Прочитај ми чланак
Папирни валутни систем садржи семе сопственог уништења. Искушење монополских произвођача новца да повећају новчану понуду је скоро неодољиво.
У таквом систему са сталним повећањем понуде новца и, као последицом тога, сталним повећањем цена, нема много смисла чувати готовину да бисте касније купили имовину. Боља стратегија, с обзиром на овај сценарио, је ићи у дуг да би се купила имовина и касније отплатити дугови са девалвираном валутом. Штавише, има смисла купити имовину која се касније може заложити као колатерал за добијање даљих банкарских кредита. Систем папирног новца доводи до прекомерног дуга.
Ово нарочито важи за играче који могу очекивати да ће се извући са новопроизведеним новцем, као што су велике компаније, банке и владе.
Ми смо сада у ситуацији која изгледа као ћорсокак за систем папирног новца. Након последњег циклуса, владе су извукле лоше инвестиције у приватном сектору и повећале јавну потрошњу. Дефицит и дугови су скочили у небеса. Централне банке штампају новац да купе јавне дугове (или да их прихвате као колатерал за кредите банкарског система) у количинама без преседана. Каматне стопе су сасечене на близу нуле. Дефицити остају велики. Нема значајног реалног раста на видику.
Истовремено, банкарски системи и други финансијски играчи седе на великим гомилама јавног дуга. Неизвршавање јавних новчаних обавеза, дифолт, би одмах покренуо банкротство банкарског сектора. Подизање каматних стопа на реалније нивое или продаја имовине коју су купиле централне банке би довело у опасност солвентност банкарског сектора, високозадужене фирме и владе. Изгледа да чак и успоравање штампања новца (сада се то зове “QE tapering”) може да изазове стечајну спиралу. Драстично смањење потрошње и јавног дефицита такође не изгледа много вероватно, с обзиром на подстицаје за политичаре у демократијама.
Па да ли ће штампање новца бити стално и са каматама близу нуле све док људи не изгубе поверење у папирне валуте ? Може ли се систем папирног новца одржавати или ћемо обавезно добити хиперинфлацију пре или касније ?
Постоји најмање седам могућности:
1. Инфлација. Владе и централне банке могу једноставно да наставе путем инфлације и штампају сав новац неопходан за извлачење банкарског система, влада и других презадужених агената. То ће додатно увећати морални ризик. Ова опција на крају води у хиперинфлацију, тиме и до брисања дугова. Дужници профитирају, штедише губе. Папирни иметак који су људи шпарали током свог радног века неће моћи да осигура тако висок животни стандард као што се предвиђало.
2. Дифолт права. Владе могу да побољшају своје финансијске позиције једноставно не испуњавајући своја обећања. Владе могу, на пример, драстично смањити јавне пензије, социјалну сигурност и накнаду за незапослене, да би елиминисале дефицит и исплатиле нагомилане дугове. Многа права, на која су људи рачунали, показаће се безвредним.
3. Одбацивање дуга. Владе такође могу одједном престати да плаћају своје дугове. Ово доводи до губитка банака и осигуравајућих компанија које су инвестирале штедњу својих клијената у државне обвезнице. Људи виде да су вредности њихових заједничких фондова, инвестиционих фондова и осигурања потонуле као олово, тиме откривајући да су се губици већ догодили. Дифолт владе, неизвршавање њених обавеза може довести до колапса банкарског система. Стечајна спирала презадужених агената био би финансијски Армагедон. Стога су политичари до сада чинили све да спрече ову опцију.
4. Финансијска репресија. Још један начин да се изађе из дужничке клопке је финансијска репресија. Финансијска репресија је начин каналисања више средстава ка влади чиме она олакшава ликвидацију јавног дуга. Финансијска репресија се може састојати од легислативе која чини инвестиционе алтернативе мање атрактивним или, директније, у регулативи која изазива инвеститоре да купују државне обвезнице. Заједно са реалним растом и смањењем потрошње, финансијска репресија може учинити да се заиста смањи оптерећење државног дуга.
5. Исплатити дуг. Проблем презадужености се такође може решити путем фискалних мера. Идеја је да се елиминишу дугови влада и докапитализују банке кроз опорезивање. Смањивањем презадужености, потреба централне банке да задржи камате на ниском нивоу и да настави са штампањем новца је ублажена. Валута може да се огласи поново. Да би се постигао овај циљ, влада експроприше богатство на широкој основи, да би вратила своје дугове. Влада једноставно повећава пореске стопе или упошљава једнократне конфискаторе у експропријацији богатства. Користи ове рецепте да плати своје дугове и докапитализује банке. ММФ је заиста недавно предложио једнократни десетопроцентни порез на богатство у Европи, како би се смањио висок ниво јавног дуга.
Велики резови у потрошњи се такође могу користити за отплату јавног дуга. После Другог светског рата, САД су успеле да смање свој дуг у односу на БДП са 130 одсто у 1946 на 80 одсто у 1952. Међутим, мало је вероватно да се такво смањење дуга кроз смањење потрошње може поново урадити. Овај пут САД није на крају успешног рата. Потрошња владе је смањена за половину – са 118 милијарди долара у 1945 на 58 милијарди долара у 1947, углавном кроз смањење јавне потрошње. Сличне мере штедње данас не изгледају вероватним без да воде масовном политичком отпору и стечајевима презадужених агената зависних од државне потрошње.
6. Реформа валута. Постоји опција праве реформе валуте укључујући (делимично) дифолт владиних дугова. Ова опција је такође веома атрактивна, ако неко жели да елиминише презадуженост без ангажовања у јакој инфлацији. То је као притисак на дугме за ресетовање и настављање са режимом папирнатог новца. Таква реформа је успела у Немачкој после Другог светског рата ( после изгубљеног рата финансијска репресија није била опција), када је стари папирни новац, рајхсмарка, замењен новим папирним новцем, немачком марком. У том случају, штедише које имају велике износе старе валуте се у великој мери експропришу, али ће се оптерећење дуга за многе људе смањити.
7. Bail-in. То би могао бити „Bail-in“ у износу реформе валуте на пола пута. У Bail-in- у, какав се догодио на Кипру, кредитори банке (штедише) се конвертују у акционаре банке. Дугови банке су смањени а капитал увећан. Новчана маса је смањена. Bail-in докапитализује банкарски систем, истовремено елиминишући лоше дугове. Капитал се може повећати толико да да парцијални дифолт на владине обвезнице не угрожава стабилност банкарског система. Штедише ће трпети губитке. На пример, људи који су уложили у животно осигурање а чиме су купљени банкарски дугови или владине обвезнице ће преузети на себе губитке. Као резултат, презадуженост банака и владе је смањена.
Свака од седам опција или комбинација две или више опција могу бити пред нама. У сваком случају, оне ће открити настале губитке и прекинути илузију богатства. У суштини, порески обвезници, штедише, односно корисници валуте су искоришћени да се смање дугови и валута постави на стабилнију основу. Једнократни порез на богатство, реформа валута или „bail-in“ нису популарне опције јер губитке одједном праве брутално очигледним. Прва опција инфлације је много популарнија код влада, јер крије трошкове презадужених агената.
Међутим, постоји опасност да инфлација у једном тренутку измакне контроли. А монополистички произвођач новца не жели да наруши своју привилегију монетарном кризом. Пре него што дође до тачке када се инфлација отела контроли, владе ће све више размишљати о другим опцијама, као што су ове алтернативе које могу да омогуће ресетовање система.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић
