Прочитај ми чланак
Србија и ММФ: Нема бесплатног ручка
Иза нове помоћи, кредита и аранжмана ММФ-а, крије се намера да се режим примора на приватизацију јавних предузећа.
Одмах након избора нове Владе Србије у Београд је стигла честитка новом премијеру Ивици Дачићу од директрке ММФ-а Кристин Лагард, у којој се наводи наводи да ће та институција бити спремана да помогне новој Влади да припреми стратегију за решавање економских изазова са којима се Србија суочава.
„Радујем се успешној сарадњи ММФ-а са новом Владом Србије на чијем сте Ви челу“, написала је Дачићу директорка ММФ-а. А само неколико дана касније огласио се и Шеф канцеларије ММФ-а у Србији Бодан Лисоволик, који је рекао да нова Влада треба да размотри смањење субвенција, замрзавање плата и пензија и повећање пореза на додатну вредност, како би се санирао буџетски дефицит.
Иначе, ове потенцијалне мере, на које је указао Лисоволик, у директној су вези са најавом представника Владе Србије да ће наша држава закључити нови аранжман са ММФ-ом. Жеља за новима аранжманом присутна је код обе стране, само се намеће питање шта и под каквим условима Србија може да очекује од ММФ-а и колико ће то додатно урушити њену финансијску сувереност?!
Тесна спрега ММФ-а и Светске банке
Својим „аранжманима“ и „саветима“ ММФ не урушава финансијску сувереност Србије самостално, већ му у томе координисану подршку пружа Светска банка и друге међународне финансијске институције. Да је то тако потврђује и изјава координаторке Светске банке за Југоисточну Европу Џејн Армитиџ, која је почетком августа 2012. године боравила у Србији. „Србија мора да обнови споразум са ММФ-ом уколико жели да искористи 400 милиона долара Светске банке, намењених подршци буџету. Првих 100 милиона долара су били спремни и почетком године, али је Србија скренула са пута, јер је дефицит био већи од договореног нивоа“, рекла је Армитиџ (В.Новости, 1.8.2012.). А на питање новинара шта ће се догодити уколико Србије не успе да обнови споразум са ММФ-ом, коордианторка Светске банке је дословце одговорила: „Нећете добити 400 милиона долара. То је тешко, али таква су правила. Не можемо да омогућимо подршку буџету уколико не постоје мере да се на средњи рок смање јавни дуг и дефицит“.
Индикативан је начин на који је Светска банка одлучила да распореди средства из кредитне линије намењене Србији. Прву траншу од 100 милиона долара која је намењена директно буџету, Србија ће добити уколико настави пензиону реформу, реформу образовања и реформу здравства. А преосталих 300 милиона долара, према речима координаторске Светске банке, Србија ће добити кроз два одвојена зајма од чега је 100 милиона долара намењено смањењу јавне потрошње, а преостали 200 милиона долара за реформу државних предузећа. Дакле, од укупне масе кредита 50% обећаних средстава отићиће за реформу јавних предузећа, иза чега се уствари крије припрема терена за њихову приватизацију. То у преводу значи да ће Светска банка „срдачно“ потпомогнути реструктурирање великих јавних система, у складу са својим геостратешким и економским интересима. Другим речима политика ММФ-а и Светске банке је таква да се инистира на смањењу буџетских субвенција које се издвајају за јавна предузећа, а осим тога упоредо се инсистира на њиховом реструктурирању и задуживању код међународних кредитора.
„Мета“ кредитора – јавна предузећа
Руководство ММФ-а и Светске банке веома добро зна да због корупције, монопола, неликвидности и партијског менаџмента јавни сектор, односно предузећа у власништву државе готово да не могу да функционишу тржишно, без субвенција из буџета. Кључни аргументи који долазе из ових финансијских институција су да држава мора да смањи субвенције, како би санирала дефицит буџета, што у великој мери заиста јесте тачно. Директне и индиректне субвенције државе у корист јавних предузећа износиле су 2,7% БПД-а у 2010. години, односно 2,3% ПБД-а у 2011. години, а да проблем буде већи око 360 милиона евра, или преко 1,2% БДП-а, износио је акомулирани дуг тих истих јавних предузећа. Да су ови подаци заиста алармантни указује и упоредни податак да је дефицит буџета Републике Србије у 2011. години износио 4,7% ПДБ-а, а да се процењује да ће у 2012. години достићи чак 6% БДП-а. Дакле, не постоји једноставнији начин од тога да ММФ и Светска банка у својим наступима користе високо учешће субвенција у БДП-у Србије, као један од кључних аргумената за критику алармантног стања наших јавних финансија.
