно, оне компаније које би се одлучиле пребацити финансијско пословање у границе националних држава и самим тим поштовати пореске законе који су тамо прописани, биле би принуђене подићи цену својих производа.
Овде настаје, како тврди Шакон, први круг њиховог суживота и саучесништва. Када би мултинационалне корпорације напустиле офф-шоре центре, они би убрзо постали неодрживи, јер би у том случају постали једно велико ‘братство милијардера’ који крше закон и самим тим лак плен за правосудне институције. Дакле, снагу и веродостојност им дају мултинационалне корпорације које се служе њиховим услугама, а не славне личности и корумпирани политичари о којима читамо у жутом штампи.
После мултинационалних компанија, на ред долазе банке. Скоро све највеће банке на свету дају финансијске извјештаје у којима постоји део за којега се не зна. Само су банке у стању клијентима понудити могућност прикривања новца којега су стекли на законит или незаконит начин и враћања истог у домовину у оном тренутку када буде потребно.
Банке се чак и такмиче међусобно како би понудиле што боље услуге у прикривању новчаних депозита. У документу који је објавио ИЦИЈ, Crédit Suisse, са седиштем у Цириху и пословницама широм света, описан је као ‘Свети грал’ међународне мреже утаје новца.
‘Процедуре које се примењују у трансакцијама су тако ефикасне да би полиција или банке, заинтересовани да открију идентитет власника средстава, наишле на несавладиву препреку у покушају откривања’, стоји у документу Оффшоре леакс који описује разговор једног од корисника офф-шоре услуга.
Међутим, ово није изолован случај, Шпигл и Ле Монде откривају како су ‘угледни’ финансијски институти, као што су немачка Дојче банк, Национална француска банка Париса и Парибас, те ИМГ и Амро из Холандије такође део система.
Чак ни светска криза која је почела 2008. није успела нашкодити илегалном финансијским делатностима. ИЦИЈ тврди како су од 2005. до 2010. депозити у 50 највећих светских банака удвостручени, те са 5,4 досегли баснословну своту од 12 трилиона долара. Драстичан пораст феномена склањања новца нам помаже и да боље разумемо сценарио по којем се одвија живот у офф-шоре галаксији, али и идеолошки амбијент одакле црпи своју снагу.
У последњих десет година је дошло до великог раслојавања и општег осиромашења у целом свету (осим у Латинској Америци). У Сједињеним Државама, 400 људи поседује богатства као половина становништва. Мала група ултрабогаташа се претворила у оно што колоквијално зовемо ‘финанацијском олигархијом’. Та могућа ‘нова класа’ има огромну економску и политичку моћ и сасвим је јасно како жели имати одрешене руке у доношењу политичких одлука у оним државама у којима би могли бити угрожени њени интереси. Офф-шор центри су изузетно функционалан инструмент који служи одбрани и очувању привилегија припадника финансијске олигархије и самим тим им гарантује политички утицај у целом свету.
Да ли се може нашкодити офф-шор универзуму? Технички гледано, како тврди Николас Шакон, постоји широк спектар могућности. Доток ресурса у ‘пореске оазе’ се може ограничити оштријом фискалном политиком која ће утицати на трансфере новца, али то је посао националних држава. Тежи део посла је наћи начина како се супротставити политичкој моћи финансијске елите. Међу људима којима одговара тренутна ситуација су банкари, власници и чланови управа великих фирми, корумпирани политичари, те они из организованог криминала.
‘Медији имају кључну улогу у одржавању статуса куо. Новинари традиционалних медија обично не знају много о међународним финансијама иу ретким случајевима када пишу о том аргументу траже помоћ од тзв. експерата са финансијских тржишта. Па управо су они најзаинтересованији да се ништа не промени ‘, тврди Шакон.
Индикативно је како је у целом свету овај скандал углавном праћен вестима које га стављају у други план, али је охрабрујуће то што је због финансијске кризе јавност осетљивија и можда је прави тренутак да се отвори расправа на ту тему, те да се уместо жртвовања једног или два министра и некакве звијезде са жутих страница покуша спровести темељита истрага о целом систему којега су ’70-их успоставили Велика Британија и САД.
