(НСПМ)

Књига V Аристотелове Политике описује вечиту транзицију олигархија које се претварају у наследне аристократије, а које на крају свргну тирани. Или се пак у њима развију интерна ривалства када неке од доминантних породица одлуче да „приме мноштво у свој табор“ и уведу демократију – у оквиру које се поново јавља олигархија, за којом опет следи аристократија, тиранија, па демократија, и све тим редом кроз историју.

Главни динамички покретач ових промена је дуг – увек са новим обртима и варијацијама на тему. Дуг поларизује слој богаташа, и нај начин формира се класа поверилаца чија се олигархијска владавина окончава када нови лидери (по Аристотелу „тирани“) придобију подршку народа поништавањем дугова и прерасподелом имовине, или преношењем права над црпљењем добити на државу.

Од ренесансе на овамо, међутим, банкари су политичку подршку пребацили на демократију. Ово се није десило као израз њихових живих егалитарних или либералних политичких уверења, већ је на првом месту било одраз настојања да обезбеде боље јемство за своје кредите. Као што је Џејмс Стјуарт то објаснио још 1767. године[1], краљевске позајмице су постале пре приватни аранжмани него прави јавни дуг. Да би дугови једног суверена постали обавезујући за целу нацију, изабрани представници народа морали су да разрежу порезе како би платили трошкове камате на тај дуг.

Дајући пореским обвезницима глас у влади, британска и холандска демократија обезбедиле су повериоцима много сигурнију гаранцију исплате дугова него што је то био случај са краљевима и принчевима чији су дугови „умирали“ скупа с њима. Међутим, недавни дужнички протести од Исланда до Грчке и Шпаније указују да повериоци повлаче своју подршку демократијама. Они од задужених држава захтевају фискалне мере строге штедње, па чак и приватизацију расподајом државне имовине.

На тај начин међународне финансије прерастају у нови начин ратовања. Циљ је исти као и циљ војних освајања из давних времена: одузимање земље, минералних ресурса и комуналне инфраструктуре, као и извлачење добити. Реакција демократија су захтеви за расписивањем референдума о томе да ли треба исплатити дуг повериоцима распродајом јавног домена и подизањем пореза – што за узврат доводи до још веће незапослености, пада зарада и економске депресије. Алтернатива томе је смањење дуга или чак његово отписивање, праћено поновним успостављањем регулаторне контроле над финансијским сектором.

Блискоисточни владари проглашавали почетак од нуле како би очували економску равнотежу

Поларизација економије није била првобитна намера наплате камате на позајмицу у роби или новцу. Камата од 20% (дуплирање главнице за пет година) је први пут примењена почетком трећег миленијума старе ере као уговорни аранжман сумерских храмова и палата са трговцима и предузетницима који су обично радили при двору, и требало је да обезбеди фер удео у приходима од трговине у далеким земљама или од лизинга земљишта и других јавних средстава, попут радионица, лађа и пивница.

С временом су ову праксу приватизовали краљевски скупљачи ренти и закупнина, при чему су пољопривредни дужници били заштићени „божанским правом краљева“. Хамурабијевим законима (око 1750. п.н.е.) прописано је поништење дугова ратара у временима поплава или суша. Сви владари вавилонске династије почињали би своју прву годину на престолу отказивањем пољопривредних дугова које би поништили проглашавањем „почетка од нуле“ (Clean Slates). Кметови, права на земљиште, усеве и друга јемства, били би враћани дужницима како би се „повратио ред“ у идеализованом „изворном“ стању равнотеже. Ова пракса опраштања дугова и данас се може пронаћи у Јубиларној години (или опросној години, прим.прев.) Мојсијевог закона (Левитски законик 25).   

Логика ове праксе је била сасвим јасна. Древним друштвима је била потребна војска да брани земљу, а то је изискивало ослобађање задужених грађана од ропства. Хамурабијеви закони штитили су возаче бојних кола и друге војнике од потпадања под дужничко ропство, и нису дозвољавали да повериоци преузимају усеве од најамника на краљевој или на јавној земљи, нити на комуналном земљишту које је обезбеђивало раднике и војнике за двор. 

