Прочитај ми чланак

ДУЖНИЧКО РОПСТВО: За пропаст Србије нису потребни ратови, довољан је Вучић

0

Под режимом Српске напредне странке банкротирали су држава и грађани. Незванични стечајни управник Александар Вучић распродао је државне ресурсе и удвостручио јавни дуг. У дужничко ропство је гурнуо више од три милиона грађана, који егзистенцијалне проблеме решавају потрошачким кредитима. Србија се налази пред финансијским, привредним и енергентским колапсом, инфлаторни талас незаустављиво расте, а на власти се налази диктатор који штити интересе страних банака и домаћих јавних извршитеља, који заједничким снагама гуле кожу с леђа народу.

Завршни рачун десетогодишње владавине Александра Вучића показује да су он, чланови његове породице и странке постали конвертибилни милијардери, а Србија најсиромашнија држава у Европи. Вучић се обогатио, држава је банкротирала, а грађани су бачени у дужничко ропство.

Извештаји, недавно објављени у Bloomberg Economics, упозоравају на реалну могућност да ускоро банкротира 19 држава, међу којима су Египат, Тунис, Гана, Ел Салвадор и Пакистан. Те земље, у којима живи више од 900 милиона људи, не могу да подмирују обавезе према међународним инвестиционим фондовима и банкама. Либан и Шри Ланка су већ престали да исплаћују власнике државних обвезница. Дугови држава у развоју износе око 1,4 трилиона долара. Уколико би оне прогласиле банкрот продубила би се финансијска криза западних поверилаца. На западним берзама би, према извештају Белкина, дошло би до пада од око 48 одсто.

Осим држава које не могу да плаћају рате приспелих дугова, ризик од банкрота се шири и у чланицама Европске унија, чији економски системи пуцају под теретом санкција које су наметнуле Русији због рата у Украјини.

Суочена с енергентском кризом, Немачка предузима мере за заштиту економског и привредног система. План за грејну сезону предвиђа искључење јавне расвете и семафофа, топла вода ће моћи да се користи од 4 до 8 ујутру и од 23 до један после поноћи, а већ су затворени многи јавни базени. Трошкови грејања домаћинстава су порасли за 200 одсто. Раст цене енергената значајно ће смањити индустријску производњу, што ће довести до затварања фабрика, отпуштања радника, несташице робе и инфлације. Такав сценарио прети и осталим европским државама, па и Србији.

Србија не трпи последице санкција, по повољној цени купује гас из Русије, несметано увози електричну енергију и нафту, а извози пшеницу. За тоталну пропаст, Србији нису потребни ратови и економске кризе. Довољан је Александар Вучић.

И пре него што је почео рат у Украјини, Вучић је опљачкао јавне ресурсе и приватну имовину. Вучић је српском енергентском систему нанео већу штету него НАТО бомбардовање 1999. године. Уништио је ЕПС, који је у последњем кварталу прошле године направио губитак од 20 милијарди динара, а у првом кварталу ове године још 30 милијарди динара. Електоропривреда Србије је смањила производњу струје за 13 одсто, што је створило потребу за увозом, који из буџета свакодневно извлачи око 4,5 милиона евра. За потребе своје политичке пропаганде и у интересу увозничког лобија, Вучић је новцем грађана одржавао стабилан курс динара. На ту авантуру потрошио је, у првих шест месеци ове године, око 2,6 милијарди евра.

Републички буџет ће ове године остварити историјски дефицит од шест милијарди евра, минимум. Цена хране је прошле године у Србији порасла више него ове године у ратом разореној Украјини, а инфлација је већа него у Русији и Немачкој.

Банкрот, то је логична последица Вучићевих политичких и пословних акција. Вучић је још пре 15 година доказао изузетан таленат за уништавање. Основао је издавачко предузеће Правда Пресс, чији су званични сувласници били Никола Петровић, Југослав Петковић и Немања Стефановић, брат Небојше Стефановића.

