Прочитај ми чланак
(Адванце, Eurostat, Euronews, BBC, Carnegieeurope.eu, Strategic-culture.org)
Све ово што се због последица глобалне економске и финансијске кризе догађало протеклих година у Европској Унији, без икаквог претеривања се може назвати – хуманитарном катастрофом.
Иако су економски показатељи и даље високи, катастрофу за Европљане представља нестанак света на који су били навикли, тј уништење социјалног партнерства између државе и друштва, те друштва и капитала. Ниво на коју су се социјални стандарди спустили у Европи су одиста узнемирујући.
Еуростат наводи како 27% деце млађе од 18 година у Европи живи под претњом сиромаштва и социјалне искључености. У Ирској та бројка достиже 38%, у Мађарској 40, Летонији 44, Бугарској 56%. УНЕСКО излази с листом још тужнијих података, па према његовим подацима у Румунији чак 72,6% деце живи у тешком сиромаштву.
Према подацима Еуростата за 2011., 120.000.000 људи (24,2% од укупног становништва Европске Уније) се бори са сиромаштвом, те трпи последице због резања социјалних права. Тај тренд и даље незаустављиво расте, без обзира на упозорења економиста из целог света, па и стручњака ММФ-а, како политика коју спроводе ЕУ, Европска централна банка и ММФ не даје ‘жељене резултате’.
У Литванији скоро 670.000 људи живи у сиромаштву, а само 10% их је стално запослено на пуно радно време. 22% живи у потпуном сиромаштву. Према анкети коју је 2010. спровела агенција ‘Балтијос тиримаи’, 10% Литванаца нема новца за основне животне потребе (храну и одећу).
Током протеклих неколико година у Великој Британији се удвостручио број људи који добијају храну у народним кухињама, које се свакодневно отварају широм земље (око три дневно). У овом тренутку, 13.000.000 Британаца живи испод нивоа сиромаштва.
Донације у храни које из ЕУ одлазе у Естонију, у 2010. су досегле рекордне нивое: 2571 тона суве гране, тестенине, шећер итд, те 590.800 литара јестивог уља, а све скупа у вредности од 2.200.000 евра. Такву врсту помоћи у земљи од 1.290.000 становника прима њих 129 500.
Шпански Каритас каже да је у тој земљи сиромаштво у сталном порасту. 2007. је 400.000 људи редовно користило услуге Каритаса, бесплатне оброке и пакете са храном, но већ 2010. године та се бројка попела на 950.000 људи. Да би се уопште разумела ниво ове катастрофе, треба напоменути како се углавном ради о радно способном становништву.
Овог тренутка у земљама ЕУ, које заједно броје 501.100.000 становника, живи 80.000.000 бескућника. Другим речима, 16% европског становништва нема кров над главом.
‘Откако је почела економска криза, примећујемо велику разлику у националној структури бескућника, све је их је више из Француске, Шпаније и Холандије’, за Еуроневс је изјавила упосленица локалног хитног медицинског центра.
Здравствени систем је све гори и бележи запањујуће бројке. Тако да је на пример у британским болницама у протекле 4 године 1165 људи умрло због неухрањености. ‘Дејли Мејл’ наводи како је у 2011. 43 пацијента у болницама умрло од последица потхрањености, 291 особа је умрла од тешке исцрпљености глађу, а број пацијената отпуштених с болничког лечења због последица неухрањености је досегао бројку од 5558 људи.
‘Мале’ трагедије ‘обичних’ људи
Веома је лако у поплави свих ових бројки и процената, те економских индикатора не приметити личну трагедију било којег човека који то сиромаштво живи сваки дан.
Од почетка финансијске кризе до данас, број самоубистава је порастао са 5 на 17%. Само у Великој Британији је та бројка порасла за 10% (6,75 на 100.000 становника), док је Грчка доживела 40-постотни раст ове тужне статистике. ББЦ је 2011. спровео истраживање у болницама, а које је показало да лекари прописују 40% више антидепресива него претходних година. Људи су на ивици лудила.
У Шпанији су људи очајни због немогућности отплате станова и деложација. Градска скупштина у Валенсији је покушала појединцима изаћи у сусрет и спустити им станарину на 400 евра, али већина их има примања око 400-500 евра месечно и може се рећи да се ти људи налазе у безизлазној ситуацији.
У Бугарској је пре неколико дана умро од последица самоспаљивања 36 годишњи мушкарац, Пламен Горанов. За тај очајнички чин се одлучио након безуспешног протеста против подизања цена комуналних услуга пред зградом поглаварства у Варни (Бугарска) 20. фебруара ове године. То је био трећи случај самоспаљивања од почетка протеста бугарског народа у 2013. години.
Замјеник извршног директора у британском Центру за медицину и здравље , Анди Бел, вјерује како су се проблеми бескућништва, као и страха људи од такве могућности, претворили у велику опасност по ментално здравље људи, те да је тај страх , као и страх од губитка посла, постао главни социјални и медицински проблем.
Одговор европске елите становништву
Уместо мера социјалне сигурности, поштеније прерасподјеле добара и помоћи најугроженијим групама у друштву, власти европских земаља и водећа тела европских институција и даље спроводе неолибералну политику. Европски буџет 2013. је смањен за 2.2%, чиме је наводно умањен дефицит за 50 милијарди евра, а фискална политика земаља чланица ЕУ је таква да ће се социјални проблеми само продубљивати.