Египатски фараон Бакенранеф (грчки Бокорис, 720-715. п.н.е.) прогласио је амнестију и укинуо дужничко ропство кад се суочио са војном претњом из Етиопије. Према Диодору са Сицилије (I, 79, писао у периоду 40-30. п.н.е.), Бакенранеф је издао декрет по ком би дуг био поништен у случају да дужник оспорава потраживање, а поверилац није у могућности да докаже своју тврдњу писаним уговором. (Изгледа да су повериоци одувек били склони преувеличавају висине дуга.) Образложење које је фараон дао било је да „Тела грађана припадају држави како би она имала користи од услуга које јој дугују њени грађани, како у време рата тако и у време мира“. Сматрао је да је апсурдно да војник “ (…) буде заточен због повериоца и неплаћеног дуга, те да похлепа приватних грађана може на тај начин да угрози безбедност свих“.      

Чињеница је да су главни зајмодавци на Блиском Истоку били палате, храмови и њихови скупљачи пореза – и да је зато било политички лако отписати дугове. Наиме, увек је лако анулирати дугове према самом себи. Чак би и римски императори каткад знали да спале пореску архиву како би спречили избијање кризе. Много је теже било поништити дугове према приватним повериоцима, с обзиром на то да се пракса убирања камате проширила на запад до медитеранских војводстава после 750. године п.н.е. И уместо да омогући породицама да премосте јаз између прихода и расхода, дуг је постао главна полуга за одузимање земље, поларизујући заједнице на поверилачку олигархију и задужене клијенте. У Јудеји је пророк Исаија (5:8-9) оштро осуђивао повериоце који отимају куће под хипотеком: „Гомилате кућу до куће и припајате њиву до њиве, све док не испуните сав простор и останете сами на земљи.“

Моћни кредитори и стабилан раст ретко су ишли руку под руку. Већи део личних дугова у овом класичном периоду потицао је од мањих сума позајмљених појединцима на ивици егзистенције који нису могли да саставе крај с крајем. Принудно одузимање заложеног земљишта и имовине – и личне слободе – приморавали су дужнике на западање у ропство које би тиме постало неповратно. Већ у 7. веку пре нове ере, појавили су се „тирани“ (народне вође) који су свргнули са престола аристократије у Коринту и другим богатим грчким градовима, придобијајући подршку народа брисањем дугова. У нешто мање тиранском стилу, Солон је основао атинску демократију 594. п.н.е. забраном дужничког ропства. 

Али олигарси су поново избили на површину и позвали Рим у помоћ када су краљеви Спарте – Агис, Клеомен и њихов наследник Набис – покушали да пониште дугове крајем трећег века пре нове ере. Краљеви су убијени, а њихове присталице су протеране. Политичка константа историје од давнина је да су интереси поверилаца супротни како народној демократији, тако и краљевској власти која има моћ да ограничи финансијско освајање друштва – освајање чији је основни циљ везивање отплате дуга и припадајуће камате за што већи део економског вишка једног друштва.    

Када су браћа Грах (Тиберије и Гај Семпроније Грах, прим.прев.) и њихови следбеници покушали да реформишу законе о кредиту 133. године п.н.е., доминантна сенаторска класа узвратила је бруталним насиљем, усмртила их и тиме започела век грађанског рата, који је окончан вазнесењем Августа на место цара 29. године старе ере.

Римска поверилачка олигархија победила у грађанском рату, поробила становништво и донела Мрачни средњи век

Ствари су биле још и крвавије у другим земљама. Аристотел у свом нацрту политике није спомињао изградњу империје, али су освајања страних територија одувек играла важну улогу у наметању дугова, штавише ратни дугови су заправо главни узрок јавног дуга у модерним временима. Најсуровији дуг у антици наметнуо је Рим, чији повериоци су се раширили попут куге по Малој Азији као најпросперитетнијој покрајини. Владавина права скоро да је потпуно ишчезла доласком поверилачких царинских „витезова“. Митридат од Понта предводио је три народне буне, а локално становништву у Ефесу и другим градовима је устало и, према данас доступним извештајима, побило око 80.000 Римљана 88. године п.н.е. Римска војска је сурово узвратила и Сула им је 84. пре нове ере наметнуо ратни данак у висини од 20.000 таланата. Накнада на заостале камате повећала је ову суму за шест пута до 70. године старе ере.

