ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ (ЗА СРБИН.ИНФО): Закон о раду – коме иду наше паре?

19:43 17.08.2014.

Уколико смо мање више анализом дошли до закључка да се актуелна власт у Србији у области економије није определила за концепт који би земљу могао, макар и у средњем року да доведе до неког прогреса и успеха, остаје да укратко пређемо друге важне области од изузетног стратешког значаја за српску државу, друштво и становништво.

Изузетно је важно питање, пре свега за социјалну структуру земље, а индиректно и за привреду нови Закон о раду. Он у основи заправо представља у односу на постојећа правна решења, осетно смањивање права запослених. Повезано са одабраном макроекономском концепцијом, која даје акценат на штедњи, супротно логици одржавања и чак повећавања нивоа потрошње (заправо позната ЛМ крива, однос агрегатне тражње и агрегатне понуде, где се смањивањем у реалном и чак номиналном износу плата и пензија које планира Влада драстично утиче на смањење агрегатне тражње у земљи) јасно је да је одабран неолиберални концепт у макроекономској и социјалној сфери, који ће сав покушај привредне стабилизације пребацити на леђа нижих и средњих слојева становништва, посебно депресирањем њихових надница („трошкова рада“) у дужем року.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

И остала законска решења иду против широких слојева становништва, супротно макроекономској логици излазска из рецесије, попут опстанка високих каматних стопа Народне банке, и каматних стопа у целини банкарског сектора (дакле и пословних банака, или заправо страних банака на територији Србије), а посебно треба обратити пажњу на пореску политику која растом ПДВ и чак ударањем намета и на некретнине, да не говоримо о роби широке потрошње, заправо неселективно погађа пре свега најниже и средње слојеве становништва (супротно рецимо ономе што ради владајућа структура у Француској, која је дошла након победе Оланда и социјалиста пре две године).

Ако томе додамо да је веома проблематична и сама пракса наплате пореза у Србији, и где путем различитих канала утицаја, плаћања рекета и мита, страначког утицаја, посредством страног фактора и сл, заправо најбогатији слојеви тајкуна се често, делимично или чак у потпуности изузимају из плаћања пореза, а ту су размерно врло велике ставке за државну касу, онда је јасно да се ради у целини о веома лошој макроекономској и социјалној политици у земљи, која са једне стране води привреду земље ка потпуном и предвидљивом краху, а са друге стране на различите начине додатно пауперизује широке слојеве становништва и „суперхиковским методама“ (антијунак из стрипа Алан Форд, који је супротно од Робин Худа отима од сиромашних и дели богатим), што је заправо суштина неолибералног концепта, врши реалокацију друштвеног богатства у корист странаца и малог слоја тајкуна, док су губитници земља Србија и највећи део њене популације.

Недостатак инвестирања у дужем року, где нису улагана чак ни средства добијана од приватизације, као и иначе скроман елеменат штедње становништва, а са друге стране недостатак улагања чак и тако скромних акумулираних средстава у привреду због лоше политике пре свега Народне банке (референтне каматне стопе, држање средстава резерви у страним-америчким банкама као депозит по ниској камати, а у исто врмеме стално задуживање по вишим каматама привреде) и преласка пословног банкарског сектора у стране руке и њихова зеленашка политика према привреди, односно физичким лицима у земљи, те изузетно лоше изведена приватизација – већ смо рекли да су стратешке мане и пропусти макроекономије Србије у последњих четрнаест година, као пре свега последица наметања од страног, нама најмање наклоњеног дела страног фактора промашеног неолибералног концепта, а у области финансија неомонетаристичке концепције.

Међутим, оно што је посебно важно за српско друштво јесте да неолиберална концепција инсистира на фетишизму стабилности цена и курса по сваку цену, да третира запослене као трошак, те да развој и размере запослености нису у првом плану. Конкретније у овој концепцији, посебно на дужем року Филипсова крива која третира међузависност незапослености и инфлације, као реална и стална алтернатива свих привреда у развоју (ако смањујете незапосленост као приоритет, суочићете се са одређеним растом инфлације и обрнуто), овде је због превласти неомонетаристичке концепције (јер тако више одговара страном фактору и његовом капиталу, али и тајкунима и приватном капиталу) запосленост ствљена у други план. Неолиберални концепт наиме инсистира на сталном књиговодственом односу добитак – профит, насупрот трошку, издатку, па се шири државни и друштвени интереси као што је што пунија запосленост стављају у трећи план, паралелно са усвајањем девизе да се држава повлачи из привреде и друштва.

Када томе додамо да су се у иначе изузетно сумњиво конципираној и посебно спроведеној приватизацији у Србији, која је урађена пљачкашки и са криминалном сенком у спрези тадашњих власти и страног и тајкунског фактора, продавана многа предузећа где је потом због недовољног регулисања права запослених, као и намерног гашења или драстичног смањења делатности многих од приватизованих фирми долазило до масовних отпуштања, а новим Законом о раду су иначе права запослених драстично смањена, онда постаје јасно да је управо незапосленост велики проблем нашег друштва, пошто је та стопа реално (по)највећа у Европи.

Уз планско сламање улоге синдиката од стране постоктобарских режима различитим средствима, овоме треба додати да један значајан део dе jurе запослених ради на ограничено време, привремено, или што је још горе не прима за то адекватна примања, бива на различите начине експлоатисан, ради прековремено и у неадекватним условима, и то готово искључиво од стране приватног сектора, што постаје све масовнија појава. Како нови Закон о раду управо фаворизује послодавце и пре свега приватни сектор у односу на радну снагу, јасно је да се пред милионима наших грађана, како запослених, тако и незапослених надвила додатна опасност у ионако посусталој и на сваки начин девастираној привреди и друштву. Социјалне надлежности државе, да бар амортизује део катастрофалног стања незапослених, али и запослених и њихових породица које су све више на ивици егзистенције, новим законским решењима и неолибералним повлачењем улоге државе у друштву, се додатно смањују.

