Прочитај ми чланакСувише је наивно очекивати да ће Вашингтон скрштених руку посматрати како се главни извор његове моћи круни. У прошлости су се овакви проблеми решавали искључиво ратовима.
Далеке 1975. године амерички предсједник Џералд Форд обратио се писмом њемачком канцелару Хелмуту Шмиту са намјером да Њемачка помогне у обуздавању тенденција да се „злато поново постави у центар система”.
„Морамо онемогућити државама да започињу активно међусобно трговање златом са намјером да креирају златни блок или да се поново ослањају на злато као основни интернационални монетарни медијум. У свјетлу инфлаторног проблема широм свијета, морамо уједно спријечити свако даље велико повећање интернационалне ликвидности”, стоји, између осталог, у писму које је амерички предсједник упутио на подстицај тадашњег предсједника ФЕД-а Артура Бернса, са циљем да се без инфлаторних последица очува монопол штампања долара.
Вашингтон је деценијама улагао огромне напоре да се цијене злата одрже нереално ниско како би могао без негативних последица да штампа долар. Будући свјесна да то неће трајати вјечно, Америка још од 1980. године није продала ни грам свога злата које чува, не у банкама већ на локацијама које многи сматрају најбезбједнијим на свијету – војним базама Wест Поинт и Форт Кноx.
Узрок текстонских промена
Данас се, међутим, већ увелико запатио процес који је Бијела кућа у коријену покушала да сасијече прије готово пола вијека. Позивајући се на податке Свјетског савјета за злато (Wорлд Голд Цоунцил – WГЦ), Блумберг је 1. новембра објавио једну од најинтригантнијих вијести за 2022. годину – а то је да су централне банке у трећем тромесјечју 2022. покупиле скоро 400 тона злата, што је више него четвороструко више у поређењу са истим периодом 2021. године, те да је куповина злата током 2022. достигла највиши ниво од 1967. године, када је долар још увијек био подржан металом.
Инвеститори све више инсистирају искључиво на физичком а не дигиталном (берзанском) злату, што само показује колико мало повјерења имају у систем. Тражња за физичким златом достигла је у трећем кварталу 2022. године 1.181 тону, што је за 28% више него за исти период претходне године.
Сам податак да су централне банке пуне четири деценије, од 1970. до 2010. године, биле нето продавци злата, те да се прекретница десила 2010. године од када су централне банке постале поново нето купци, довољно је снажна и опомињућа порука. Заправо, сви знају али мало ко то хоће наглас да каже да је свјетски финансијски систем дефакто клинички мртав од глобалне кризе 2008. године и да свијет од тада озбиљно трага за алтернативом.
Ипак, оно што се сада са потпуном сигурношћу може казати јесте да је замрзавање 300 милијарди долара руских девизних резерви и избацивање Русије из међународног платног Система СWИФТ од стране Запада био преломни догађај који ће драматично убрзати читав процес. Није тешко замислити да ће неке будуће генерације историчара управо том догађају, а не рату у Украјини или неком другом, приписати далеко далекосежније и веће заслуге за тектонске промјене које слиједе. Дакако, Москва је тај потез окарактерисала као пљачку, али је то уједно била порука свима – како америчким партнерима тако и онима који то нису – да држање долара више није безбједна опција.
Гомилање златних резерви
Злато је, наиме, универзални чувар вриједности, истинска монетарна база и имплицитна резервна имовина иза онога што монетарни економисти називају М-нула монетарном базом или – примарним новцем. Однос количине злата којом нека држава располаже према њеном БДП-у открива стварну расположивост новца као потпоре економији.
У преводу, увелико су у току припреме за ресет свјетског монетарног система базираног на долару као главној резервној валути, а само довољна количина злата у посједу државе вам обезбјеђује мјесто за столом у случају обнове златног стандарда, услед колапса повјерења у папирни новац или неког новог Бретон Вудса.
Уколико превагне опредјељење да се свијет због неконтролисане инфлације или због потребе да се врати нарушено повјерење у монетарни систем врати на „златни стандард”, биће потребна сагласност свих главних економских центара. С обзиром да је, благо речено, мало вјероватно да ће се САД добровољно одрећи монополске позиције долара, врло је изгледна опција и да свијет полако клизи ка успостављању два или више паралелних монетарних блокова. Има више него довољно индикатора да поједине централне банке, међу којима чак и оне које припадају тзв. Западном блоку земаља, озбиљно рачунају и припремају се за такав сценарио.
У уводу књиге у издању Њемачке централне банке под називом Њемачко злато из 2019. године, предсједник Бундесбанке (Деутсцхе Бундесбанк) Јенс Вајдман, не случајно, констатовао је да је злато „камен темељац стабилности свјетског монетаног система”. У Берлину је владала нескривена нервоза и нестрпљење да се што прије из Њујорка, Париза и Лондона врати у Њемачку макар половина од укупно 3,378 тона резерви њемачког злата, које су званично друге на свијету.
