ГАЈЕЊЕ ЋУРАКА ЈЕ ВЕЛИКИ БИЗНИС у Америци, а у Србији – хоби!

17:06 22.11.2022.

Американци крајем сваке године (новембар и децембар), за време три празника – Дан захвалности, Божић и Нова година, на трпезе изнесу осамдесет милиона ћурки, а годишње произведу око 270 милиона „кљунова“ ове крупне живине.За празнике је у Америци печеница број један- ћурка, а у Србији – прасеће печење. Зато је у Србији и честа изрека: „Нема птице без прасице!“

У САД за време великих празника свечани ручак и вечера се не могу замислити без печене ћуретине нафиловане разним ђаконијама. То, према статистичарима, значи смртну пресуду за око 80
милиона ћурки. Иначе, утврђено је да се у Америци годишње узгаји и поједе 270 милиона ћурки, што израчунато у новац представља велики бизнис од око три милијарде долара

Сваки Американац „смаже“ годишње, у просеку, десет килограма овог укусног меса док је потрошња ћуретине у Србији између једног и два килограма по становнику, односно годишња производња се процењује на око десет хиљада тона.

Церемонија кад председник помилује ћурана!

Празник Дан захвалности кога амерички грађани популарно називају и „Даном ћурке“, прославља се последњег четвртка у новембру. Обичај је да председник државе сваке године добије на поклон крупног ћурана. Пред овај празник прима необичан поклон и уз присуство високих званица и бројних новинара и фоторепортера доноси одлуку о његовом помиловању

Док се задовољно шепури по башти председничке резиденције помиловани ћуран није ни свестан да је том одлуком стекао неприкосновено право да своје животне дане оконча на природан начин.
Односи се се у специјализовану фарму где су му обезбеђени срећни пензионерски дани.

Зашто је узгој ћурака у Србији – на маргини?

Тако се Американци односе према овој врсти живине која у Србији није много заступљена. Код нас има само неколико фарми са интензивним начином това ћурака и то – мањег капацитета, док је све до Другог светског рата јагодинска пијаца представљала светску берзу за формирање цене
ћурака. Шта је разлог слабог интересовања за узгој ове живине у Србији?

„Више је разлога у питању. Потрошња ћурећег меса по глави становника износи само килограм и по за годину дана, па кланичари и тржиште нису заинтересовани за откуп и наруџбине од потенцијалних
већих одгајивача. Потрошачи немају навику а ни довољно новца да купују целу ћурку која уређена тежи више од десет килограма, а постојеће живинске кланице избегавају конфекционирање обрађеног трупа ћурке“, истиче ветеринар Слободан Илић , власник једне од већих фарми ћурака у селу Глибовац код Смедеревске Паланке.

Уместо фарми – екстензиван узгој у обору и дворишту!

Због свега наведеног нема интересовања за интензиван фармски узгој, али у последње време све је масовнији екстензиван и полуинтезиван узгој на окућницама. Нарочито су тражени товни хибриди ћурака белог перја који брзо напредују и за шест-седам месеци достигну тежину од 20 до 30 килограма живе мере.

„Управо због тога моја фарма се не оријентише на завршни тов ћурака, већ на одгој ћурића до неколико недеља старости. Увозимо мале ћуриће и уз карантинске и појачане ветеринарске мере када „пробобају,односно пређу период осетљивости на прехладу и болести, продајемо углавном од 20 до 50 комада малим одгајивачима који производе ћуреће месо за потребе својих породица, а често им претекне и за продају комшијама и познаницима“, каже Илић и наглашава да се набавком старијих ћурића избегавају велика угинућа при набавци једнодневних ћурића.

Осим хибрида, тражене су и аутохтоне расе и америчка бронзаста ћурка

У последње време повећана је и тражња домаћих аутохтоних раса, као и америчке бронзасте ћурке. Од домаћих раса треба поменути Добричку ћурку, али и друге, уз напомену да су домаће ћурке укрштане са америчком бронзастом ћурком која је у Србију увезена пре неколико деценија.

Домаће ћурке су знатно отпорније на смештајне услове и болести па се могу гајити на екстензиван начин у постојећим оборима и импровизованим жичаним волијерама у дворишту. Узгој домаћих ћурки је веома економичан, нарочито ако имају услове да се крећу по дворишту и пашњаку где проналазе зелениш и разне инсекте. Осим меса, домаће ћурке се гаје и због јаја, а за даљу репродукцију и оплођење на десет ћурки оставља се један ћуран. Домаћа ћурка је нешто ситнија од осталих раса. Ћуран тежи око десет, а ћурке шест-седам килограма. Прва јаја женке почињу да носе у старости од осам до десет месеци, а на годишњем нивосу снесу око 80 јаја.

Миодраг Палић, „Моје село“