Прочитај ми чланак
Незапосленост и социјалне разлике које су биле последица строге политике ММФ-а, створили су предуслове за експлозију побуна које ће у историју ући познате као „Арапско пролеће“.
Данас, када се преговара о финансијској помоћи која би требала ојачати ‘нове демократије’, на сцени су исти људи и иста политика.
На службеној страници ММФ-а је занимљиво погледати информације за поједину земљу о њеним трансакцијама током протеклих деценија. Године у којима су земље имале највише трансакција са фондом, те оне које су следиле, за сваку су земљу биле погубне.
Изузетак је Либија. Наравно за Либију се морао применити други модел уништења – онај оружјем.
ММФ, који с Либијом није имао никакву сарадњу од 1984, за сада ће тој земљи ‘пружати техничку подршку’. Треба ли посебно напомињати како Либија, једина земља која није имала никакве везе с ММФ-ом од 1984, није имала никаквих проблема с незапосленошћу, стандардом, падом индустријске производње, улагањем у инфраструктурне пројекте, да скратимо, ништа од онога што уништава земље које склапају аранжмане са међународним финансијским институцијама.
Подсјетимо како се још у мају 2011., под слоганом ‘Подршка Арапском пролећу и развој демократије’, у Француској одржао самит Г8, на којему је осам најмоћнијих и најразвијенијих светских земаља преговарало о помоћи Тунису и Египту. Но, још тада су се договорили Г8 како с том помоћи мора управљати ММФ и Светска банка, те како она мора бити у склопу програма ‘привредног опоравка’.
Сасвим је јасно што је то подразумевало. Деценијама је ММФ условио своју помоћ спровођењем неолибералне агенде: отварање земље страним инвеститорима, приватизацију, повећање конкурентности, те резање јавне потрошње, понајпре за социјалне програме, образовање и здравство.
Таква политика је у већини земаља имала девастирајући ефекат и узроковала социјалну неједнакост, те концентрацију богатстава у рукама одабране елите. Свесни да је политика коју су наметали изгубила легитимитет, челници ММФ-а су покушали променити интерпретацију тзв. ‘Револуције’. Успели су да прикаже револт становништва као побуну против ‘диктатура’, а не оно што су одиста биле; побуна против општег осиромашења и протест против неолибералних мера које су до темеља разориле оно што се деценијама градило и постигло.
Погрешна политика је уништила јак средњи слој, стална радна места, здравствену и социјалну заштиту, образовање доступно свима, и да даље не набрајам, будући да смо и сами сведоци времена и тих промена.
Adam Haieh, profesor na School of Oriental and African Studies u Londonu, тврди ‘како су се неолибералне структурне реформе успеле приказати као циљеви револуције, а не као технократска нужда осмишљена с оне стране Атлантика’.
Арапском свету је понуђено две врсте ‘помоћи’: зајмови и улагања у пројекте јавно-приватног партнерства. И једна и друга захтевају од земаља спровођење структурних реформи, приватизацију, те либерализацију тржишта. Наравно да примена ових мера у крхким економијама за последицу има још већи привредни пад, а не како се обећавало ‘развој и просперитет’.
Преговори о зајмовима су дуг и тежак процес који је праћен спровођењем непопуларних мера. Приватизацијом кроз јавно-приватно партнерство се јавни сервиси у власништву државе дају у концесију приватним компанијама.
Када се уклоне све баријере, страни инвеститори приватизују поједине привредне секторе, а стране компаније преузимају контролу над болницама, школама и инфраструктурним пројектима (у изградњи, али и онима који су већ у употреби).
Читав овај процес надзиру агенције Стате Департмента, као нпр Overseas Private Investment Corporation (OPIC)), која је осмишљена како би помагала америчким инвеститорима у земљама у развоју.У мају 2011. је амерички председник, Барак Обама, преко ОПИЦ-а инвестирао милијарду долара ван граница земље.
Још једна од таквих институција је Европска банка за обнову и развој, која је осмишљена као инструмент пробоја у земље источног блока, а чија је задаћа била ‘помоћи земљама у транзицији од неефикасне планске привреде у режим тржишне привреде’.
Арапске земље уместо опоравка и развоја тону у дужничко ропство
Европска банка за обнову и развој (European Bank for Reconstruction and Development – EBRD) је 2011. донела одлуку о ‘додели помоћи’ у облику зајмова и неким арапским земљама. У ту сврху је издвојила између 03:05 милијарди долара.
Адам Хаиех тврди како су сви зајмови условљени приватизацијама кроз јавно-приватно партнерство. Земље ћа се тако наћи у ситуацији да ће, како време одмиче, све више зависити о међународној помоћи.
Ибрахим Саиф, из америчког уреда тхинк-танк института – Carnegie Endowment for International Peace (организација која наводно промовише сарадњу међу народима, но, у пракси обавља задатак америчког министарства спољних послова тамо где се оно не жели службено експонирати), тврди како ‘помоћ за Блиски Исток и север Африке треба са 48 млрд $, колико је потрошено у 2012., у овој години повећати на 60 млрд $ ‘. Овако велик износ ће за последицу имати још већи пад у дужничко ропство, на што је успео да упозори Туницк опозициони лидер и вођа Народног фронта, Chokri Belaid.
Египат и Тунис управо преговарају с ММФ-ом о таквим зајмовима. Египат за износ од 4,8 млрд $, а Тунис потражује 1,78 милијарди. ММФ зајмове условљава ‘усклађивањем буџетских издвајања, резањем социјалних давања и усклађивање цена бензина с његовом тржишном ценом’.
Јордан је добио помоћ од 2 милијарде долара, а Мароко, који је испунио све што се од њега тражило, успео је добити помоћ од 6,2 млрд $.
Арапске ‘револуције’ су биле побуне управо против политике дужничког ропства, које је за последицу имало опште осиромашење, а не обрнуто, како нам се сервира из корпоративних медија.
Ови зајмови ће краткорочно ублажити тешкоће с којима се суочавају арапске земље, али ће дугорочно доћи до оптерећења државног буџета због спољног дуга, што ће уништити будућност народа у тим земљама.
Наравно, све у корист изабране привредне и финансијске елите.
(Адванце)