Крајем септембра 2012., шпанска влада је усвојила нацрт буџета и одредила економско-политичку стратегију за 2013. годину. У тај нацрт су укључени резови буџета од 8,9%, иако су већ у 2012. министарству привреде смањили буџет за 19%, министарству образовања за 21,2%, развоја-34,6%, спољних послова 54,4%, итд Највећи буџетски губитник у 2013. ће бити министарство здравства са смањењем од 22,6%. Помоћи које су се додјељивале приликом рођења детета су у потпуности укинуте. У међувремену, у Шпанији је укупна стопа незапослености досегла 24%, а међу младима она досеже катастрофалну ниво од 50%.
Под притисцима из ЕУ, грчка влада је спровела бројне мере у резању јавне потрошње, повећала порезе, смањила плате у јавном сектору, те их замрзнула следеће три године. Током спровођења свих ових мера, стопа незапослености је од 2009. повећана три пута и сада међу младима износи 57%. 22,9% Грка живи испод границе сиромаштва, породични доходак је пао за 17%, а порези за мала и средња предузећа и обрте су у 2013. повећани за 42%.
Од октобра 2008. до децембра 2011., европске институције уместо да се суоче с растућим сиромаштвом, одлучиле су се за издашно финансирање банака. Банке су, под изговором да су стуб европске привреде, у том периоду примиле помоћ у износу 1600000000000 евра, што је 13% европског БДП-а. Највећи део помоћи банкама (око 67%) је обезбеђен путем државних обвезница, које су штампане за њихово спасавање. Таква политика је довела до појаве феномена богаћења мањег дела изабране елите. На пример, само у Немачкој је 2011. број људи чије богатство прелази 1.000.000 $ повећан за 8%.
Још један од парадокса политике Европске Уније, али и влада појединих земаља чланица, је нпр да Британци смањују буџет режући социјалне програме, а истовремено краљевска породица задржава свој уобичајени животни стандард на кога су вековима навикли.
Неко би помислио како су Немачка и Велика Британија високо развијене земље у којима је благостање опште популације у порасту. То је далеко од стварног стања ствари. Немачки план финансија предлаже уштеде од 80 милијарди евра до 2014. и то на начин да се смањи број професионалних војника за 40.000, потом би се постепено отпуштало даљих 60.000 регрута из активне војне службе.
Јавне службе ће такође претрпети даљње уштеде и то првенствено кроз смањење броја запослених, укидањем бонуса на плате (божићнице и сл). До 2014. немачка влада намерава да укине 10.000 радних места у државном сектору. 12.800.000 људи или 15,8% немачког одраслог становништва, остати ће без запослења и суочити се са сценаријем којега протеклих година проживљавају Португал, Италија, Шпанија, Грчка, сад и Кипар, неки кажу и Словенија, итд
Сиромаштво које погађа децу у Немачкој је израженије него у свим осталим високо развијеним земљама. Према УНИЦЕФ-у, 8,8% деце у тој земљи живи у сиромаштву. Те бројке не изгледају пуно боље нити у другим ‘развијеним’ земљама ЕУ; у Британији 5,5%, Француској 10,1%. Наравно да је ситуација далеко лошија у земљама источне Европе, те другима које је економска криза још више погодила.
Криза као прилика за промену смера
У овом тренутку ‘Европски пројекат социјалног партнерства’, а који је за разлику од америчког економског модела тврдог капитализма до сад био изузетно привлачан, сада се распада пред нашим очима. Нови почетак за Европску Унију и њен економски развој тренутно је немогућ без исцрпних анализа о разлозима који су створили кризу, темељитог преиспитивања вредности и променом идеолошких темеља на којима је до сада егзистирала, као и изналажења нових модела односа с остатком света.
Један од главних разлога због кога се Европа нашла у слепој улици је умешаност у пројекат ‘Биг Вест’ као сателит САД-а. То је разлог и привредних проблема с којима се сада суочавамо. Осим неолибералне доктрине, тј енормном задуживању и раздвајању и изолацији финансијског од реалног привредног сектора, велика грешка је и савезништво у америчким подухватима на Блиском Истоку, те југоисточној и централној Азији. ЕУ је својим савезништвом, или боље речено подаништво САД-у, допринела дестабилизацији земаља у близини својих граница и тиме угрозила сопствену сигурност. Преиспитивање односа са суседима било би прави идеолошки слом за ‘европску елиту’, но како ствари стоје то ће се ипак морати догодити.
Уништено европска привреда треба много више од капитала инвестиционих банака или буџетске дисциплине. Оно захтева целовиту реконструкцију економске политике, приступа ресурсима, либерализацијом размене технологија, реиндустријализацији, бољом сарадњом са земљама у развоју на евроазијском континенту. Стварањем јединственог простора привредне сарадње од Лисабона до Курилских острва, са смањивањем компетитивности, смањењем или докидањем царина, стварањем транспортних коридора који би подстицали европски економски раст, а што би на крају поново створило социјалну Европу по мјери свих њених грађана.