Од 2019. се такође не случајно на сајту Централне банке Холандије, „Де Недерландше банк” (Де Недерландсхе банк – ДНБ), може прочитати да злато представља – „сидро повјерења за свјетски финансијски систем”, за који у Амстердаму очигледно не крију да се налази у фази акутног ризика: „Ако се систем респадне, златне полуге могу послужити као основа за његову поновну изградњу”, констатују из ДНБ-а.
Током 2022. било је примјетно да се земље попут Турске, Катара, Мексика, Филипина, Ирана, Вијетнама, Узбекистана или Казахстана појављују као највећи купци злата. Интересантно је да је Бразил као велика земља са извјесним закашњењем схватио шта долази, па је тек 2021. године ушао у игру увећавши своје златне резерве скоро 100% за годину дана. Међутим, то је само дјелић онога што се зна.
Главни послови у трговини златом централних банака одвијају се далеко иза сцене, а неријетко све подсјећа на тајне специјалне операције. По свему судећу, своју мистериозну посредничу улогу у тим пословима врло често игра и Банка за међународна поравнања из Базела (Банк фор интернатионал сеттлементс – БИС), али се тек укрштањем података из више извора накнадно може наслутити да се одређена трансакција заиста одиграла.
Волстрит џорнал нпр. наводи да је очигледно да централне банке купују злато у рекордним количинама, али признаје да „није у потпуности јасно које”. Ипак, када Централна банка Јапана званично објави да су њене билансне позиције увећане за 300 тона злата у односу на претходни мјесец – и лаицима је јасно да је немогуће набавити толику количну злата на тржишту за мјесец дана.
Русија је једна од ријетких битних земаља за коју се дуже вријеме зна да увећава своје златне резерве, али би било одвише наивно закључити да је једина Москва у том погледу потпуно транспарентна и да заиста објављује стварне билансе. Оно што је, пак, кључни детаљ јесте да се Русија већ увелико припремила за монетарни ресет, након што је од 2009. извршила ребаланс својих златних резерви званично их повећавши за 70 одсто. У том погледу Сједињене Америчке Државе и Русија већ се налазе у стратешком златном паритету (ако посматрамо однос количине злата према БДП-у поменутих држава), што значи да су ове двије велике силе већ увелико спремне.
Мистерија кинеског злата
Ипак, када је ријеч о производњи или куповини злата и златним резервама, може се без зазора казати да је Пекинг у том погледу шампион по нетранспарентности.
Кина је највећи свјетски произвођач злата и сматра се да има далеко веће резерве него што то званично саопштава. Осим што је највећи произвођач, Кина је и највећи свјетски увозник злата – који је истовремено забранио његов извоз – што значи да све злато које уђе у Кину остаје у Кини. Такође, није тајна да кинеске рударске компаније посједују налазишта широм Азије, Африке и Јужне Америке. Народна банка Кине, кинеска војска и бројне друге кинеске државне агенције и фондови купују злато, али званичне количине нису познате.
Сматра се да је од 2000. године Кина изрударила око 6.830 тона злата, док аналитичари са доста великом прецизношћу процјењују да је од 2008. године у Кину преко Шангајске берзе злата (Схангхаи Голд Еxцханге – СГЕ), која укључује и увоз преко Хонг Конга, ушло близу 22.000 тона.
Неки од свјетских топ аналитичара тврде да се, када се узму у обзир домаћа производња, увоз и берза у Шангају, извјесно долази до цифре од најмање око 31.000 тона злата у посједу Пекинга. Зато немали број познавалаца одбацује као смијешну званичну цифру од 1.980 тона коју су кинеске власти пријавиле у новембру 2022, сматрајући да Кина не само да посједује злата најмање колико и Америка, која је званично број један на свијету (8.133.5 метричке тоне), већ се чак спекулише да Пекинг посједује макар дупло више.
Један од разлога зашто Кина не објављује стварно стање је засигурно чисто трејдерска логика Пекинга, јер би таква информација моментално изазвала нежељени скок цијена злата и јуана. Такође, спекулише се да још није куцнуо час за тако отворен изазов америчкој супремацији, а помиње се и да би дигитални јуан на ком ради Централна банка Кине могао бити лансиран уз неки вид златне подлоге.
Елем, чињеница која у читавој причи заиста боде очи јесте што се Вашингтон по овом питању уопште не оглашава, иако мора бити упознат са поменутим акцијама Пекинга. Због тога се не може у потпуности одбацити хипотеза да се ова тема намјерно држи као табу, све до момента до када Кина у потпуности не изврши ребаланас својих златних резерви и заузме стартну позицију за ресет свјетског монетарног система, јер као што видимо – онај ко посједује злато одређује правила!
