Прочитај ми чланак
Одмах после „српске октобарске револуције“ (2000) нове власти у Србији су се поставиле у губитничку преговарачку позицију тврдећи да „ЕУ нема алтернативу“ и без резерве нас препустили на милост и немилост Западу.
Уверавали су нас како ћемо сада (после 2000. године) у новом „партнерском односу“ са Западом брзо остварити стабилност и развој, те да то не би било могуће постићи без помоћи Запада и без наше демократске власти. Сетимо се само како су тада нове власти са ниподаштавањем говорили о сарадњи са Москвом и Пекингом. Али у тим новим односима и суверенитет се морао делити „партнерски“ између спољних и унутрашњих актера. Ново „партнерство“ довело је до све већег урушавања суверенитета Србије, спољне регулације и нових облика доминације и уцењивања.
Данас јасно видимо како то ново „партнерство“ није битно изменило однос Запада према Србији, те да за њега није од пресудне важности да ли у Србији има посла с режимом Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Зорана Живковића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића, Ивице Дачића или Александра Вучића Због тога многима данас све уверљивије звучи тврдња да „они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“.
Сада се држава гради на новим правилима потчињавања, а механизмима спољне регулације репродукује се све слабија српска држава, која поприма карактеристике класичног протектората. Тако су спољни актери (западни „партнери“) постали саставни део унутрашње конфигурације власти, а унутрашњи актери (домаће политичке „елите“) долазе и силазе с власти, у великој мери на темељу спољног легитимитета. Тиме се може објаснити и чињеница да се мање од половине грађана Србије (према последњим истраживањима 44% – како нас је овде обавестила генерална секретарка Европског покрета у Србији) изјашњава за чланство у ЕУ, а да су за то све парламентарне (у Скупштини Србије нема ни једног посланика који је против ЕУ-ропског пута) и већина ванпарламентарних политичких партија.
Због таквог „партнерства“ данас смо, нажалост, сведоци да је Србија све више губи политички компас и државно достојанство. Све је видљивије како се Србија, која је формално суверена држава, понаша као протекторат, а већина њених политичких „лидера“ неодољиво подсећа на тужни карневал вазала, док у исто време Република Српска, ентитет у Босни и Херцеговини, која је истински протекторат, у пракси демонстрира већи степен суверености, а њен политички лидер понаша се као државник.
(Излагање на форуму „Спољнополитички дијалози: државе Западног Балкана на путу ка европским интеграцијама“, одржаног у организацији немачке Фондације Ханс Зајдел (Hanns Seidel Stiftung) и њеног партнера у Србији београдског Института за међународну политику и привреду, Тара, 10-12. фебруар 2015. године.)
Објављено у књизи: Јован Б. Душанић, Неолиберализам, Catena Mundi, Београд, 2015