Почетни капитал је обезбедила група спонзора. Колико је озбиљан и паметан бизнисмен Вучић је доказао одлуком да дневне новине Правда покрене у новембру 2006, али да први број штампа 5. марта 2007. године. И пре него што је штампао први примерак, свом издавачком предузећу је направио губитак од 180.000 евра, колико су износили трошкови плата, закупа просторија и осталих издатака.

С нарцистичком лакоћом је потрошио туђи новац да би први број Правде изашао на његов рођендан. Правда је, у првих годину и по дана, пословала са солидним успехом. Кад је Футура Плус, генерални дистрибутер Правде, упала у пословне проблеме, Вучић је хтео да почисти рачун своје издавачке куће. Део новца је инвестирао у дилетантски осмишљену наградну игру, део је ставио себи у џеп. Са изговором да дистрибутер не исплаћује новац од продаје, престао је да плаћа штампарију и редакцију. На крају, Правда је завршила у стечају, па у ликвидацији. Под Вучићевим притиском, Мирослав Мишковић је отплатио одређене дугове Правде према штампарији Борба, али стотинак новинара и осталих поверилаца никада није подмирено. Нико никад није одговарао за то. Посао је пропао, Вучић је профитирао.

Под Вучићем, и Србија ће проћи као Правда. Тај процес је у завршној фази.

Јавни дуг Србије је, на крају 2012, прве године владавине напредњачког картела, износио 17,67 милијарди евра. Данас јавни дуг износи 32,7 милијарди евра. Скоро четвртина спољног дуга иде према међународним финансијским институцијама ММФ-у, Европској инвестиционој банци и Међународној банци за обнову и развој. Значајан део јавног дуга представљају обавезе према страним владама и њиховим развојним банкама и агенцијама.

Тако је у званичној статистици. У реалности, јавни дуг је много већи. У њега треба урачунати дуговања која нису приказана као кредити, него као међународни уговори о инвестицијама. Србија само с пекиншком Ексим банком има такве уговоре вредне 11 милијарди евра. Кад се томе додају уговори попут оног с америчком компанијом Бехтел, око изградње Моравског коридора и хидроелектране Ђердап 3, јасно је да јавни дуг Србије износи око 50 милијарди евра, с тенденцијом сталног раста.

Спољни дуг се отплаћује у страним валутама, углавном у долару и евру. Србија та средства обезбеђује извозом. Способност уредног сервисирања зависи од тог показатеља.

У 2018. години дугови су били већи за 26 одсто од вредности извоза. Данас је спољни дуг за више од 50 одсто надмашио девизну зараду од извоза.

Поједини економисти указују да економски систем још више угрожава висина приватног дуга, његова динамика и друга обележја, која су битна за макроекономску стабилност државе. Привреда у којој има много презадужених микроекономских субјеката, грађана и предузећа, изложена је ризику од финансијске кризе. Губитак посла, смањење прихода или повећање цена онемогућавају грађане да отплаћују кредитне обавезе према банкама. У истом положају налазе се и предузећа кад се појаве потешкоће у пословању, кад се смањи продаја или отежа наплата. У таквим околностима долази до ланчане реакције, па банке, кад нису у стању да наплате потраживања, повећавају каматне стопе и пооштравају услове за нове кредите, што доводи до неликвидности грађана и предузећа.

– По овом питању ситуација у Србији је далеко од повољне. Према подацима Кредитног бироа, укупан остатак дуга предузећа и грађана по основу банкарских кредита и лизинг уговора у земљи је на крају августа 2021. године износио око 26,8 милијарди евра. Када се на овај износ дода и приватни спољни дуг, односно финансијске обавезе грађана и фирми према повериоцима у иностранству од 12,5 милијарди евра, долази се до податка да укупне приватне обавезе према банкама износе око 39,3 милијарде евра, што је за читавих 40 одсто више од званичног износа јавног дуга. При томе, процене су да се око 30 милијарди евра односи на зајмове који су директно узети у страној валути или су индиректно, путем индексирања, везани за стране валуте, најчешће евро – истиче Дејан Молнар, професор Економског факултета у Београду.

