Прочитај ми чланак

И нова ће влада да спроводи рецепте ММФ

0

Трагично стање српске економије последица је погрешне економске политике чији су темељи постављени пре десет година, а потом се на њима пажљиво дограђивао економски кавез. Та конструкција је највећим делом завршена, из тог кавеза се тешко може изаћи. Нова влада ће, бојим се, живети већ задати живот. Сваки покушај радикалније промене економске политике резултираће радикалним скраћењем мандата владе. Да ли ће тежиште притиска бити унутра или ће притисак долазити споља, свеједно је.

Темељи економске политике почивају на глорификацији и форсирању слободне трговине и слободног протока капитал. Тај концепт понајвише намећу Светска трговинска организација (СТО) и Међународни монетарни фонд (ММФ) а промовишу га домаћи економисти који од тога имају некакве финансијске користи, или они којима је лакше да читају питке економске бајке но да посматрају и анализирају свет око себе.

Лакоћа и неодговорност са којом се Србија годинама „игра“ слободне трговине, троши девизе и живи изнад могућности је економски самоубилачка. Неразвијена економија која није у стању да макар приближно уравнотежи свој увоз и извоз, не може себи дозволити луксуз да арчи девизе увозећи робе без којих се може. Још мање себи може дозволити да без икакве капиталне контроле допушта да се банке задужују у иностранству и уносе девизе којима се то трошење финансира и стимулише.

Економске последице оваквог понашања манифестују се кроз огроман дефицит трговинског и текућег биланса, кроз велики раст спољне задужености, кроз дугорочни тренд деиндустријализације, кроз страховит пад запослености и огроман одлив радне снаге у иностранство. Краће и јасније – манифестује се кроз потпуну економску и социјалну пропаст друштва.

Све државе које су се подигле из јада и беде вршиле су драстичну контролу трошења девиза и редукцију увоза потрошних роба. Стандард и потрошња грађана су расли споро, а расположиве девизе су се чувале и усмеравале за увоз сировина, репроматеријала и опреме. То су били неопходни кораци да се државе индустријализују, људи запосле, а њихове привреде учине конкурентним.

Увоз се дестимулисао грубо, високим и селективним царинама, административним ограничењима увоза, као и политиком девизног курса којом је домаћа валута систематски потцењивана како би се додатно обесхрабрио увоз а подстакао извоз.

Државе су функционисале у режиму капиталне контроле, недозвољавајући да их прилив девизних кредита уведе у стање спољне презадужености. Задуживало се само колико се морало и колико се могло отплаћивати. У тренуцима када би се од такве политике одступило, одмах је стизала казна – државе би се изложиле шпекулативним финансијским нападима који су доводили до страховитих економских криза.

Развијене државе су користиле исте или сличне протекционистичке методе у ранијим фазама свог развоја. Слободан трговина је почела да се промовише тек онда када су моћне привреде постале сигурне, или су бар поверовале, да их више нико не може економски угрозити.

Овакву логику јасно је уочио сјајни, намерно потцењени немачки економиста Фридрих Лист још средином деветнаестог века. Критикујући политику Велике Британије, Лист указује на њен цинични модус операнди, по коме држава на врхунцу економске моћи одбацује (протекционистичке) мердевине помоћу којих је до моћи стигла. Тако на најбољи начин спречава конкуренте да користе исте мердевине и понове исти развојни пут. То је и тренутак када се другим државама почиње говорити о врлинама слободне трговине, како је то чинио Адам Смит.

Глобална економска архитектура света и данас почива на истим премисама. Систем је суптилнији него раније, али је и даље веома ефикасан у заштити економских интереса моћних. Разлика је само у томе што систем данас више штити интересе мултинационалних компанија и банака, а све мање брине о интересима националних економија, па и оних моћних.

Управо због тога, без анализе и расправе, Србији је пре десет година наметнут систем у коме су Листове мердевине морале бити одбачене. Управо због тога Србија не може да се покрене и осуђена је на ово тужно таворење. Управо због тога, нова влада, све и да уме, не може променити економску политику и њен ток, без обзира на добре жеље у чију аутентичност не сумњам.

 

Преко потребна велика корекција динара се не може извршити због притиска дужника и банака. Рестрикција увоза се не може спровести због већ потписаних трговинских споразума као и одмаклог процеса уласка Србије у СТО. Независна монетарна политика се не може спроводити без капиталне контроле. Капитална контрола се не може увести јер није по вољи ни ММФ-у, ни моћном банкарском лобију.

Са празном буџетском касом, са презадуженом државом, грађанима и предузећима, са нацијом неспремном да се суочи са узроцима кризе и њеним дугорочним последицама, нова влада неће имати пуно избора. Мораће да ради исто оно што су радиле и владе пре ње. Живеће се од данас до сутра, очајничко задуживање ће се наставити и готово све што је преостало од државне имовине мораће на добош, упркос заклињању да се то неће чинити.

ММФ и ЕУ ће се са своје стране постарати да Србија не прави радикалне заокрете, да се држи свих до сада потписаних економских споразума, и да не посеже за Листовим мердевинама. А без њих, излаза нема.

(nkatic.wordpress.com)