Прочитај ми чланакМоја породица већ више од 25 година трпи „голготу“, односно психичку и физичку тортуру од стране Мила Ђукановића и његових мафијаша и плаћеника и приватних тајних и јавних полицајаца. Послије више од 14 година потпуне медијске блокаде, захваљујући добрим људима, Гојку Раичевићу и др Момчилу Вуксановићу, успјели смо да се обратимо јавности преко портала ИН4С,28.04.2018.године и преко Српске ТВ изПодгорице,21.05.2018.године.Такође,30.01.2019.године, мој супруг Милан Гајовић је учествовао у емисији „У жижи“ ТВ Нови Перице Ђаковића. Видео записи о томе налазе се на јутјубу, односно на одговарајућим сајтовима. Да би се отворили, довољно је укуцати „Милан Гајовић“. Захваљујући Марку Милачићу, предсједнику Праве Црне Горе, мој супруг Милан и ја, обратили смо се јавности и 10.07.2019.године.За отварање видео клипа потребно је укуцати“ Гајовићи“. Међутим, није било довољно ни простора ни времена да кажемо све што треба саопштити јавности.
Деведесетих година 20. вијека Милан је био , између осталог, члан
Предсједништва Демократске партије социјалиста Црне Горе (ДПС),
шеф Клуба посланика ДПС-а у Вијећу грађана Савезне скупштине, шеф
црногорске делегације у Вијећу република Савезне скупштине и
предсједник Законодавног одбора Скупштине Црне Горе. У октобру
1998. године искључен је из ДПС-а, јер се залагао за трајну заједничку
државу Црне Горе и Србије, те да је Косово и Метохија неотуђиви дио
Србије и Савезне Републике Југославије и да је Црна Гора дужна да
помаже, а не одмаже, Србији у решавању косметског проблема.
Средином 1997.године,кандидовао се, у оквиру Демократске партије
социјалиста (ДПС),за предсједника Црне Горе. Према свједочењима
озбиљних и поузданих особа, његов противкандидат Мило Ђукановић
је кривотворио резултате гласања на Главном одбору у своју корист.
Политички прогон, као и нечасне и криминалне радње према мојој
породици од стране Мила Ђукановића и његових послушника почеле
су још док је мој супруг био на партијским и државним функцијама и
трају до дана данашњег. Више пута је покушано моје киднаповање.
Пријетње, псовања, вријеђања и омаловажавања од стране комшија,
у продавницама, поштама, на улици су свакодневна појава. Били смо
жртве и физичких напада комшија, као и прскања бибер спрејом
Ђукановићевих плаћеника. Од удараца по глави и тијелу тих комшија
(и од Ђукановићевог плаћеника, бившег министра правде министра
Марка Ковача, у улазу наше зграде) трпим јаке болове. Наши
разговори у стану, као и наши телефонски разговори су непрекидно
прислушкивани. Из прислушног центра у Подгорици често су
блокирани наши позиви са фиксног и мобилних телефона. Били смо
принуђени да трпимо и вишегодишње полицијске хајке, односно
незаконито узнемиравање и привођење од стране полиције и са
лисицама на рукама, као и незаконито привођење код судије за
прекршаје. Униформисани полицајци и припадници Ђукановићевог
обезбјеђења су ме више пута кундацима аутоматске пушке и дршкама
пиштоља ударали по глави и леђима. Инсценирана ми је и
саобраћајна незгода 1998.године,у Подгорици. Наша дјеца су била
жртве пријетњи, вријеђања и физичких напада од појединих
„педагога“ и ученика и у основној школи „Сутјеска“ и гимназији у
Подгорици и више пута су се враћали са крвним подливима и
крварењима из носа и уста. Ђукановићеви плаћеници су знатним
новцем придобили чланове моје најближе родбине, као и најближе
родбине мог супруга да раде против наше породице. Преко својих
плаћеника у судовима, Ђукановић је више пута покушавао да нам
незаконито одузме стан. Неколико пута нам је прекидано
снабдијевање електричном енергијом, једном чак 93 дана (од 17.