Катастрофални резултати владавине Александра Вучића довели су Србију до банкрота и пре финалног удара, који се очекује долазеће зиме. Кад стигну последице поремећаја на глобалном тржишту енергената српска привреда ће бити сведена на свој реални ниво, веома близу нуле. Народна банка Србије више не може да вештачки одржава стабилан курс динара, па може да се очекује драматичан пад вредности. Економски експерти очекују да већ први талас помери курс на 250 динара за један евро. Одређени стручњаци, попут Бранка Драгаша, не искључују могућност да се реална вредност српске валуте сведе на 400 до 500 динара у односу на евро.

Вучић је најавио поскупљење струје за 6,5 одсто од првог септембра. Из врха власти стижу упозорења да ће цена струје скочити за 11 одсто. У суштини, за грађане није ни битно колико процената ће поскупети електрична енергија. Колико год да скочи цена струје, она ће покренути лавину поскупљења осталих роба и услуга. Плате и пензије не могу да прате тај раст. Према подацима Еуростата, Србија је, уз Молдавију, најсиромашнија држава у Европи. Новим падом стандарда грађана, у пракси ће се потврдити аксиом којим се инфлација дефинише као порез на сиромаштво.

Сви реални показатељи упозоравају на чињеницу да је Србија зрела за банкрот. Српски Титаник је ударио у санту леда, пукло је седам комора, вода надире са свих страна, брод незаустављиво тоне, а капетан Вучић нема времена да се бави спасавањем ни себе, ни путника, он краде есцајг и шта већ стигне. Заинтересован само за то да још нешто стрпа у џеп, пре него што олупина удари у дно, Вучић не чује упозорења независних економиста, међу којима су све гласнији они који као могуће решење предлажу проглашење стечаја државе.

Банкрот не значи ликвидацију државе. Не постоји међународни правни механизам који регулише начин на који нека држава проглашава банкрот. Напросто, држава објави да више није способна да отплаћује спољне дугове. У пракси, то значи да су напуштене кредитне линије, држава више не може да добија кредите за сервисирање постојећих камата и отплату главнице. У таквим околностима настају проблеми и у домаћем финансијском систему – пад животног стандарда, смањење куповне моћи, незапосленост, инфлација, пражњење пензионог и здравственог фонда… Ипак, многи економисти указују да банкрот није баук.

– Банкрот је, можда, први корак ка изласку из дужничке кризе. У том смислу, банкрот би се могао схватити и као нешто позитивно, јер ће зауставити сулуду потрошњу изнад реалних могућности. У случају банкрота државе у проблему су и повериоци, који су принуђени да седну за сто и преговарају о реструктуирању и репрограмирању дугова. Не постоји правни механизам којим поверилац може да одузме државну имовину. Повериоци најчешће успевају да нађу начин да извуку камату. Њих не занима главница, она је сигурна. Осим камате, повериоци су заинтересовани да сачувају репутацију. Ако некој држави опросте део дуга појавиће се друга, трећа или пета држава која ће им претити проглашењем банкрота. Зато повериоци затежу, не желећи да наруше репутацију на финансијском тржишту. Међутим, и поверилац је свестан да је превише задужио неку државу, па мора да пристане на договор – каже др Дејан Молнар.

Стране банке или међународни фондови немају могућност да конфискују имовину државе која је прогласила банкрот, јер не постоје правне основе за такве поступке. Уместо правних, у таквим случајевима траже се политичка решења. Државе које су прогласиле стечај изложене су политичким притисцима како би прихватиле нове услове за отплаћивање старих дугова. То доказује да презадужене државе немају потпуни суверенитет.

Иако банкрот државе није правно дефинисан, за разлику од стечаја предузећа, у последњих стотинак година забележено је више од 200 таквих случајева. Аргентина је банкротирала седам пута, Италија и Грчка три пута. Немачка је банкротирала 1923. године. Исланд је 2008. национализовао банке, али од званичног банкрота је спашен захваљујући помоћи Међународног монетарног фонда. Пропаст рубље, која је 1998. године у једном дану девалвирала 400 одсто, довео је до тога да Русија објави да више не може да отплаћује дугове, што је био пети банкрот у њеној историји. Неком врстом банкрота може да се сматра и одлука администрације Ричарда Никсона да 1971. године одустане од тзв. златног страндарда, па долар више није морао да има противвредност у злату.

