Да ли млади у Србији "гутају прописану рецептуру"? Да ли ће доћи до побуне у Србије или се младост се определила за победника?

На економском академском тржишту последњих деценија, како је већ и ред, владају неумољиви закони конкуренције. Све идеје су добродошле, све идеје су равноправне под условом да су неолибералне. Могло би се ипак догодити да устоличена владајућа доктрина изгуби нешто од своје надмоћи. Велика рецесија уноси промене и на тржиште економских идеја и првих наговештаја већ има.

Главни покретачи могућих промена нису кукавни професори, већ студенти који не желе да трпе интелектуални терор у једнодимензионалном пропагандном простору. (Наравно, ово се не односи на српске студенте. Они, горштачки издржљиви, могу да истрпе све и поверују у све). Побуна је сада већ довољно снажна да је више не могу игнорисати ни најважнији светски медији [http://www.ft.com/cms/s/0/dfd84240-dcd5-11e3-ba13-00144feabdc0.html].

Једна од првих познатих побуна је почела 02. новембра 2011. године, када је група харвардских студената у знак протеста напустила предавања чувеног Грегорија Менкјуа (Gregory Mankiw). Солидаришући се са покретом Occupy Wall Street, желели су да укажу на стварност око себе, која се никако није могла уклопити у „учење“ чувеног Менкјуа.

Како то обично бива у свету глобалних идеја, оне се не зачињу само на једном месту. Исте проблеме и страшни несклад између теорије и праксе уочили су студенти у многим деловима западне Европе, САД, Латинске Америке и Азије.

Овде није реч о идеолошкој побуни, већ о залагању да се економски факултети и јавни простор отворе за дебату, за различите школе и идеје, да се економска наука приближи стварности и престане да игнорише емпирију и економску историју. Наравно, ова врста покрета инсистира на нераскидивој вези економије са политиком, филозофијом и етиком и на отклону економије од безваздушног простора апстрактних математичких модела. Процес самоорганизовања је почео 2012. године, а Интернет и друштвене мреже су томе дале највећи допринос [Вероватно најјача глобална организација окупљена је око мреже Rethinking Economics (http://www.rethinkecon.co.uk)].

Занимљиво питање је због чега у Србији нема те врсте интелектуалне побуне младих. Како је неолиберална школа однела тако уверљиву победу упркос стварности, локалној и глобалној?

Како се манифестује тријумф, како размишљају и како делају посвећеници те доктрине? У чему је снага неолиберализма у Србији – у моћи идеје, глобалној подршци, квалитету локалних промотора, у сјајној техници афирмисања и ширења идеја?

Духовне вежбе за посвећенике неолиберализма

Иако није најважнија, технологија ширења идеја није без значаја. Када бих покушао да погодим како би могле изгледати духовне вежбе за посвећенике неолибералне идеје, како би могли изгледати рецепти за успех, сажео бих то у 10 тачака.

1. Игноришите економску историју и емпирију, не губите време копајући по табелама и анализирајући податке. Историја нас ничему не учи, емпирија је ваш највећи непријатељ. Полемишите само са онима који мисле у длаку исто као и ви.
2. Са противницима полемишите само ако морате и немате куд. Када вас гуше фактима, када вам показују како стварност негира наш скрипт, ви негирајте тачност интерпретације стварности. Када су све чињеница против вас, нађите једну, макар и маргиналну, и помоћу ње потврдите нашу истину. Ако се такве чињенице не сетите одмах, противничке аргументе или лаконски негирајте или преко њих пређите као да их нисте ни чули.
3. Када се стварност више не може негирати, када је немогуће наћи ни ту једну чињеницу која је на вашој страни, не одустајте. Покушајте у ходу да промените предмет полемике, па уведите нову тему. Када ни то не помаже, када више немате куд, на располагању је последњи, убитачни слоган: стварност је таква каква јесте јер неолиберална политика није спроведена до краја или је спроведена лоше.
4. Никада не дозволите да вас подсећају на ваше погрешне процене, савете и прогнозе. Када се то деси, увек се бучно увредите и/или напустите дебату.
5. Ароганција је важна – њом доказујете супериорност. (Само за српске неолиберале – неваспитање није одраз примитивизма, већ само специфични облик ендемске вицкаве ароганције. Будите спремни и да вам се на исти начин узврати. Неваспитање није само ваша привилегија).
6. У дебатама се не позивајте на податке, већ противника засипајте слоганима, фразама, флоскулама. Кључне речи морају бити – слобода јединке, слобода избора, потрошачки избор, либерализација, тржиште, оптимална алокација ресурса, приватна иницијатива, слободна конкуренција и предузетништво, владавина права и амбијент.
7. Увек правите гадљиве гримасе када се помињу: држава и друштво, јавни интерес и јавна потрошња, развојна политика, незапосленост, сиромаштво и социјалне разлике, прогресивни порези и порези уопште, регулација и државна интервенција. (Ако се интервенише у корист моћних, правите се да нисте приметили.)
8. Када у полемици изгубите, све и да сте потучени до ногу, арогантно прогласите победу и тријумфално напустите дебату. Наравно, не враћајте се по још.
9. Никада не признајте грешку, никада не покажите да сте у дилеми или пољуљани у свом уверењу. И не заборавите, циљ није тражење истине, већ победа доктрине. Неистомишљеници не постоје, постоје само непријатељи.
10. Коначно и најважније – не заборавите да увек играте на домаћем терену, да су судије ваше, да је публика бирана за вас, а да и се резултат већ зна.

Опремљени овако моћним приручником, дриловани на најбољи могући начин, неолиберали не могу изгубити, бар не у Србији. Млади у Србији, као да (већински) гутају прописану рецептуру. До побуне у Србије неће доћи. Младост се определила за победника.

Из књиге „Из другог угла“, Catena mundi, 2015

Извор: catenamundi.rs

Ознаке: економија, из другог угла, Небојша Катић, неолиберализам, тржиште