августа до 15 новембра 2011. године), као и у току готово цијелог
фебруара 2014. године.
Станујемо у влажном и прилично руинираном стану. Мој супруг, са
правним и економским факултетом и адвокатским испитом и ја смо,
више од десет година готово свакодневно просили новац по
Подгорици. Добијали смо, повремено, пакете хране и средстава за
хигијену од добротворног фонда „Човјекољубље“ Српске православне
цркве и Црвеног крста Црне Горе, на чему смо Богољубиво захвални.
Мом сину Василију (који је завршио гимназију) је, због претрпљеног
јаког стреса услед психичке и физичке тортуре, прије свега у школи, а
све у Ђукановићевој режији, у јануару 2012.године,постављена
дијагноза Ф 23 (Псyцхосес ацутае ет транситивае). Кад год, Милан и ја,
са Василијем идемо на његове контролне прегледе, трпим пријетње и
највулгарније псовке Ђукановићевих плаћеника, међу којима су и
некадашњи и садашњи припадници АНБ-а!
Кћерка Милана је завршила мастерс и докторске студије на
Филолошком факултету у Београду – Одсјек за српски језик и
књижевност и припрема докторску дисертацију на истом Факултету.
Како не можемо да јој новчано помогнемо (Миланова пензија износи
око 830 евра), боравак и плаћање приватног стана у Београду
финансирала је и шанкерским и конобарским сезонским пословима и
давањем приватних часова српског језика.
Син Мирко, као дипломирани правник, је у радном односу у
Ректорату Универзитета ЦГ и прима око 900 евра мјесечно. Завршио је
мастер студије на Правном факултету у Београду, гдје је уписао и
докторске студије. Он има проблеме са желуцем и јетром и
неопходне су му детаљне специјалистичке анализе и одговарајуће
лијечење.
Станови испод и изнад нас, на 6.и 8.спрату,у улици Ђока Мирашевића
број 35 у Подгорици, припадају или су припадали Агенцији за
националну безбједност, односно дугогодишњој Ђукановићевој
приватној тајној полицији. Од 1993.године,када смо уселили у наш
стан, испод и изнад нас се промијенило 20-так комшија. Сви они су
имали задатак да несносно лупају, псују и провоцирају, како би се
изазвао инцидент и повод за хапшење Милана и мене.
Прије неколико година, испод и изнад нас су усељени Албанци са
истим задатком и циљано према нама Србима. Један од тих Албанаца
је, преко мог старијег сина, понудио да купи наш стан, не питајући за
цијену.
Мој супруг и ја смо, од његовог искључења из ДПС-а па до дана
данашњег, преко медија, телефонским путем и уличним протестима,
стално указивали, најприје на наркомафијашки карактер, а касније и
на антисрпску и антируску оријентацију Ђукановића и његовог
режима. Ми смо отворено и јавно говорили о шверцу дувана и дроге,
о сарадњи челника црногорског режима и мафије, о политичким
ликвидацијама и другим незаконитостима црногорске власти. Још
1998.године, подгорички неуропсихијатар Мирко Пековић ми је
пријетио да ћемо, ако будемо критиковали Ђукановићеву власт, бити
проглашени лудим! И Ђукановић је јавно, више пута, говорио да они
који критикују њега и његов режим имају менталне проблеме!
У септембру 1998.године,око мјесец дана прије искључења из ДПС-а
мог супруга ,након инсценираног саобраћајног удеса у Подгорици,
киднапована сам од подгоричке полиције и насилно одведена у
Клиничко- болнички центар, иако нијесам имала никакве повреде.
Тамо су ме задржали више од осам сати, пријетећи ми да ћу бити
задржана на „лијечењу“ неодређено вријеме. Скидали су ме до гола и
вршили импровизоване гинеколошке прегледе. А послије тога,
неуропсихијатар Пековић, тамо ми је држао политичко предавање,
савјетујући ми да не критикујем власт и да не подржавам свог мужа!