Из овакве критике ММФ-а крије се намера да се у догледној будућности режим у Србији примора да приватизује велике државне система попут „Електропривреде Србије“, „Телекома Србија“ и „Железница Србије“. На корак од приватизације, под туторством ММФ-а и Светске банке, убрзо би могли да се нађу ЈАТ, Аеродром „Никола Тесла“, „Дунав осигурање“, „Скијалишта Србије“, „Галеника“… За међународне туторе посебно су занимљиви локални комунални системи, а у Србији тренутно послује око 650 локалних предузећа, од чега око 350 има статус локалних комуналних предузећа. Ова предузећа се баве водоводом, канализацијом, чистоћом, топловодом, управљањем и одржавањем пијаца, локалних паркиралишта, гобаља итд. За почетак се вероватно не би ишло у тоталну приватизацију због отпора јавности и грађана који користе локалне услуге, већ би се тражили различити „балжи“ модели попут приватно-јавног партнерства и концесија. У последње време посебно је актуелан термин „корпоратизација“ јавних предузећа, што заправо подразумева њихову трансфорамцију, односно другачији облик организовања и припрему за улазак приватног капитала.
Шта је Влада Србије обећала ММФ-у?
Званична преписка између Владе Србије и ММФ-а у мандату протекле Владе Србије (2008-2012) вођена је у форми „меморандума о разумевању“, односно у форми „писма о намерама“ које је режим из Београду сладо у Вашингтон, а након што са преговарачима ММФ-а усалгаси ставове о условима за реализацију финансијског аранжмана.
Тако се у писму које је Влада Србије упутила ММФ-у 3.12.2009. године, као „мера структурне политике“ у тачки 24. обећава: „Наставиће се модернизација јавних и комуналних предузећа како би се омогућило да се у њих инвестира приватни капитал“. „Министарство економије и регионалног развоја припремиће стратегију за трансформацију локалних јавних комуналних предузећа и одређивање начина и модалитета за укључивање приватног капитала“, наводи се у писму. У писму које је Влада Србије упутила ММФ-у 10.6.2010. године, у тачки 28., истиче се да је власт у Србији уверена да „приватизација мора да буде кључна компонента модела привредног раста заснованог на извозу и домаћој штедњи“. Још тада је обећана приватизација 40% удела у „Телекому Србија“, припрема за приватизацију ЈАТ-а, као и приватизацијиа „Галенике“. „До краја 2010. намеравамо да извршимо корпоратизацију свих великих државних предузећа, укључујући државна комунална предузећа и железницу“, стоји у писму. Иначе, у име Владе ова писма су потписивали председник Владе Србије, гувернер Народне Банке Србије и министарка финансија.
Потом у писму, односно момеорандуму о разумевању између Владе Србије и ММФ-а, упућеном ММФ-у 26.5.2011. године, Влада Србије наводи: „Реформа највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора“, и додаје: „Постигнут је начелан договор да би већину великих државних предузећа требало приватизовати“. Последњи меморандум између ММФ-а и Владе Србије потписан је пре него што су у Србији одржани избори, односно 9.2.2012. године и у преамбули овог документа наводи се између осталог следеће: „Прелиминарно је договорено да се мисија ММФ-а врати у Београд средином 2012. године након избора да би разговарала са новом владом о корацима који су потребни да би се наставиле ревизије програма“.
У тачки 19. овог документа обрађено је питање предузећа која се налазе у власништву државе и то у контексту њихове приватизације која треба да уследи. „Фискалне и квазифискалне операције сектора јавних предузећа постају све веће оптерећење по буџет. Да би смањила фискалне ризике повезане са јавним предузећима и ослободила њихова продуктивна средства за приватни сектор, Влада би требало да: (1) убрза програм приватизације друштвених предузећа која се тренутно налазе у портфолију Агенције заприватизацију и (2) унапреди управљање и ефикасност великих државних предузећа и на крају приватизује већину њих путем привлачења стратешких инвеститора“, стоји у тексту меморандума и додај се: „Додатни кораци који треба да се предузму укључују издвајање и приватизацију, кад год је то могуће, споредних делатности највећих државних предузећа, завршетак корпоратизације највећих државних предузећа“. Иначе, из садржине овог меморандума се не може закључити ко га је у име Владе Србије потписао, а што за предходна документа оваквог типа није случај.
