Прочитај ми чланак
Пошто се дохватио економије, Вучићева последња дилема је следећа: чека ли га судбина Зорана Ђинђића или Бориса Тадића.
Хајде да се за тренутак и потребе овог писанија сложим са главним кредом Дачићеве владе како је Србија жртвовала Космет да би могла преживи, да подигне економију. Хајде да пристанем и на то да су сва понижења на која не само да су пристали Николић, Дачић и Вучић него су их пренели и на грађане имала неки високи стратешки смисао и да је део тог смисла у економској консолидацији Србије. Хајде да прихватим и то – макар за пола тренутка – како су сва та понижења, капитулације и уступци били због тога да би Србија ућутала о Космету, границама, суверенитету и држави, да би, кад је све све то скинула с леђа, почела пуним плућима да говори о економији. Хајде, на крају, да се сложимо као је имало смисла дати све за једно и видимо како сад стојимо пред тим једним.
Ваљда је у том једном врхунио смисао седељке у београдском Хајату, на којој се 8. јула под звучним именом Србија се окреће економији – одговорно заједно до изласка из кризе окупио цвет српске политичке, финансијске, пословне, теоретичарске и медијске елите (уз обавезно присуство амбасадора, људи из ММФ и Светске банке, и оног Дежера, који ће свој мандат у Београду запамтити по томе што је као бриселски чиновник видео више председника државе, премијера и министара него што ће их код куће видети у девет следећих реинкарнација). Није то у Хајату, наравно, могло без Млађана Динкића, Александра Влаховића, директора банака и мајстора из Фискалног савета, и изгледа да је фалио само још Божа Ђелић, па да се на једном месту нађу сви главни јунаци из књиге Џона Перкинса Био сам економски убица.Пред светом који је дакле одреда био део српског економског (и осталог) проблема толико да никада неће моћи да буде део решења, наступио је Александар Вучић, коме су се сви домаћи актери силно шлихтали, рачунајући с тим као са малом инвестицијом за то што се ту на сваких пар година промени главни политички говорник, док за њих још није емпиријски доказано да нису вечни. Вучић је, наравно, испричао под шта ће да подметне леђа, добио је аплауз и сви су били задовољни.
Хајде сад да видимо како је Вучић искористио тих десетак минута у којима је причао о економији, и да видимо како је изгледало тих десет најскупље плаћених минута у историји причања о економији. Рекавши да је његовој влади на наплату дошло све оно што су његови претходници радили четврт века, Вучић је настојао да одржи имиџ човека који се хвата послова од којих сви беже. Зато је најавио реформу јавног сектора, објашњавајући да „јавна предузећа не смеју да буду краве музаре и да служе за социјално напајање, као што је било до сада”. Још је обећао да ће новим законом бити спречена крађа у јавним набавкама, затим да ће поправити правни и привредни амбијент да би привукао стране инвеститоре. И рекао је како је циљ његове владе да „за годину до две стопа незапослености падне испод 20 одсто“, са данашњих 24,1.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ?
То значи да је Вучић обећао посао за око 140-150 хиљада радника за годину до две, и то под условом да је већ данас зауставио раст броја незапослених, што је опет немогуће ако је већ обећао реформу јавног сектора, која у највећем значи отпуштања. Добро, рецимо да све то са јавним сектором обави, рецимо и то да неће моћи да спречи да за годину до две бар 30.000 нових људи у приватном сектору остане без посла. То ће рећи да ће, да би одржао обећање, морати да запосли око 200 хиљада људи. Е сад, да се манемо језика бројки: то значи да ће се у периоду од годину до две у Србији отворити најмање стотину Фијата (један Фијат – две хиљаде запослених).
Економија није моја област, па се нећу бавити финесама, већ само очигледним стварима, како и приличи аматеру. И аматера је, међутим, тешко демантовати када тврди да посао за 200 хиљада људи не могу да заврше стране инвестиције. Овако: на данашњем степену развоја технологија, где је производни погон од 200 запослених већ сасвим озбиљна и солидна инвестиција, Србија би морала да за годину до две доведе хиљаду страних компанија. А то, наравно, не бива. Са странцима, дакле, неће ићи.
Е сад, онај ко хоће да запосли толики свет мора да има развојну политику и, поред осталог, развојни буџет, утолико пре што искуство показује да се развој не може озбиљно планирати на страним инвестицијама. Судећи према последњем ребалансу, српски буџет је све само не развојни, будући прављен баш онако како се допада странцима – да се као једини економски проблем издвоје буџетски дефицит и јавни дуг, а у осталом нека се Срби сами даве.