Како његови „савјети“ нијесу дали резултата, Пековић је почео да ми
пријети да ћемо и ја и Милан бити проглашени лудим, те да ће сва
наша родбина свједочити против нас! Из КБЦ-а сам изашла тек кад
сам запријетила да ћу поломити прозорско стакло и искочити, те кад
су поједини униформисани припадници полиције, медицинско
особље и присутни грађани стали у моју заштиту.
И прије и послије овог догађаја било је више покушаја мог врбовања
од „пријатеља режима“ и „савјета“ да се могу обратити Милу
Ђукановићу, Светозару Маровићу и Филипу Вујановићу и добити све
што затражим.
У прољеће 1999.године,у Булевару Светог Петра Цетињског, у
Подгорици, у присуству мог тада малољетног старијег сина, кундаком
полуаутоматске пушке ударио ме је униформисани полицајац са
презименом Вулетић, јер сам носила српску заставу. Од тога трпим
јаке болове до данашњег дана.
Све до одласка у Београд, живјели смо у Подгорици, практично у
кућном притвору. На позв српског хашког хероја Слободана
Милошевића, крајем јуна 2000. године, дошли смо у Београд да би
Милан, као посланик у Вијећу република Савезне скупштине, гласао да
господин Милошевић остане предсједник СРЈ. Међутим, недуго потом,
Милошевић је, под сумњивим околностима, изгубио предсједничке
изборе и на власт су дошли западни плаћеници, будимпештански
торбари и петооктобарски пучисти.
Већ у септембру исте године, према мојој породици отпочела је
психичка и физичка тортура као у Подгорици, а у режији Мила
Ђукановића и његових компањона из врха тадашњег ДОС-а, односно
тзв. Демократске опозиције Србије.
Нечасне и криминалне радње према мојој породици наставиле су се и
у Београду. Средином 2002.године,обратили смо се за помоћ
парламентарним опозиционим партијама у Црној Гори, појединим
опозиционим партијама у Србији и бројним медијима. Више пута смо
се обраћали и полицији ОУП-а Нови Београд. Како све то није давало
никаквих резултата,21.08.2002.године,поднијели смо и писмену
представку командиру Станице полиције истог ОУП-а. Дана
10.09.2002.године,моју супругу и мене примио је и тадашњи начелник
ОУП-а Боро Бањац. У обраћању полицији и писменој представци
начелнику ОУП-а навели смо да су нам и београдски полицајци
потврдили да су виновници шиканирања наше породице особе са
црногорским презименима и са црногорским акцентом, те да су се
неки од њих хвалили везама са Милом Ђукановићем и његовим
мафијашима.
У октобру исте године, породично смо протестовали испред зграде
Савезне скупштине, са транспарентом на коме је писало „Прогони нас
Мило Ђукановић!“ О нашем протесту, следећег дана, писале су и
„Вечерње новости“. У другој половини 2001. и у току 2002.године,мој
супруг и ја смо, по више дана у току седмице, просили новац по
Београду. У Београду смо били и абоненти Народне кухиње Србије и
Црвеног крста Србије, на чему смо им неизмјерно захвални.
Преко пута зграде у којој смо становали (Нови Београд, Пролетерске
солидарности 20),живио је познати наркобос Дарко Шарић, који се, да
ми чујемо, хвалио својим везама са Милом Ђукановићем и пријетио
нам да ће нас Ђукановић заувијек ућуткати.
Умјесто да полиција нама помогне, шта се десило? Дана 30. новембра
2002. године, у пријеподневним часовима, без налога, дакле
противправно, након дивљачког лупања на врата, насилно су упала у
стан у коме смо живјели два полицајца ОУП Нови Београд, са
презименима Павловић и Јовановић. Један од полицајаца (Павловић)
нам је рекао да су добили наређење да мене и супруга одведу у
неуропсихијатријску болницу „Др Лаза Лазаревић“ и „да ће нас на тај
начин заувијек спријечити да нападамо Мила Ђукановића и ДОС-овску
власт и да помињемо шверц дувана и дроге, као и неморал власти“.
