Прочитај ми чланак
(Б92)
Банке нису једине које нас ударају по џепу каматом ако каснимо са плаћањем – стопа за неплаћање пореза је 21 одсто, за комуналије 18 одсто.
Банке једине наплаћују и редовну, али и ону затезну камату када каснимо са плаћањем рата. Званични подаци Пореске управе Србије, на пример, показују да само порезницима, на име камате, дугујемо више од 305 милијарди динара, колико износи рачуница на износ мање плаћеног пореза на крају протекле године.
Чињеница је да појам „камате“ везујемо готово искључиво за банке, као цену кредита. Ко год отплаћује зајам, зна да га динари коштају минимум 20 одсто годишње, али сигурно не зна колико га коштају „казнени поени“ ако рату не плати на време. Ову, такозвану затезну камату, банке морају да дефинишу уговором. У противном, применила би се званична затезна камата која тренутно износи 19 одсто за динаре на годишњем нивоу, што је ниже од редовне банкарске цене зајма.
Висина затезне камате у Србији прописана је законом који се примењује већ девет месеци и односи се углавном на плаћање дуговања према држави. Вредност ове камате утврђује се по једноставној рачуници: референтна каматна стопа, која је тренутно 11 одсто, плус још осам процентних посена. По овој стопи затезну камату зарачунавају и јавна комунална предузећа. Тако је ЈКП „Инфостан“ у Београду, за првих шест месеци ове године обрачунало затезну камату у износу од 102,58 милиона динара.
Међутим, каматна стопа коју зарачунава Пореска управа Србије на неплаћени део пореског дуга је тренутно 21 одсто и обрачунава се нешто другачије.
– Сходно члану 75. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, камата на износ мање плаћеног пореза обрачунава се на годишњем нивоу, по стопи једнакој годишњој референтној стопи НБС, увећаној за 10 процентних поена, применом простог интересног рачуна и тренутно је на нивоу од 21 одсто – речено је у Пореској управи Србије.
Док Закон о затезној камати није ступио на снагу, већ презадуженим привредницима дешавало се да им камата буде вишеструко већа од главнице дуга.
– Проблем за привреду претходних година је био да су се, све до јесени 2012. године, камате рачунале на камату и порески дугови, чак и они ситни међу њима су се зато вртоглаво увећавали – каже за „Новости“ Драгољуб Рајић, председник удружења Унија послодаваца. – Истовремено, када је држава дуговала, а овде мислим на јавни сектор, јавна предузећа, министарства и институције, државна предузећа, она нису плаћала камате предузећима из приватног сектора, јер су кроз систем јавних набавки увек могла да диктирају услове. Иако смо у медијима сведоци да се стално говори о великим дужницима, као што је случај „Симпа“, на пример, у пракси највећа дуговања у маси имају на десетине хиљада малих предузетника или микропредузећа која су почињала да раде у периоду после 2001. и касније.
Ова предузећа, по речима Рајића, због лошег привредног амбијента, економске кризе, али некада и своје несналажљивости у послу, просто нису могла да обезбеде веће приходе од месечних обавеза према држави.
– Онда су им се гомилале камате на та дуговања и оне су знале да буду и двадесет пута веће него главница дуга, због рачунања камате на камату – објашњава Рајић. – Уместо да је држава мале и нејаке фирме у првих годину, две рада ослободила неких дажбина и тако покушала да почетницима помогне да опстану у послу, она је својом економском политиком и поставком пореског система чинила управо супротно. Због тога смо имали прави суноврат у броју предузетника и малих предузећа.
