Прочитај ми чланак
Проблематизовање питања енергетске безбедности ушло је у фокус интересовања у Србији током последње деценије. Свакако да је ово питање и раније било разматрано, али је неколико пројеката и потешкоћа померило ову проблематику ка врху пирамиде у области међународних односа и безбедносне политике и на нашим просторима. Посебно се у том смислу енергетска безбедност у региону посматрала са аспекта природног гаса, а затим и нафте, дакле кључних угљоводоника неопходних за развој економија свих држава света.
Узимајући у обзир повећану важност теме и за Србију, мноштво анализа постало је доступно широј и стручној јавности, при чему је готово по правилу наглашавано да енергетска безбедност представља стабилно, поуздано и по прихватљивим ценама снабдевање нафтом и гасом. Дакле, енергетска безбедност представљана је помоћу три кључне речи: приступачност, доступност и адекватност. На овом месту неопходно је да уочимо да се на тај начин енергетска безбедност представљала готово искључиво из угла потрошача, као и у већини земаља које се могу сврстати међу „енергетске зависнике“, односно држава које у највећој мери потребне енергенте (гас и нафту) обезбеђују увозом.
Ипак, енергетска безбедност не може да се посматра искључиво из угла потрошача, она је, као и живот, „двосмерна улица“ и у њој велику улогу и интересе имају и произвођачи. А они енергетску безбедност сагледавају из мало другачијег угла него потрошачи, односно као стабилну и предвидљиву тражњу и цене које оправдавају, по правилу, велика улагања у истраживање, производњу и транспорт енергије. Још један термин који је постао „популаран“ у вези са енергетском безбедношћу је термин диверсификације.
О АУТОРУ
мр Иван Зарић је докторанд на Факултету политичких наука у Београду
И на овом месту можемо да уочимо различит приступ потрошача и произвођача. Тако потрошачи под диверсификацијом подразумевају могућност коришћења различитих извора снабдевања гасом и нафтом, док је произвођачи посматрају као могућност да транспортују гас (и нафту) до главних тржишта различитим рутама.
Као што смо већ назначили, неколико пројеката и потешкоћа погурало је енергетску безбедност ка врху стратешких и политичких питања у Србији. Пре свега, ради се о гасној кризи из јануара 2009. године и пројекту „Јужни ток“. Гасна криза из 2009. године и тадашњи украјинско-руски гасни спор на светло дана изнели су чињеницу да Србија готово у потпуности зависи од само једног извора гаса и само једне руте снабдевања.[1]
И колико год да се код нас постојање само једног снабдевача представљало као проблем, ипак је то била нестабилност једине руте снабдевања. Актуелна украјинска криза и њене комплексне геополитичке импликације имале су директне последице и на правце снабдевања Европе руским гасом. Иако је снабдевање гасом преко „украјинске руте“ било релативно стабилно, није искључивана могућност поновног поремећаја снабдевања овим правцем. Истовремено, у геополитичком/геостратегијском смислу, најзначајнија је најава Русије да ће, у наредном периоду, настојати значајно да смањи транспорт гаса преко Украјине и да ће Европу снабдевати другим правцима (подсетимо се само украјинског дуга за руски гас, али и важности превазилажења овог питања за Европу, која је одобрила кредит за плаћање дела дуга).
Овде на делу можемо да уочимо како изгледа диверсификација из угла произвођача. У том контексту, неопходно је запазити да је руска диверсификација започета пре избијања актуелне украјинске кризе и да су основне „полуге“ у том домену били пројекти гасовода Северни и Јужни ток. У којој мери је то била озбиљна геополитичка идеја говори и чињеница да су оба гасовода не само заобилазила Украјину, него целокупну Источну Европу, односно „Нову Европу“ према дефиницији бившег америчког министра одбране Доналда Рамсфелда.
Тако је Северни ток заобишао чак и ексклузивну економску зону Пољске, спајајући Русију и Немачку дном Балтичког мора. Као што је Русија настојала да геополитички заобиђе нестабилни санитарни кордон (израз британског геополитичара Хелфорда Макиндера, пред крај Првог светског рата, којим је описао стварање држава од Балтика до Јадрана и Егеја као начина спречавања директног контакта Русије и Немачке), тако су и евроатлантске силе одговориле активним спречавањем потпуног заобилажења „своје зоне интереса“.