Милана и мене, ментално здраве особе, као и нашу малољетну дјецу
насилно су одвели у наведену болницу. У болници су ме затворски
психолози и полицајци, униформисани и цивилни, врбовали да могу
одмах изаћи из болнице и добити све што затражим, само да се не
интересујем за судбину мог супруга. У име Мила Ђукановића, су ми
нудили велики новац и некретнине. Како нијесам пристала, нити
допуштала да нашу дјецу одвоје од мене, два полицајца су ме ударали
кољенима у леђа.
Наше троје малољетне дјеце су затим присилно одвели у дом за
незбринуту дјецу „Васа Стајић“, у Београду. Тамо су их задржали
недјељу дана, док их није, по задатку, преузела моја родбина из
Подгорице. У дому су друга дјеца режирано малтретирала нашу дјецу.
Гасили су и пикавце на њиховим тијелима! Нашег млађег сина су
скидали до гола и пријетили му да ће га силовати!
Након тога, болничке гориле су мом супругу и мени везали и ноге и
руке и тако су нас држали 24 сата. Поставили су нам лажне дијагнозе-
тешка ментална обољења-психозе, мени најприје дијагнозу Ф 29
(Неспецификована неорганска психоза),па Ф 25 (Псиyцхосис
сцхизоаффецтива, тyпус маниацус),а касније Ф 23 (Псиyцхосес ацутае ет
транситивае),а Милану Ф 29,па Ф 22 (Псyцхосис параноидес
персистентес).Свакодневно су нас кљукали великом дозом таблета и
ињекцијама. У току „лијечења“, болничке гориле и униформисани и
цивилни полицајци су ме више пута скидали до гола, и чак и за
вријеме менструације и ударали ме тупим ударцима како бих
пристала на договор са Ђукановићем. Престали су тек кад сам почела
да штрајкујем глађу, и када су ј ме насилно прикључили на апарат за
инфузију. Након 22 дана„лијечења“,20.12.2002.године (захваљујући
прије свега тадашњем предсједнику СРЈ Војиславу Коштуници),пустили
су нас из болнице.
Милан и ја смо изгледали као да смо изашли из концентрационог
логора (са упалим образима и избуљеним очима).Морали смо да се
јављамо љекарима који су потписали наше отпусне листе, све до
20.01.2003.године.Збога јаких доза љекова и ињекција, задобила сам
тешку срчану аритмију, опасну по живот, те друге озбиљне
здравствене тегобе.
Мој супруг и ја смо присилно задржани у наведеној психијатријској
установи противно императивним нормама тада важећег Закона о
ванпарничном поступку Србије, те противно чл.5 Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода из 1950.године (право
на слободу и сигурност) и пракси Европског суда за људска права. О
нашем принудном задржавању у здравственој установи у области
неуропсихијатрије могао је да одлучује само надлежни (тада
општински) суд, у законом прописаном хитном поступку, у коме бисмо
могли да оспоравамо материјално правну и процесноправну
законитост евентуалне одлуке о задржавању.
Последично и логично, у нашим отпусним листама нема констатације
да је о принудном задржавању моје супруге и мене обавијештен
надлежни суд, иако је била законска обавеза надлежних у Институту
да то учине најкасније у року од три дана, од дана задржавања.
Крајем 2002.године,Ђукановићеви мафијаши и тајни полицајци су нас
насилно вратили у Подгорицу. Мој брат Михаило Ракочевић, сарадник
Ђукановићеве тајне полиције, пронашао нам је приватни стан, иако
смо имали свој стан у који нијесу дозвољавали да се вратимо. А до
повратка у наш стан, тек 01.02.2004.године,присилно смо се селили из
стана у стан, по Подгорици, тако да смо промијенили три неусловна и
прљава приватна стана, у којима смо морали спавати и на поду!