Дакле, владајућа неолиберална концепција економије и друштва инсистира на односу добитак, профит насупрот расходу, трошку, па је све подређено економичности и уштедама на микроекономском плану (предузеће) и на макроекономском посебно, па је девиза да треба да раде само оне фирме и то са таквим капацитетом који доноси добитак, а све остало треба да пропадне, да се прода, а држава да се не меша много. Узгред какве шансе на том тржишту где како премијер каже, има места само за здраве фирме, имају наша предузећа, од којих највећи део има само по неколико запослених (породичне фирме), са више него скромним обртним и оснивачким капиталом, у судару са моћним привредама ЕУ и окружења у целини, иза којих најчешће стоји и подршка организоване државе и друштва.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Власт и опозиција у Србији – власт

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ (ЗА СРБИН.ИНФО): Власт и опозиција у Србији – ЕУ

Новратимо се Закону о раду и у том правцу имамо огроман несклад, можда међу највећим у Европи, између потенцијално-оптималног пуног рада и производње наше привреде и стварног стања, и та разлика (да велики део привреде и људи заправо не ради, или само делимично) се назива аутпут геп.

Дакле премијер се залаже за „ефикасну привреду“ којој је у првом плану добитак, профит, а шта ћемо са армијом незапослених, као нуспродукт неолибералне концепције у дужем року, и која доводи до тога да смо стално у дефициту са капиталом, инвестицијама и радним местима, а у суфициту са радном снагом, која је вишеструко подцењена и која ће или радити и то често делимично са врло малим надницама које ће се све више депресирати на различите начине (што је суштина концепције „штедње“ о којој се у пракси говори од представника власти и „реформатора“), или ће представљати све већу армију незапослених.

Ту имамо парадокс, да Србија због катастрофалне економске и друштвене концепције Постоктобарских власти има изузетан демографски пад по свим показатељима, укључујући и негативан природни прираштај, и још брже смањење удела радно способног становништва у популацији, а да са друге стране у овако конципираној привреди има вишак радне снаге и читаве делове радно способне популације која у привредном смислу и оваквој концепцији „ником није потребна“. Како актуелна власт уз сво медијско спиновање и маскирање, заправо чини спрега утицаја нама најмање наклоњеног страног фактора, те тајкуна и оног што чини у друштвеној лествици већ устаљени део компрадора у Постоктобарској Србији, новим Законом о раду се приватном сектору даје могућност да од радне снаге у земљи узима „срце од лубенице“ а не да купује читав производ, тако да тајкуни и крупни приватници могу запошљавати на одређено време и то књиговодствено вођено само део радног времена људе из армије незапослених, а онда их отпуштати и делом или у потпуности неплаћати ионако смањене социјалне принадлежности, да не говоримо у пракси о бројним злоупотребама и чак уценама са којима се људи у таквим приликама суочавају и неефикасности надлежних органа и социјалних служби државе да им на било који начин помогне.

Посебан ужас нашег друштва представља положај младих у Србији, који чак и кад дођу до високошколских и других квалификација, врло тешко долазе у оваквој ситуацији до посла, о чему говори и податак да смо и по том питању на последњим местима у Европи. Колики је то реалан губитак за ову земљу и нашу привреду да и не говоримо, и колико би значило да се макар у овом сегменту не примењује дословце у пракси наметнута концепција неолиберализма, и колико би један прокејнзијански модел, који инсистира на што већој запослености и расту привреде као примарној одредници, значио овде по питању макар организовања јавних радова. Додуше након поплава у једном тренутку је Јоргованка Табаковић и још пар људи око Владе стидљиво изустило да би се могло макар једнократно покренути неки од јавних радова за обнову земље, бар по питању поллава, али се брзо о томе утихнуло, јер то није у интересу нама најненаклоњенијег дела страног фактора који стварно влада Србијом и самим тим послушнички комрпадорски део политичке и друштвене елите мора да се прилагођава таквим околностима по свим питањима.

Уосталом шта би значило за слој тајкуна и крупних приватних привредника покретање јавних радова у земљи, почевши од богом дано пространих поља обрадиве површине, усева, воћњака, радова на регулисању последица поплава, регулисања река и канала, ауто и магистралних путева, поправљање фабричких погона и друге инфраструктуре, када је њима управо у интересу да постоји море незапослених и депресиране и јадне радне снаге коју за своје послове могу добити готово у бесцење у постојећим условима.

Потпуна приватизација медија управо је у правцу да се докрајчи стицање једногласја у односу на нама најненаклоњенији део страног фактора који управља политичарима и компрадорским делом друштвене елите у Србији, а као мрвице и у служби танког слоја домаћих тајкуна и приватног крупног капитала. Ти медији наравно не стављају у свој фокус интересовања катастрофално стање наше привреде и друштва, а ако то и раде, имају сасвим супротуну концепцију површног инсистирања на „наставку реформи“, а најчешће раде на дебилизацији јавности и скретању тема на различите баналности. Да су угледни дневни и периодични листови укинути и десетковани довољно говори таблидизација штампе, свођење новина на ниво жуте штампе, изостанак често спољнополитичких, али и аналитичких и привредних рубрика и узак круг подобних „аналитичара“ и „експерата“ који се консултују.