Последица тог деловања је и одустајање од гасовода Јужни ток. Иако се истиче да је основни разлог изостанка сагласности за „Јужни ток“ његово размимоилажење са Трећим енергетским пакетом, сасвим је очигледно да су евроатлантски геополитички разлози превладали суштински позитивне економске интересе и за ЕУ и за РФ (посебно ако се има у виду да је договор о изградњи Јужног, али и Северног тока, постигнут пре ступања на снагу Трећег енергетског пакета).
Са српског становишта, извесно је да пројекат „Јужног тока“ није имао стратешку алтернативу. Бројни су показатељи за такву тврдњу:
1) пролазак магистралног гасовода преко територије Србије, што ствара и геополитичку стабилност; 2) одвајање једног крака ка Републици Српској; 3) убирање значајних прихода од транзитних такси које се мере стотинама милиона евра и друго.
Међутим, одустајање од изградње овог гасовода усмерило је пажњу на неке пројекте који су и раније фигурирали у анализама као алтернатива или су се појавили као нове опције. Пре свега, ради се о интерконекторима који би повезали Србију и неке од суседних земаља и омогућили реверзни ток гаса. Ове опције свакако су веома корисне за нашу земљу и могу да буду јако ефикасне у превазилажењу проблема које смо имали приликом већ поменуте гасне кризе из јануара 2009. године. Даље, снабдевање из других извора, попут азербејџанског гаса, течног нафтног гаса из терминала на Крку и слично.
Иако су и ове опције занимљиве, дубљом анализом можемо да уочимо да су нас у свим ранијим пројекцијама други извори гаса заобилазили и Србија није била планирана ни као једна од транзитних земаља, а већином ни као држава која ће се снабдевати тим „алтернативним правцима“. У овом контексту могу да се истакну гасовод „Набуко“, од кога се већ одустало због недостатка гаса, „Трансјадрански гасовод“ (ТАП), који није првобитно предвиђао било какву конекцију са Србијом и други.
За закључак овог дела геополитичких аспеката енергетске безбедности битно је да запазимо и да су се интензивирале појаве анализа у којима се Русија, услед проблема на европском правцу, све више окреће Кини. Посебно је овакав апсект анализа наглашаван после постизања договора о изградњи гасовода „Моћ Сибира“. Међутим, Русија ће Кину снабдевати гасом из других налазишта у односу на она која се користе за снабдевање Европе, што је свакако чињеница која се мора имати у виду. Она наводи на то да Русија свакако не одустаје од снабдевања Европе гасом, како настоје неке катаклизмичне анализе да покажу, нарочито ако процене указују да ће се потребе, а тиме и зависност Европе, од увоза гаса временом повећавати, а нова налазишта у Европи и на другим странама изузев Русије, која могу те потребе да задовоље, не постоје (у прилог овој тврдњи иду и нове процене о налазиштима гаса у шкриљцима у Пољској и др.). Пре ће бити да је руска енергетска политика и сарадња са Кином карактерисана потребом избегавања „стављања свих јаја у исту корпу“.
На послетку, у наслову чланка стоји и реч математика. Како у овом случају можемо да повежемо математику, као фундаменталну науку, са геополитиком и енергетском безбедношћу. Одговор је – простим сабирањем!!! Због тога је важно знати да Србија, тренутно, на годишњем нивоу троши око две милијарде кубних метара гаса (bcm/y). Већ смо рекли да „Јужни ток“ није имао стратешку алтернативу за Србију. Предвиђени капацитет тог гасовода био је 63 bcm/y, а Србија би убирала значајна финансијска средства од транзитних такси, које би се користиле и за финансирање изградње гасовода.