О томе нека даље брину економисти. Мене брине то што се – ако занемаримо овај сан о страним инвестицијама и стварању климе за њих – Вучићево излагања тицало искључиво штедње, смањења буџетске рупе и јавног дуга. И што су га у томе подржали сви говорници. Политком из Брисела Дежер говорио је нешто о две групе реформи – о владавини права и привредној реформи – и веома ме чуди да је пропустио да у духу свог говора на крају поентира тиме како морамо више да радимо да би нам било боље.
И Богдану Лисоволику из ММФ допало се што се Срби толико баве штедњом, али је рекао да то није довољно, па је тражио да се смање све пензије више од 25 и плате више од 40 хиљада динара. (Да побијемо 300 хиљада пензионера, што је озбиљна уштеда, срећом, није тражио.) Њега су, по обичају, подржали гуруи из Фискалног савета, који и даље, како је ред, примају плате из буџета Србије да би штитили интересе ММФ.
Беневолентни Лу Брефор из Светске банке најавио је подршку Србији и рекао да су српска вина веома добра, не објашњавајући да ли је то двоје у некој вези. Костин Борк, председник Савета страних инвеститора, тражио је мање бирократије, јасан и фер приступ тржишту, и фер услове пословања за све, где би заиста ваљало истражити шта за њега значи фер – да страни и домаћи инвеститори имају исте услове или да странци имају још боље услове од домаћих него до сада?
Председник Америчке привредне коморе у Србији Милош Ђурковић говорио је оно што месецима говори амерички амбасадор Мајкл Кирби – да Србија мора да промени закон о раду. Закон, у коме се драстично смањују права радника, биће, наравно, донесен, после чега маљчики вероватно више неће имати право да себи у очају секу прсте, што су често радили док су имали превише права. На крају, добра вест је и то што ни пре ни после заседања Срби нису скували и појели ниједног угледног госта из иностранства.
ОНО ШТО НЕДОСТАЈЕ
Е сад, све те мере о којима су говорили Вучић и остали мање-више су у реду. Занимљива је, међутим, била случајност да баш нико од труста економских мозгова – пун Хајат дакле – није био на часу кад се учило да уравнотежење буџета не решава ниједан важан економски проблем. Да нико није умео да каже како су камате у Србији такве да су директно допринеле њеној деиндустријализацији и да неће обновити њену производњу макар Вучић сва јавна предузећа за ноћ учинио профитабилним.
Да нико није рекао како се са актуелним каматама кредит може исплатити само власницима кладионица и трговцима хероином, што бих ја већ схватио као дискретну сугестију наших банкара. Како то да нико у економском трусту из Хајата појма није имао како је боље да у сваки још незатворени производни погон у Србији баце по бомбу него да држе овакав курс динара? Да нико не каже да је порески систем шерифа од Нотингема имао мање класни карактер од српског? Да свима пуца прслук за тему ликвидности предузећа? Да нико не каже како је са оваквом либерализацијом увоза можда и боље што Србија нема пара да купује? Сви су ћутали о томе да је продаја пољопривредног земљишта странцима, која увелико тече преко домаћих компанија, пресецање можда послеdње гране на коју би нека будућа Србија могла да се ослони у својој обнови.
Да ли је, дакле, могуће да један аматер попут мене види да најављене реформе настављају и убрзавају пут српске економске пропасти, а да то не види нико од труста економских мозгова у Хајату. Наравно, виде то они много боље од мене, али не би они били економски убице и њихови шегрти и адвокати када би својој земљи желели боље него што желе за ММФ.
Цела та прича, међутим, занимљива је по нечем другом. Српска влада и, наравно, Србија с њом, у периоду од потписа бриселског споразума до ових десет минута у којима је причала о економији, учинила је и свој пут и своју судбину крајње извесним и крајње предвидивим. Умираће у болу. Наиме, оног тренутка кад је одступила са Косmetа и кад је пристајала на разна понижења код куће и у региону, влада је негде код грађана подизала очекивања о компензацији. Истовремено, сама је, говорећи о новој страници историје, о будућности и модернизацији, та очекивања фокусирала у економију и хапшења као намиривање правде између опљачканих и оних који су их опкљачкали.
