Прочитај ми чланак

КУПИО СAМ СТAН У 35. ГОДИНИ ОД СВОЈИХ ПAРA, без нaследствa и позaјмицa

0

Читам текстове о људима који зарађују око 37.000 динара и могу да уштеде за шопинг – потпуно им верујем! Рецимо, пушач месечно потроши 50 евра на цигаре, што је 600 евра годишње.

Одакле људима 600 евра? Па ето одакле, ако не пуше и штеде доследно, имаће те паре. Исто тако и мене људи гледају у чуду кад чују да сам сам купио стан себи. A не знају како је дошло до тога. Зато желим да све лепо објасним – прича Никола Станковић (38), који објашњава како је пре три године дошао до своје некретнине.

Његова исповест гласи овако:

Да не лажем, имао сам луду срећу несрећних деведесетих јер сам ишао код ујне. Она је била Гркиња и живела је са ујком на Халкидикију. Ја сам од средње школе сваког лета седао у превоз и клај-клај до Грчке.

A тамо креће ринтање. У то време су још биле драхме у Грчкој, па сам тако радио за локалне Aлбанце и Грке продавао крофне. Договор је био сличан оном данашњем – 100 драхми по крофни иде нама (данас је то 50 центи), а остатак власнику.

Они су узимали дебеле паре. Неки Aлбанци, а то су они који су по читав дан изгарали на плажи, знали су да узму дневно и по сто марака. Ја сам био млад и нисам могао толико да се жртвујем, а и сунце ми није баш много пријало за здравље.

Ја сам радио сваког дана од 10 ујутру до 14 х. За то време узео бих око данашњих 40 евра. Некад бих продужио и одрадио цео дан, па бих имао доста више новца. И тако минимум два месеца. Ујутру устанем, одем на плажу, пржим се по сунцу, продајем, вратим се код ујне око 15 х, попијем две литре воде, па се комирам.

Aлбанци су били стварно неуморни. Није ни чудо што данас држе пола Грчке. Вредни, организовани, долазиле су читаве фамилије и радиле. Кад се вратим у Србију, купим себи нешто, али ситно. Остатак стављам у штек. Био сам средњошколац, па бруцош на Филолошком факултету и ништа ме није ометало да идем и да радим. Родитељи су имали мале плате, просветни радници, живели смо тешко, али смо се сложили да се те моје паре неће трошити и да ће их чувати у штеку. Тако је и било.

Паре су убацили у банку. Камате су биле огромне тада, не као ове данас – потпуно се не исплати да нешто штедиш на рачуну. Ту негде после 2000. године си на 10 година штедње могао да узмеш озбиљан новац од банке, на каматама, није мало. Ишле су до седам-осам одсто. Данас је то немогуће.

Док сам студирао сам радио за неке ситне паре, живео с родитељима, ту плату сам увек трошио, немогуће је било приштекати. И тако дође мени моја 35. година, а имам фине паре у банци. Нетакнуте. Могао сам да купим лепе ствари, нова кола, али нисам. Ја сам одлучио да пробам да купим стан.

Истина, нашао сам мали стан на 15 километара од Београда. Цена стана – 26.000 евра. Услован. Усељив. Таман толико сам имао. Коме год кажем да нисам подстанар, тај се шокира. Па откуд стан у тим годинама… Ето откуд стан… Крваво зарађен на грчким плажама у најлепшим годинама.

Само тако је могуће. И, наравно, нема шансе да бих успео да ми није било ујне код које сам спавао. Да закључим – знао сам многе мамине и татине синове који су носили нове фенси патике док смо сви грцали у беди и ринтали. Сад их нема нигде на мапи. Нису умели с новцем“, искрен је Никола.