Плаћање станарине и других дажбина ишло је преко мог брата.
Интересантно је да је Михаило Ракочевић, почетком 1998.године,док
је мој супруг још био на партијским и државним функцијама, ухапшен
под лажном оптужбом за блудне радње?! Кривични поступак против
њега није покренут, али је Михаило уцијењен од Ђукановићеве тајне
полиције да ради против наше породице.
Преко Михаила Ракочевића и других Ђукановићевих плаћеника
сређено је да наша дјеца похађају школу и надокнаде пропуштено у
школовању. Чланови наше родбине и познаници су нам говорили да
ће нам све бити сређено само да не критикујемо власт. Сугерисали су
нам и да не би требало да се појављујемо на јавним мјестима, а да ће
све што нам треба други завршити. Одмах нам је било јасно да Мило
Ђукановић жели да будемо у самоизолацији и да тиме докаже да је
наше „лијечење“ у Београду било оправдано.
Крајем 2002.године,тадашњи судија Основног суда у Подгорици, а
потоњи потпредсједник Владе и министар правде Зоран Пажин је
потписао незаконито увјерење да Михаило Ракочевић испуњава
услове за старатељство над нашом дјецом. Дана
17.02.2003.године,Ракочевић је са Центром за социјални рад у
Подгорици потписао уговор о смјештају наше дјеце у другу породицу,
којим се обавезао да ће примити моју дјецу на породични смјештај, уз
мјесечну накнаду од 100 одсто цијене домског смјештаја у Републици.
Иначе, то се примјењује за дјецу без родитељског старања. У нашем
случају, то се није могло учинити без претходне судске одлуке којом се
мом супругу и мени одузима пословна способност или се лишавамо
родитељских права. Толико далеко, ипак, Ђукановић није смио ићи. А
дјеца су стално била са нама, својим родитељима. Колика је сва та
незаконита ујдурма, потврђује и касније решење Центра за социјални
рад у Подгорици,бр.03-123/05,од 30.01.2015.године,у коме је
наведено да је „утврђено да су сви чланови породице Гајовић Милана
радно способни“!
Социјални радници из Центра за социјални рад у Подгорици су више
пута упадали у приватне станове у којима смо живјели и пријетили да
ће нам одузети дјецу уколико и даље будемо критиковали власт.
Почетком 2003.године,супруга и ја смо, по режираном наговору наше
родбине која је била поткупљена од плаћеника Мила Ђукановића,
против наше воље, отишли код једног неуропсихијатра у Херцег Нови.
Нијесмо се смјели опирати, плашећи се, прије свега за нашу дјецу, али
и за наше животе, јер су нам чланови наше родбине пријетили да
ћемо, ако не будемо послушни, “завршити у лудници“!
Неуропсихијатар нам је рекао да се о нашем „девијантном“ понашању
прочуло по Црној Гори и да је то стигло и до њега, јер смо се
понашали као „махните мачке у фебруару“! Како смо познати, он се,
тобоже, заинтересовао да нам „помогне“, па нас због „дискреције“
прима у своју кућу, уз пратњу родбине!
Након тога, чланови родбине и познаници су нам режирано
„савјетовали“ да се обавезно јавимо неуропсихијатру Бориславу
Митрићу, код кога смо све до 1..12.2003.године,Милан и ја морали да
идемо на „сеансе“ у Подгорици. Митрић је раније дуго година био и
руководилац у болници „Др Лаза Лазаревић“.За вријеме нашег
„лијечења“ моја супруга неколико пута видјела Митрића у кругу
болнице. Плашећи се пријетњи, а због немогућности да се у том
тренутку обратимо јавности, супруга и ја смо отишли код Митрића. Он
се понашао као да је све што је према нама учињено у болници „Др
Лаза Лазаревић“ било исправно и да само треба наставити „лијечење“
Током наших „сеанси“ код Митрића, он би констатовало стање и
преписивао терапију, коју супруг и ја нијесмо узимали, јер нам,
наравно, није ни била потребна. Он нам је самовољно мијењао лажне
дијагнозе, из Ф 22 у Ф 23, и обратно, без констатације“ погоршања“
или „побољшања“ здравственог стања и без промјене терапије. То
показује да је Митрићу било јасно да смо супруг и ја ментално здраве
особе, али је мислио да се то никад неће сазнати и да може у “
Извјештај љекара специјалисте“ уносити шта хоће. Карактеристично је
да кад год смо пред њим говорили да иза нашег прогона стоји Мило
Ђукановић и његов режим, Митрић би у „Извјештају љекара
специјалисте“ констатовао“ погоршање“ нашег здравственог стања –
„нестабилну ремисију“ – и појачавао нам терапију. У једном Извјештају
љекара специјалисте постоји и „бисер“: мени се констатује „контрола у
пратњи супруга“, иако је и он био „пацијент“!