И Србија је банкротирала, само то није објављено. Вучић не дозвољава да се озваниче резултати његове владавине иако су тога свесни сви грађани Србије. Свесни су јер су и сами банкротирали.

Као и држава, тако су и грађани гурнути у дужничко ропство. У каквом стању се налази становништво најбоље илуструје податак о 3,2 милиона потрошачких кредита, које грађани узимају како би крпили крај с крајем. Ни ти кредити, скупи и неповољни, не помажу много. Због дуговања, углавном за комуналне услуге, више од 700.000 људи је изложено прогону јавних извршитеља. Међу тим жртвама је највише пензионера, којима извршитељи скидају до две трећине пензије. Ускоро, кад финансијска и привредна криза узму маха, пљачка грађана прерашће у геноцид. Инфлација, незапосленост и пад стандарда допринеће остварењу оне Вучићеве претње – гробља ће вам бити мала.

На ту опасност указује професор економије на ФЕФА факултету Горан Радосављевић, који је покренуо иницијативу о доношењу Закона о личном банкроту. Радосављевић сматра да власт хитно мора да усвоји такав закон због великог ризика од социјалног краха у наредних годину дана.

– У тржишним економијама банкрот је инструмент који треба да нас спаси од потпуне економске пропасти. Закон о личном стечају треба да помогне људима који су, из различитих разлога, запали у финансијску кризу, да се извуку из колапса. Грађани су се у претходних десет година значајно задуживали краткорочним потрошачким кредитима, минусом на картицама и течајним рачунима. Тај дуг је порастао пет пута у односу на период од пре десет година. У маси кредита је много више таквих, него стамбених кредита.

Уколико дужници за стамбене кредите упадну у најгоре проблеме, могу да продају стан, па да наставе даље. Код готовинских кредита опасности су много озбиљније. Цене расту, инфлација такође, можете да остане без посла или да вам се смањи плата, па нећете моћи да отплаћујете рате потрошачког кредита. Може да се догоди да грађани упадну у финансијску кризу у којој неће моћи да сервисирају своје обавезе. Не сме се дозволити да грађани, који упадну у такве проблеме, остану на улици, без икаквих прихода. Зато је потребан Закон о личном бакроту, који би омогућио људима да, уз помоћ стечајног управника, решавају проблеме и изађу из стечајне ситуације. Тада би се и банке уозбиљиле. Кад и оне буду у одређеном ризику схватиће да више неће бити лаке зараде. Закон о банкроту не неутралише јавне извршитеље и не ослобађа дужника од обавезе да врати дуг, али спречава извршитеље да раде као до сада. Не може да се некоме укине зарада, па да се у року од неколико дана избаци из куће. Сада су сви правни механизми прилагођени заштити интереса повериоца, а ниједан на страни дужника – каже Радосављевић.

Александар Вучић је сличне ставове износио у предизборној кампањи 2014. године. Тврдио је да је бивша власт опљачкала народ преко јавних извршитеља. Док је кампања трајала, Вучић је обећавао да ће подржати усвајање Закона о личном банкроту како би заштитио најугроженији део друштва. “Без обзира колико је неко задужен и да ли је одговоран за то што не може да отплаћује дугове, нико не сме да остане без крова над главом, без основних прихода и средстава за живот”, говорио је Вучић у кампањи.

Кад су избори завршени, окренуо је плочу. “У Србији има више од 150.000 људи који не извршавају своје обавезе, и то не само према банкама. Грађани дугују комуналним предузећима скоро 36 милијарди динара, дуг за грејање је око 15 милијарди динара, а за струју око осам милијарди динара. То мора да се плати”, закључио је Вучић, тада већ као председник Владе Републике Србије, заборављајући на предизборна обећања.

