Прочитај ми чланакДа ли су банке у Србији имале право да клијентима наплаћују трошкове обраде кредита је питање које је актуелно у протекле две године, а посебно пошто је против банака покренуто више десетина хиљада парничних поступака пред судовима широм земље. Док адвокати који заступају грађане тврде да су банкари незаконито поступали, из банкарског сектора уверавају у супротно.
Одговор на питање да ли банке смеју да наплаћују „трошак обраде кредита“, зависи од тога коју страну питате. У последњих неколико година, пред судовима у Србији води се више од 30.000 парничних поступака у којима клијенти траже накнаду штете од банака због неоснованог наплаћивања обраде кредита, пише Н1.
Да је, за сада, највише пресуда у корист грађана, за Н1 каже адвокат Далибор Манојловић. Наводи да су банке прекршиле закон и да су клијенти којима је таква услуга наплаћена – оштећени.
„Судска пракса је била шаренолика. Тачније, неки судови су усвајали такве тужбене захтеве у корист клијената, а неки не. Међутим, ситуација се доста променила након става Врховног касационог суда у мају 2018. године да су морале да на јасан и недвосмислен начин обавестити клијенте на шта се тачно односи тај трошак, што овде није био случај. Тачније речено, ми ни данас не знамо на шта се конкретно односи тај фантомски трошак обраде кредита и шта је конкретно ту клијентима наплаћено“, каже адвокат Далибор Манојловић.
Он додаје да су банке ову накнаду наплаћивале за све врсте кредита, али процентуално, што значи да су поједини клијенти платили стотину, а неки и више стотина евра.
Иако се адвокат Манојловић у одбрани права клијената позива на став Врховног касационог суда (ВКС), на исти се позива и друга страна. Банкари у ставу ВКС-а читају сасвим другачију поруку и кажу: „нисмо кршили закон“.
„Наравно да су банке имале право на наплату накнада и трошкова за банкарске услуге и то мислимо и ми банкари, али то мисли и Врховни касациони суд, али и неке друге институције које су надлежне за регулисање рада банкарског сектора. Имамо огроман број тужби против банака, имамо различиту праксу, креира се огромна правна несигурност. Пазите, имамо парадокс – ја сам добио пре неки дан тужбу на 260 динара. Ја не знам како бих то назвао“, каже банкар Зоран Петровић.
А сам став Врховног касационог суда гласи да су банке имале право да клијента изложе трошку за обраду кредита само ако је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита.
„Неки клијенти сматрају да под том транспарентношћу подразумева да та накнада мора да садржи колико је банка потрошила струје, рада, тонера, папира на копирање и тако даље, а то не постоји нигде у свету. Транспарентност значи да се те накнаде и трошкови на веома јасан и недвосмислен начин предоче клијенту у процесу уговарања“, објашњава Петровић.
Адвокат Манојловић каже да банке не враћају добровољно новац клијентима, већ је неопходно да грађани туже банку.
„То је битно да клијенти знају. Једини начин да грађани поврате тај свој новац, који је неосновано наплаћен, је кроз подношење тужби против банке надлежном суду, где би банка била обавезана да врати такав износ увећан за камату од дана када је наплаћена до дана исплате таквог износа“, каже Манојловић.
Док две стране ратују, у првостепеним судовима овакви случајеви, процентуално, далеко су бројнији од свих осталих парничних поступака који су покренути само у прошлој години.
Математика оних који у судницама заступају грађане каже да су банке на основу трошкова обраде кредита до сада приходовале неколико десетина милиона евра.