Међу водећим римским историчарима, Тит Ливије, Плутарх и Диодор су за пад Републике кривили непопустљивост поверилаца при вођењу столетног грађанског рата, од 133. до 29. године п.н.е, обележеног политичким убиствима. Народњачки лидери који су желели да придобију присталице заговарајући брисање дуга (нпр. Катилина завера 63-62. п.н.е.) су побијени. До другог века наше ере око четвртина становништва је запала у ропство. До петог века нове ере римска економија је доживела потпуни крах, и у њој више није било новца. Мрачно доба спуштало се на Европу, а народ се, у циљу преживљавања, вратио на село.  

Како су кредитори нашли легалистички разлог да подрже парламентарну демократију

Банкарство се опоравило након крсташких ратова којима је опљачкана Византија и убризгано сребро и злато у опоравак трговине Западне Европе. Отпор хришћана према пракси наплате камата превладан је комбинацијом престижних зајмодаваца (витезови Темплари и Хоспиталци су давали кредите током крсташких ратова) и њихове главне клијентеле – владара, и то најпре ради исплата према Цркви, а онда све више и за потребе финансирања вођења ратова. Међутим, краљевски дугови би се изјаловили са смрћу краљева. Фирентински банкари Барди и Перуци банкротирали су 1345. када се енглески краљ Едвард III одрекао својих ратних дугова. Банкарске породице су још више изгубиле на кредитима хабзбуршким и бурбонским деспотима на престолима Шпаније, Аустрије и Француске.

Ствари су се промениле са холандском демократијом, која је настојала да избори и обезбеди своју слободу од хабзбуршке Шпаније. Чињеница да је парламент могао да уговори стални јавни дуг у име државе, омогућила је Холандији да подигне кредите како би унајмила плаћенике у епохи када су новац и кредити били жиле куцавице рата. Приступ кредитима „је био према томе најмоћније оружје у борби за слободу“, каже Ехренберг: „Свако ко би владару дао кредит знао је да отплата дуга зависи једино од дужникове кредитне способности и воље да исплати дуг. Ствар се веома разликовала када су у питању били градови, који су имали моћ као властодршци, али су истовремено били и корпорације, удружења појединаца који су зависили једни од других. Према општеприхваћеном закону сваки појединачни грађанин био је одговоран за дугове града, и својом личношћу и својом имовином“.[2] 

Финансијско постигнуће парламентарне владе је стога било успоставити дугове који не би били само личне обавезе владара, већ истински јавни и обавезујући за све, без обзира ко је на трону. То је разлог што су прве две демократске нације, Холандија и Велика Британија, након револуција из 1688. године, развиле најактивнија тржишта капитала и касније постале водеће војне силе. Иронија је у томе што је демократију унапредила потреба да се финансира рат, чиме је оформљено симбиотско тројство између ратовања, кредита и парламентарне демократије у епохи када је новац и даље био жила куцавица рата.

У то време је „правни положај краља као корисника кредита био нејасан, и још увек није било сигурно да ли би повериоци имали правни лек у случају његовог банкрота“.[3] Што су деспотскије постајале Шпанија, Аустрија и Француска, то су веће потешкоће имале у финансирању својих војних авантура. Крајем XVIII века Аустрија је остала „без кредита, а самим тим и без много дуга“, сила са најнижим кредитним рејтингом и најлошије наоружана у Европи (као што наводи Стјуарт у 1767:373). До отпочињања Наполеонових ратова, Аустрија је у потпуности зависила од британских субвенција и кредитних гаранција.

Финансије се најпре прилагођавају демократији, а затим систем гурају ка олигархији

Док су демократске реформе из деветнаестог века ослабиле контролу земљопоседничке аристократије над парламентом, банкари су се флексибилно прилагођавали ради постизања симбиозе са готово сваким обликом владавине. У Француској, Сен-Симонове присталице промовисале су идеју да се банке понашају као инвестициони фондови, дајући кредите зарад удела у добити. Немачка држава је направила савез са крупним банкарством и тешком индустријом, а Маркс је оптимистички писао о томе како би социјализам учинио финансије продуктивним, уместо паразитским. У Сједињеним Државама је регулисање јавних предузећа ишло на руку гарантованом приходу. У Кини, Сун Јат Сен је 1922. године писао: „Намеравам да сву националну индустрију Кине објединим у Велику корпорацију у власништву кинеског народа, а финансирану међународним капиталом на обострану корист“.[4]

Након Првог светског рата, САД су замениле Британију на месту главне поверилачке нације, а до краја Другог светског рата су у свој трезор сместиле око 80 одсто светског монетарног злата. Америчке дипломате су обликовале ММФ и Светску банку према кредитно-оријентисаним линијама које су финансирале трговинску зависност кредитираних земаља, и то зависност углавном од САД. Кредити за финансирање трговине и плаћање дефицита су били „условљавани“ тако да се економско планирање померало ка клијентелистичким олигархијама и војним диктатурама. Демократски одговор на последице мера оштре штедње зарад сервисирања дуга није могао ићи даље од „протеста против ММФ-а“ – све док Аргентина није одлучила да одбаци свој спољни дуг.