Захваљујући, од Ђукановићевог режима ликвидираном, Душку
Јовановићу, главном и одговорном уреднику, подгорички дневни лист
„Дан“ је,1.12.2003.године,објавио текст о нама. Од тада нас више
нијесу смјели „лијечити“. Сјутрадан, након објављивања овог текста,
супруга и ја смо последњи пут отишли код Митрића да видимо како ће
реаговати. Он је био готово ван себе. Критиковао нас је што смо се
обратили новинарима, пријетећи да ће то бити на нашу штету.
Констатовао је и погоршање мог здравственог стања и појачао
терапију и Милану и и мени!
Режија Мила Ђукановића и његових плаћеника да се мој супруг и ја
незаконито третирамо као душевно болесне особе ,да нам се одузме
пословна способност и да се лишимо родитељских права јасно је
видљива и из садржаја докумената који се налазе у Центру за
социјални рад у Подгорици и то:
-Захтјева мог брата Михаила Ракочевића да га Центар за социјални рад
у Подгорици одреди за старатеља мојој малољетној дјеци. Захтјев је
упућен Министарству рада и социјалног старања, на руке тадашњој
помоћници министра Снежани Мијушковић.
-Увјерења Основног суда у Подгорици, Р бр.8669/02,од
20.12.2002.године,да Михаило Ракочевић испуњава услове за
старатељство над мојом дјецом. Увјерење је потписао тадашњи
судија, а потоњи потпредсједник Владе и министар правде Зоран
Пажин.
-Листе праћења рада на случају моје дјеце Мирка, Василија и Милане
Гајовић, за 2002.и 2003.годину.Констатовано је да се ради о „дјеци без
родитељског старања“.
-Социјалне анамнезе за породицу Гајовић, Центра за социјални рад у
Подгорици,бр.03-201,од 16.01.2003.године.У том документу је
наведено „…због тада још увијек неутврђених тешких психијатријских
обољења од стране љекара, супружници (Милан и ја) прекидају
контакте са породицама Гајовић и Ракочевић, напуштају послове,
остављају стан и одлазе с дјецом у Београд. У Београду су живјели
изоловано, дјеци нијесу дозвољавали школовање, дружење са
вршњацима, чак ни изласке из стана…“.
-Извјештаја болнице „Др Лаза Лазаревић“, у Београду,бр.108,од
29.01.2003.године,који су потписале Јелисавета Николић, социјални
радник „К“ одјељења и Јелена Николић, социјални радник „Л“
одјељења. У извјештају се, између осталог, каже:“…Породица
Гајовић,2000.године,(долази у Београд) претходно бежећи и
„спасавајући“ се од великих завера и праћења…а малољетна деца су
била стални сведоци њихових патолошких садржаја…И у Београду, у
тако изолованој и болесној средини деца се развијају отежано,
ометена болесним патолошким садржајима родитеља…Ставите
породицу Гајовић под посебан надзор, медицински, социолошки,
педагошки и остали…“.