У Хрватсткој, а касније и у Црној Гори усвојен је Закон о личном банкроту. Законским решењима дужници нису ослобођени обавезе да отплате дугове, већ им је наметнут старатељ, односно стечајни управник, који је одређивао колики део прихода банкротирани грађанин може да употреби за своје основне потребе, а колико ће ићи на отплату дугова. Без обзира на реструктуиране дугове, дужник мора да исплати и приспеле камате.

У Црној Гори је 2015. године усвојен Закон о личном стечају потрошача. Законом су уређена општа правила о личном стечају, поступку ради покушаја постизања вансудског споразума, услови за отварање стечајног поступка над имовином потрошача, правне последице његовог отварања и спровођења, поступак пред судом, као и услови и последице ослобађања потрошача од преосталих обавеза.

Закон дефинише потрошача као стечајног дужника свако физичко лице, осим самосталног трговца и занатлије, које склапа правни посао или делује на тржишту, уколико његове обавезе не прелазе износ од 15.000 евра. Потрошач може да се прогласи инсолвентним, односно неспособним за испуњење доспелих новчаних обавеза ако је незапослен или ако више од пет месеци касни са обавезама у износу већем од 2.500 евра. Отварањем поступка имовинска права потрошача прелазе на стечајног управника, тако да потрошач не може да без дозволе суда склапа уговоре, узима кредите или да буде гарант, не може да отвара друге новчане рачуне и обавља друге правне послове.

Такође, Закон обавезује стечајног управника да води рачуна о достојанству потрошача и води бригу о томе да банкротирани грађанин има довољно средстава за подмирење основних животних потреба и трошкова становања. Закон не дозвољава продају некретнине која је дужнику потребна за становање.

Српско законодавство штити искључиво интересе поверилаца. Дужници су препуштени на милост и немилост јавних извршитеља, а они не знају за милост. Напротив, они се спремају за зимску жетву, која ће им, кад дође до краха система, донети огромну зараду. Колико је Вучић одлучан у намери да гули кожу с леђа дужника види се и по отпору који пружа захтевима Међународног монетарног фонда да Србија усвоји Закон о личном стечају.

– Удружења грађана, стручна јавност, па и ММФ указују да је Србији потребан такав закон. И Доналд Трамп је банкротирао неколико пута, па је успео да се опорави, опет је милијардер, а постао је и председник Сједињених Америчких Држава. Банкрот му је помогао да се ишчупа из финансијске кризе и настави даље. Грађанима Србије је неопходна помоћ таквог закона како би решили проблеме властите солвентности. А, проблеми постају све већи. На стамбеним кредитима се најбрже осети раст каматних стопа. У следећем кораку то ће се осетити код кредита који имају фиксну каматну стопу. Држава то већ осећа, не може да финансира свој јавни дуг јер камате више нису један или два, него четири одсто. Исто ће да сачека грађане који имају кеш кредите или минус на текужем рачуну. Камате ће расти, повећаће се трошкови, а плате неће моћи да прате тај тренд – каже проф. др Горан Радосављевић.

Може да прича ко шта хоће, Вучић за данашње финансијске проблеме грађана брине као некад за запослене у његовом предузећу Правда Пресс. Као што је уредницима, новинарима и осталим радницима Правде украо пет-шест плата, тако и сада краде од сиротиње. Принцип је исти, разлика је у висини његовог плена и у тежини последица које ће изазвати на стање у држави и друштву.

За десет година владавине Александар Вучић је постао мултимилијардер. Окружио се припадницима напредњачке касте, саучесницима у пљачкашком походу на Србију. Здруженим снагама отели су све што су могли. Они су се обогатили, а државу и народ су гурнули у банкрот.

Србија ће, пре или касније, морати да званично прогласи банкрот. Као што каже проф. др Дејан Молнар, то ће бити први корак ка изласку из дужничке кризе. Осим тога, банкрот ће бити и први корак ка свођењу коначног рачуна Вучићеве владавине. Последњи корак у тој катарзи биће судски поступак у коме ће Вучић и саучесници у његовом злочиначком подухвату добити заслужену казну. Уместо стечајног, њих чека затворски управник.