Током 2024. години цена рада по сату се у земљама Европске уније кретала се од 10,6 евра у Бугарској до 55,2 евра у Луксембургу. Према подацима Еуростата, просечна сатница у ЕУ била је 33,5 евра. Међу подацима су се нашли и подаци за три земље ван ЕУ. У Србији је просечна сатница током 2024. године била за нијансу већа од најслабије рангиране државе - Бугарске.

Судећи према подацима сајта Еуростат, највише је сат плаћен у Луксембургу – 55,2 евра. Следе Данска 50,1 евро, Белгија 48,2, Холандија 45,2, Аустрија 44,5, Француска 43,7, Немачка 43,4, Ирска 42,5, а на 10. месту је Шведска са 40,3. Финска је са 37.7 евра последња земља чија је сатница већи од ЕУ просека који износи 33.5.

Одмах испод су Италија (30.9) и Словенија (27.1), док је у 13 земаља ЕУ плаћени сат испод 20 евра. Последња три места заузимају Мађарска 14.1, Румунија 12,5 и Бугарска 10,6 евра. У Грчкој и Хрватској цене сата су готово идентичне 16.7 и 16.5 евра.

Као и ранијих година, земље централне, источне и јужне Европе имају најниже трошкове рада и нивое плата.

Када су у питању земље ван Европске уније постоје различити примери. У Норвешкој сат се плаћа 53,7 евра, а на Исланду 53.0 евра, наводе подаци Еуростата. А Србија?

Надница за сат времена рада у Србији, према овом обрачуну износи 11,4 евра. То је за непун евро више од Бугарске, која је на последњем месту истраживања. Како је наведено, у просек се убрајају зараде државне администрације, одбрана, обавезног социјалног осигурања.

Како се незванично сазнаје у Републичком заводу за статистику, прецизно поређење податке о зарадама у Европској унији и Србији није могуће јер се примењује другачија методологија, а подаци се не шаљу Еуростату.

Према подацима Републичког завода за статистику, просечна „бруто 1“ зарада – у коју се убрајају доприноси запосленог, у јануару 2025. године износила је 148.440 динара. То значи да је на 176 радних сати, вредност једног износи 843 динара, односно 7,2 евра. Према „бруто 2“ заради где се рачунају доприноси и радника и послодаваца износи 171.876, што значи да се по сату заради 976 динара, односно 8,3 евра по средњем курсу Народне банке Србије.

Осим примања, улогу у стандарду одређује и висина цена, чиме се добија реална куповна моћ.

Сотирија Теодоропоулоу, шефица одељења за за запошљавање и социјалну политику у Европском синдикалном институту (ЕТУИ), нагласила је да ако су трошкови изражени у стандардима куповне моц́и (ППС), диспаритети у трошковима рада су ограниченији”

“Однос максимума и минимума међу земљама ЕУ у том случају пада на нешто више од два пута, у поређењу са више од пет пута када је у питању номинални износ”, рекла је Теодоропоулоу за Еуронеwс.
Еуростат

Разлика у цени рада се смањује када се мери и ППС (стандарди куповне моћи).

Међу земљама ЕУ трошкови рада по сату крец́у се од 19,1 евра у Бугарској до 40,3 у Белгији.

Иако је Норвешка и у овом случају на врху укупне европске листе са 40,7 евра, а земље Балтика и Балкана и даље на дну, јаз је осетно мањи него кад су у питању номиналне сатнице. Мења се и распоред држава. После Белгије, следе Француска са 40,1 која је по номиналној сатници шеста, па Немачка (39,8) која је била седма. Следе Аустрија (37,7), Холандија (37,3), Луксембург (36,6), па тек онда Данска (34,8) где се номинално зарађује највише. У топ 10 налазе се још Шведска (32,8), Италија (31,4) и Словенија (30,2).

Разлику у стандарду праве и трошкови рада који нису плате и дневнице односно „не-плате“, који су углавном социјални доприноси и порези који се односе на запошљавање.

Удео трошкова који се не односе на плате у укупним трошковима рада увелико варира широм Европе, у распону од само пет одсто у Бугарској и Литванији до 32 одсто у Француској и Шведској, док је просек у ЕУ био 25 одсто у 2024. године.

Ђулија де Лазари, економисткиња Међународне организације рада (ИЛО), приметила је да је у земљама као што су Француска и Шведска систем социјалне заштите дизајниран да буде универзалан и свеобухватан, пружајуц́и широк спектар бенефиција. Они обухватају дуже и боље надокнађене периоде породиљског, очинског и боловања, као и обимније осигурање за случај незапослености.

„Знатан део ових бенефиција се финансира директно кроз доприносе послодаваца“, рекла је де Лазари.

Поред водец́их земаља, удео трошкова који се не односе на зараде висок је у Аустрији, Италији и Шпанији, док је у земљама, попут Румуније и Бугарске веома низак.

Де Лазари наводи да су трошкови који се не односе на плате веома значајни у варијацијама у трошковима рада. У питању је неколико фактора.

„Економска структура и продуктивност пошто вец́а продуктивност омогуц́ава земљама да издрже вец́е плате, а тиме и вец́е трошкове рада по сату. Институције тржишта рада, односно присуство и снага синдиката, обухват и дубина колективних уговора, као и ниво законом прописаних минималних зарада значајно утичу на зараде и последично, трошкове рада. На крају сту су трошкови живота и нивои цена – земље са вишим нивоима потрошачких цена генерално показују вец́е номиналне плате“, закључује Де Лазари.

Ознаке: ЕУ, плаћање, радни сат, сатница, Србија