Ово са хапшењима дало је Вучићу резултат, али ближи се час када ће одушевљени грађани да поставе питање како то да они данас имају мање него кад их је Мишковић пљачкао? Ко их сад пљачка уместо њега? Да ли је Мишковић морао да нестане да би његово место заузео Тодорић? Друго, деловати уз помоћ голе политичке воље и медијске подршке, без икакве намере да се обнови институционални систем, у једној структури у којој можеш само да пљачкаш или да будеш будала, веома ће брзо омогућити да на површину избију и напредњаци који умеју да отимају паре, и то ће најпре смањивати а онда и коначну урушити дејства Вучићевог политичког волунтаризма.
Економија, како видимо из претходног, не да неће бити обновљена него неће бити ни озбиљног покушаја да она то буде. Србија ће се урушавати све брже јер њена политичка класа нема снаге да се одупре било чему. Њена трговина на крају се свела на следеће: дала је Косово у замену за то да јој не буде дозвољена економска обнова, што је много горе него да су дали све за ништа. Наравно, да Србија неће моћи без великог отпора странаца да уђе у озбиљну економску обнову видело се још јесенас приликом усвајања закона о Народној банци, када им странци нису дозволили да финансирају привреду из примарне емисије, што је било фактор развоја многих земаља, чак и међу онима које то тада Србији нису дозволиле.
БЕЗ ПОВРАТКА
Јасно је дакле одавно, али сада је јасно да са те тачке нема повратка. Србија нема ни један једини дозвољени квадратни сантиметар простора на коме може да се обнови, и то ће ускоро схватити сви, чак и они који данас у буљуцима улазе по Србији у напредњачке одборе. Та ситуација, тај пут са кога нема назад, тешко ће моћи да сакрије реконструкција владе, која се претвара у јефтину маркетиншку лимунаду и показује Вучићу како пуком политичком вољом не можеш да победиш систем, који си претходно одбио да размонтораш, него те он вуче на дно, показујући ти да у таквом систему можеш да се понашаш само као они које си развластио и да можеш само да пређеш њихов пут, и ни корак мимо тога. И да, то је тај тренутак када путања ове владе почиње да креће надоле.
Отуда ће највећи губитник у тој ситуацији бити сам Вучић, који ће можда и покушати да развали хидру у јавним компанијама, који ће можда и томе и успети, који ће због тога добити хорде огорчених непријатеља јер ће их скинути са државне кашике, док, на другој страни, неће бити једине ствари која би могла да га заштити – неће бити тог народа кога је успео да нахрани хлебом, јер неће бити хлеба. И зато Вучић мора да зна да ће економија бити та која ће веома брзо његовим обожаваоцима командовати налево круг. Да ће економија бити та која ће олош-елити дати знак да ти мусави напредњаци нису ни добри за шта осим да издају Косово, а с тим смо, је ли, завршили. Ето, то је оно што је извесно.
Зато је Вучићева последња дилема и последња неизвесност следећа: или ће, као Зоран Ђинђић, у једном тренутку поставити странцима питање да ли је он све то за њих радио да ни он ни Србија не добију ништа, или ће се, као Борис Тадић, силно наљутити на Србе којима не полазе за руком да поједу оно за шта их је он годинама убеђивао да се једе. Трећег ту не може бити, и то данас постаје очигледно.
Зато Вучић данас активно компромитује идеју да се без зрна слободе може урадити нешто, макар толико да пред собом имаш нацију која има своја три оброка и ништа више. О важности слободе на Вучићевом скупу о економији поучно је сведочио привредник Миодраг Костић, један бескрајно бистар и сналажљив тип. Када је, после Вучићевог излагања о штедњи и страним инвестицијама, тај бескрајно бистри Костић почео да се одушевљава Вучићевом далековидости, рекавши како размишља да се учлани у његову странку, он је заправо дао веома једноставну дефиницију тог зрна слободе које је неопходно да би Србија иоле кренула напред.
Док се то зрно слободе у неким сређенијим земљама може мерити квалитетом живота или количином освојеног времена за себе и своје идеје, у Србији је све то много једноставније. То неопходно зрно слободе садржано је у томе да не мораш да причаш будалаштине, довољно паметан да знаш да је то што причаш управо то, и мало преко тога да знаш како ти та будалаштина повећава шансе за опстанак. То вреди, и за Костића, и за Вучића и за сваког од нас.
(Жељко Цвијановић)