Најављени „Турски ток“ има исти капацитет гасовода, али доводи руски гас на границу Турске и Грчке. Уколико би смо желели да добијемо овај гас, морали би смо, као и друге државе, да финансирамо из сопстевених средстава/кредита изградњу гасовода, али без могућности да наплаћујемо транзитне таксе (овде можемо да поставимо питање да ли ће бити и „Турског тока“, односно ко ће да плати изградњу гасовода од Грчке даље ка европском тржишту да би Русија имала разлог да доведе гас до Грчке?)
Интерконектори имају далеко мање капацитете од магистралних гасовода. Тиме они, простим сабирањем количина гаса које могу да се транспортују овим путем, представљају допуну, али не и замену/алтернативу магистралном гасоводу какав је „Јужни ток“. Њихови капацитети могу да премосте појединачне поремећаје у снабдевању, али не и да их дугорочно надоместе. Пример замене теза са стратешким значајем интерконектора опет представља Украјина и присутне најаве да ће се елиминисати зависност од руског гаса изградњом гасних интерконектора ка Мађарској, Словачкој или Пољској, иако то математички није могуће.
Такође, приликом истицања њиховог значаја, као по правилу се заобилази чињеница да они ипак само повезују два тржишта или две мреже, повећавају ефикасност, али не замењују главне изворе или транспортне руте. Даље, гасовод ТАП, којим ће се транспортовати гас из азербејџанског гасног поља „Шах Дениз“, има мањи планирани капацитет (10-15 bcm/y) од руских гасовода. Овде одмах можемо да поставимо питање да ли је извесно очекивати да ће постојати могућност да се од тако, релативно мале, количине гаса која је планирана за снабдевање Италије, Албаније, Грчке, као и Црне Горе, Хрватске и Словеније, одвоји део и за Србију? Проста математичка логика каже да ова количина гаса није довољна, а већ раније напоменуто одустајање од гасовода „Набуко“ указује да тог гаса нема у довољним количинама за европско тржиште.
Математика показује и да није реално ни очекивати да ће се гас из САД, добијен из шкриљаца, користити за снабдевање Србије и целог региона. Наиме, најаве да би изградњом терминала на Крку могла да се смањи зависност од руског гаса, као да не узимају у обзир да би гас из САД прво требало добити из шкриљаца, затим га транспортовати до обала Атлантика, онда превести у течни гас, транспортовати танкерима до терминала на Крку, па тек затим гасоводима довести до Србије и региона. Овакав поступак, чак и да САД одлуче да гас усмере ка региону, неоспорно мора да се одрази на његову коначну цену, а свакако утиче и на количину гаса.
И на крају, поменуто преусмеравање Русије ка Кини, кроз нове гасне аранжмане, такође забашурује и податке да је за Русију европско тржиште и даље најважније, пре свега узимајући цене руског гаса у Европи у обзир, као и већ изграђену инфраструктуру. Европско тржиште тако испуњава раније помунуту дефиницију енргетске безбедности из угла Русије као произвођача, односно даје стабилну и предвидиљиву тражњу и цене (процена пораста потреба за енергентима у Европи је додатни показатељ), што оправдава велика улагања у истраживање, производњу и транспорт (Русија је била спремна да највећим делом финансира изградњу гасовода „Јужни ток“).
Узимајући све наведено у обзир, сасвим је извесно да не би требало очекивати снажна размимоилажења Русије и Европе у вези са гасно-енергетским односима у наредном периоду. Како они нису били угрожени ни током Хладног рата, тако не би требали да буду угрожени ни током „Новог Хладног рата“ или након њега, уз услов да независно одлучују о својим пословима. Потврду томе даје и релативно стабилно снабдевање гасом и током актуелног грађанског рата у Украјини. У том контексту би требало посматрати и позицију Србије, уз напомену да су наше опције додатно сужене нестанком „Јужног тока“ са геополитичке карте, те да у скоријем периоду не би требало очекивати ни појаву реалних алтернатива том пројекту.
УПУТНИЦА:
[1] Иако није у питању нити само један снабдевач, нити искључиво само једна рута, овакву аналогију користимо због намере да укажемо на кључне токове гаса ка Србији, пре свега узимајући у обзир да Србија зависи од увоза руског гаса преко тзв. украјинске трасе.