Сличну поверилачки-оријентисану штедњу данас Европи намећу Европска централна банка (ЕЦБ) и бриселска бирократија. Назови социјалдемократске владе европских земаља, фокусирају се на спашавање банака уместо да оживе привредни раст и запошљавање. Губици по основу лоших банкарских кредита и погрешних шпекулација преузимају се у јавни буџет, док се јавна потрошња смањује, и чак се распродаје инфраструктура. Одговор пореских обвезника на које су дугови преваљени био је покретање народних протеста на Исланду и у Летонији у јануару 2009, као и много ширих демонстрација у Грчкој и Шпанији ове јесени у знак протеста због одбијања влада тих земаља да одрже референдум у вези са њиховим судбоносним спашавањем страних власника обвезница.

Померање планирања са изабраних представника народа на банкаре

Свака економија је планска. Планирање економије је традиционално обављала власт. Када се власт одрекла ове улоге, под слоганом „слободног тржишта“, оно је запало у руке банака. Међутим, то планирање привилегије креирања кредита и њихове расподеле се накнадно испоставило још централизованијим, него када то чине демократски изабрани јавни функционери. А да ствари буду још горе, финансијски временски оквир плана банкара је краткорочан и типа узми-паре-и-бежи, а завршава се распродајом имовине у деловима. У потрази за сопственом добити, банке доводе до деструкције економије. Суфицит привреде поједу камате и други финансијски трошкови, не остављајући ни делић прихода за нове капиталне инвестиције или основну друштвену потрошњу.

Из тог разлога је препуштање системске контроле класи зајмодаваца ретко доприносило економском расту и подизању животног стандарда. Тенденција дугова да расту брже од способности становништва да их исплати се испоставила једном од базичних константи током забележене историје. Дугови се гомилају експоненцијално, апсорбују добит и срозавају већи део становништва на ниво дужничког ропства. Да би се повратио економски баланс, давнашњи вапај да се пониште дугови имао је за циљ оно што је бронзано доба Блиског истока постизало краљевским декретом – поништити прекомерни раст дугова.

У модерним временима, демократије захтевају јаку државу која би опорезовала рентијерске приходе и богатство, и умањила дугове када је то потребно. Ово је најлакше учинити ако држава сама креира новац и кредите. А најтеже је то учинити када банке своју добит претворе у политичку моћ. Када се банкама дозволи саморегулисање и да право вета над владиним регулаторима, резултат је деформисана економија која повериоцима даје одрешене руке да се упусте у ризичне спекулације и директне преваре, које су управо и обележиле протеклу деценију. Пад Римског царства показује шта се дешава када захтеви кредитора измакну контроли. У таквим условима, алтернатива владином планирању и регулисању финансијског сектора постаје ништа друго до пут у дужничко ропство. 

Финансије насупрот владе, олигархија насупрот демократије

Демократија подразумева да се финансијска динамика подређује економској равнотежи и економском расту – као и да се приходи рентијера опорезују или да се основни монополи задрже у јавном домену. Неопорезивање или приватизација прихода од имовине „ослобађа“ их да постану јемство за банке, то јест да послуже као капитал за још веће позајмице. Финансирање на бази задуживања изазива раст цена активе, што увећава богатство рентијера, а задужује привреду у целини. Привреда се скупља и пада у негативни капитал.

Финансијски сектор је стекао довољно утицаја да може да искористи такве ванредне ситуације како би убедио власти да ће привреда пропасти ако се не „спасу банке“. То практично значи да они консолидују своју контролу над политиком, коју онда користе на начин који додатно поларизује економију. Основни модел је оно што се десило старом Римском царству, а то је прелазак са демократије на олигархију. У ствари, давање приоритета банкарима и препуштање економског планирања диктату ЕУ, ЕЦБ и ММФ-а прети одузимањем од националне државе надлежности над ковањем или штампањем новца, и наметањем пореза.