Значај дедоларизације
Да би се поред актуелне јагме за златом макар донекле могла имати слика о комплексном процесу који се дешава, немогуће је не поменути и све већу тенденцију за дедоларизацијом. Предсједник ФЕД-а, Џером Пауел (Јероме Х. Поwелл), није могао више да погријеши него када је у децембру 2021, на саслушању у америчком Сенату, самоувјерено устврдио да је „некада снажна веза између количине новца у оптицају и инфлације завршена прије 40 година”.
Челник ФЕД-а је своју тврдњу базирао на увјерењу које деценијама влада у Вашингтону, а то је да ће САД, након што је Никсон 1971. напустио златну подлогу, моћи да у недоглед извозе и штампају долар, без икаквих негативних последица по Америку. Читава 2022. и све што се протеклих 12 мјесеци дешавало готово да нису могли снажније да демантују наводе првог човјека ФЕД-а.
Заокрет у политици Централне банке Америке – који се догодио само пар мјесеци након поменуте Пауелове изјаве – засигурно се може сматрати преломним тренутком који означава крај ере неинфлаторног штампања долара. При чему треба бити прецизан, за сада је у питању „само” феномен да САД више неће моћи да штампају долар без разорних инфлаторних последица на унутрашњем плану. Са око 60 одсто свјетских девизних резерви позиција долара као главне резервне валуте и даље није угрожена, док се Америка побринула да евро као најближи конкурент (20%) буде у далеко већем проблему.
Ипак, један од индикатора да се ситуација драматично мијења је чињеница да се власници америчког дуга све више ослобађају долара и тихо продају обвезнице Министарства финансија САД. Стратези „Џеј-Пи Моргана” (Ј.П. Морган) упозоравају да су три главна купца америчког дуга – Федералне резерве, комерцијалне банке и стране владе – током 2022. значајно смањили куповину обвезница америчког трезора.
Јапан и Кина, који су највећи страни кредитори САД, су готово од средине 2022. потпуно стопирали куповину америчких обвезница. Пекинг је у 2022. удио америчких обвезница у свом портфолију смањио за 10 одсто и први пут након дванаест година доларске девизне резерве свео на испод 1000 милијарди. Саудијска Арабија, која је кључна земља за петродолар, је за само протекле двије године за 36,71 одсто смањила количину својих доларских резерви. Од маја 2022. више од 20 држава има тенденцију продаје обвезница које емитује америчко Министарво финансија.
Није тајна да ни земље попут Кине и Турске смањују своје доларске резерве у корист злата, док се и кинески и амерички економски аналитичари, свако из свог угла, слажу – да је замрзавањем руских девизних резерви у фебруару 2022. Вашингтон више штете нанио долару од било које спољне пријетње.
Због свега, на хоризонту је и потенцијална криза ликвидности тржишта америчког трезора, које се традиционално сматра најликвиднијим и најдубљим на свијету, дословце каменом темељцем на коме почива свјетски финансијски систем. Заправо нико озбиљан више не мисли да је у догледно вријеме могуће избјећи глобални финансијски колапс.
Ескалација рата?
Аналитичари већ предвиђају да ће ФЕД до јуна 2023. морати да се врати штампању новца јер је превелики притисак инвеститора, а мора се финансирати и буџет. То ће бити само пука куповина времена у покушају да се договори ресет свјетског финансијског система којем је рок трајања истекао прије 15 година, а што је мало вјероватно да може бити решено преговорима, а Бога ми и мирно јер је на тапету позиција америчког долара који је основ америчке супремације.
Предјесник Кине Си Ђинпинг најавио је у свом говору 9. децембра у Ријаду да ће у наредних три до пет година Кина са земљама Залива успоставити потпуно нову парадигму сведимензионалне енергетске сарадње, те да ће Шангајска платформа за берзу нафте и природног гаса бити у потпуности искоришћена за поравнање у трговини нафтом и гасом кинеским јуаном.
Опет треба подсјетити да је Саудијска Арабија кључна земља за петродолар и да је започет високо ризичан процес. Други значајан лидер једне од земаља БРИКС-а које увелико раде на паралелном платно међународном систему, Владимир Путин, је на Валдај форуму у октобру изјавио да је „пред нама вјероватно најопаснија, најнепредвидљивија и истовремено најважнија деценија од Другог светског рата” – а није мислио на Украјину.
Сви су изледи да наступају веома неизвјесна времена. Било би сувише наивно очекивати да ће Вашингтон скрштених руку посматрати како се главни извор његове моћи круни. У овој мјери нагомилане глобалне противречности су се у прошлости решавале искључиво ратовима. Свијет само може да се нада да ће овог пута све остати само на Украјини.
Аутор је дипломирани економиста из Црне Горе.