„Мека“ приватизација ЕПС-а
Да режим у Србији поступа по преузетим обавезама и инструкцијама ММФ-а, и да се припрема терен за „меку“ приватизацију великих државних система, видљиво је на примеру „Електропривреде Србије“ и „Железница Србије“. Сам директор ЕПС-а Драгомир Марковић је изјавио да „ЕПС мора да се реоганизује по ЕУ регуалтивама“ и да за почетак следи „раздвајање оператера дистрибутивног система од делатности снабдевања“. Док се на крајње сумњив и убрзан начин одвија тзв. „корпоратизација“ предузећа, међународне финансијске институције „великодушно“ пласирају своја средства у ЕПС, знајући да чине праву ствар и да у скоријој будућности своје пласмане могу да конвертују у власнички капитал. Међу кредиторима ЕПС-а посебно се истичу Европска инвестициона банка, Светска банка, немачка Развојна банка KfW, Европска банка за обнову и развој и др.
Само у 2011. години ЕБРД је кредитирала ЕПС са 125 милиона евра и то за стратешке пројекте, између осталог пројекат унапређења животне средине и пројекат ревитализације и изградње малих хидроцентрала. Да сви ови кредитори не знају значај и судбину ЕПС-а, намеће се питање да ли би уопште своја средства пласирали у једно српско државно предузеће. Иначе, у оквиру ЕПС-а функционише 12 зависних предузећа чији је власник Република Србија, а цео систем запошљава близу 30.000 људи. ЕПС са око 20% учествује у индустријској производњи, док обезбеђује око 80% домаће производње примарне електричне енергије, што је довољно да се задовољи око 50% енергетских потреба Србије. Ови параметри указују колико је важно да систем какав је ЕПС остане у стопроцентном власништву државе Србије.
“Мека” приватизација Железница
По узору на ЕПС исти планови „корпоратизације“, односно „меке“ приватизације се реализују и у државном предузећу „Железнице Србије“, које важи за највећег државног губиташа који је, у периоду од 2009. до 2011. године, прогутао око 378 милиона евра буџетских субвенција. У јануару 2012. године директор ЕБРД за транспорт и инфраструктуру Томас Мајер рекао је да је та финансијска институција одобрила „Железницама Србије“ кредит од 95 милиона евра за модернизацију пруге на Коридору 10. Осим тога Мајер је истако да ће инвестиција ЕБРД у српске железнице бити подржана и донацијом од око 1,5 милиона евра „за техничку помоћ у реструктурирању и комерцијализацији тог државног предузећа“. У том контексту и не чуди податак да је почетком јула 2012. године Скупштина АД „Железнице Србије“ донела одлуку о оснивању четири зависна предузећа, што представља „цепкање“ капитала овог предузећа, вероватно ради лакше и јефтиније приватизације. Уместо јединственог предузећа у будуће би требало да финкционишу засебна предузећа за: (1) управљање инфраструктуром железница; (2) јавни превоз путника и одржавање возова; (3) јавни превоз робе и одржавање возова; и (4) управљање некретнинама (имовином) железница.
Дакле, шта је био почетак приче? Обећање координаторке Светске банке за Југоисточну Европу Џејн Армитиџ да ће Србија од намењених 400 милиона долара добити 200 милиона за „реформу државних предузећа“. А шта је услов да би Србија добила овај новац? Договор са ММФ-ом. А шта ММФ тражи од режима у Србији? Системске реформе, односно трансформацију и корпоратизацију државних предузећа, ради припреме терена за улазак приватног капитала. Зашто је баш то ултиматум Светске банке и ММФ-а? Због тога што санирање буџетског дефицита Србије зависи од њиховог новца, што теже да управљају и успешно управљају националим економијама, а пре свега због тога што код њих нема „бесплатног ручка“.