Сукоб који из тога проистиче финансијске интересе супроставља националном самоопредељењу. Идеја независне централне банке као „главног обележја демократије“ је еуфемизам за препуштање најважније политичке одлуке – могућности креирања новца и кредита – финансијском сектору. Уместо да избор политике препусти народном референдуму, спасавање банака у организацији Европске уније и ЕЦБ сада представља највећу категорију раста националног дуга. Дугови приватних банака који су пренети на државне буџете у Ирској и Грчкој, претворени су у обавезе пореских обвезника. Исти је случај и са америчких 13 билиона долара додатих након септембра 2008. године (који обухватају и 5,3 билиона долара лоших хипотека компанија Фани Меј и Фреди Мек преузетих на терет буџета владе, и 2 билиона долара безвредних (готовина-за-смеће) свопова Федералних резерви).       

И све то по диктату финансијских посредника, еуфемистички названих технократама, постављених на кључна места у администрацији од стране лобиста кредитора, са задатком да израчунају колико још незапослености и депресије је потребно да би се исцедио суфицит за исплату повериоцима на име тренутног стања дуга. Оно што ову калкулацију чини поражавајућом јесте чињеница да смањење економије – дефлација дуга – дужничко бреме чини још ненаплативијим.    

Ни банкарски ни јавни ауторитети (или мејнстрим академици, кад смо већ код тога) нису сели и израчунали реалне могућности привреде да исплати дуг – то јест, да га исплати без смањивања економије. Путем својих контролисаних медија и истраживачких центара, они су уверили становништво да ће се најбрже обогатити позајмљујући новац ради куповине некретнина, акција и хартија од вредности чије цене расту – будући надуваване банкарским кредитима – и да преокрену прогресивно опорезивање прошлог века у богатство. 

Најдиректније говорећи, резултат је пропала економија. Њен циљ је онемогућити јавну контролу и одговорност, и пребацити економско планирање у руке крупних финансија све тврдећи да су оне ефикасније од државне регулације. Владино планирање и опорезивање је оптужено да представља „пут ка ропству“, као да „слободно тржиште“ које контролишу банкари са пуном слободом да се понашају ризично, није заправо планирано њиховим специјалним интересима, и то на начин који није демократски него је олигархијски. Владама је речено да преузму плаћање дугова и то не као некада да би браниле земљу ратним походом, него у корист најбогатијег слоја становништва, преносећи њихове губитке на све пореске обвезнике. 

То што у свему томе нису узете у обзир жеље бирача чини резултирајуће националне дугове климавима у политичком, па чак и у правном смислу. Дугови наметнути декретом – било влада, било страних финансијских агенција – упркос снажном противљењу народа, могу се испоставити несигурнима баш као што су били и дугови династије Хабзбурга и других деспота минулих епоха. Пошто задуживање није одобрио народ, дуг може „умрети“ заједно са режимом који га је уговорио. Нова влада може демократски одлучити да подреди банкарски и финансијски сектор како би служили економији, а не неком другом.

 У најмању руку, нове владе могу отплатити дуг тако што ће поново увести прогресивно опорезивање богатства и прихода финансијског сектора, и на тај начин померити фискално оптерећење на рентијерско богатство и имовину. Поновно регулисање банкарског сектора и пружање државних опција за кредитне и банкарске услуге, обновило би социјалдемократски програм који је у прошлом веку изгледао прилично добро. 

Исланд и Аргентина су за то најновији примери, али ту су и мораторијум на међусобне савезничке ратне дугове, као и мораторијум на немачке репарације из 1931. Свуда је на делу основни математички и политички принцип: дугови који не могу бити плаћени, неће то ни бити.   

Мајкл Хадсон (Michael Hudson) је професор економије и председник Института за проучавање дугорочних економских кретања (Institute for the Study of Long Term Economic Trends – ISLET) у Њујорку и Лондону. Радио као економски саветник влада више земаља и агенција УН. Објавио неколико књига о међународним финансијама и историји економске мисли.

(Краћа верзија овог чланка објављена 2.12.2011. у Frankfurter Algemeine Zeitung)

Извор: http://michael-hudson.com/

 

Ознаке: банка, демократија, Дуг, Мајкл Хадсон, новац