-Извјештаја социјалног радника (Центра за социални рад у Подгорици)
Ајке Павићевић, од 29.01.2003.године.“Породица Гајовић је задњих
година у Подгорици живјела у строгој изолацији…већ болесни,
вјеровали су да су сви против њих. Чак и да се ради о политичкој уроти
против њих и зато одлазе да живе у Београд. Тада им се губи сваки
траг…“.
-Извјештаја (подгоричког) психолога Зејак Добринке, од
03.02.2003.године.“…родитељи су душевно обољели ,али су тек
недавно приведени на лијечење. Заједно са дјецом затварали су се у
стан избјегавајући сваки контакт са средином…Родитељима је и даље
потребно психијатријско-психолошко праћење…Због тешког душевног
обољења (параноидна психоза) измијењен је доживљај стварности и
цјелокупног понашања, што их чини неспособним за обављање
пређашњих улога, посебно родитељске…“.
-Закључка стручног тима Центра за социјални рад у Подгорици, од
14.02.2003.године,“да је дјеци потребно омогућити остваривање
права на смјештај код ујака Михаила Ракочевића, почев од
01.12.2002.године“.
-Уговора о смјештају у другу породицу, за моју дјецу,бр.03-10950,од
07.02.2003.године.Тим уговором се Михаило Ракочевић обавезао да
ће „примити моју дјецу на породични смјештај, уз мјесечну накнаду од
100 одсто цијене домског смјештаја у Републици“.
-Молбе Михаила Ракочевића Министарству рада и социјалног
старања, од 24.10.2003.године. У молби је навео: „законски сам
старатељ троје малољетне дјеце због болести родитеља, моје сестре и
зета…“.
Михаило Ракочевић је раскинуо Уговор о старатељству над мојом
дјецом,05.12.2003.године (одмах послије објављивања текста о нама,
у дневном листу „Дан“).
-Листа о праћењу рада на случају Мирка, Василија и Милане
Гајовић.“…Обзиром на њихово (Миланово и моје) стање све се може
очекивати. Он (Михаило Ракочевић) и родбина…ће покушати преко
(др Борислава) Митрића да их натјерају да користе терапију или да
покушају да их смјесте на лијечење…Драгица (ја) је рекла да „блудни
ујак (М. Ракочевић) ради по налогу блуднога ментора (Мила
Ђукановића)“ (Лист је потписала Биљана Влаховић, социјални радник
Центра за социјални рад у Подгорици, 05.12.2003.године).
-Изјаве (мог дјевера) Веселина Гајовића, од 03.01.2004.године.“…Мој
брат (Милан) никад није био претјерано присан…ја и моја породица
смо мишљења да мог брата и снаху треба упутити на лијечење, а са
нама се сложио и др (Борислав) Митрић…моје мишљење за лијечење
и узимање терапије мој брат једноставно не прихвата…“.
-Изјаве (моје заове) Драгице Ломпар, од 03.01.2004.године.“…Мој
брат (Милан) никад није био претјерано присан…Што се мог брата и
снахе тиче, ја сматрам да их треба упутити на лијечење…“.
-Извјештаја љекара специјалисте неуропсихијатра Борислава Митрића,
од 24.02.2004.године.“Долази брат шура Михаило Ракочевић и
службеници Центра (за социјални рад) ради савјета за породицу
Гајовић, дајући податак о погоршању основне болести која се
манифестује кроз вербалну агресивност, сумњичавост и оптужбе које
су произвољне. Сматрају да су дјеца у лошој породичној атмосфери.
Мислим да је неопходно да породицу Гајовић приведу на договор о
даљем лијечењу сматрам на психијатријској клиници у Подгорици.“
-Извјештаја љекара специјалисте Борислава Митрића, од
05.12.2004.године.“Долази породица, Миланов брат и сестра и
Драгичин брат дајући…податке о садашњем стању погоршања
болести…предлаже се смјештај у психијатријској болници (Доброта) за
једно (мене), а друго (Милан) у психијатријску болницу Никшић“.
-Налаза и мишљења о Милану и Драгици Гајовић, социјалног радника
Центра за социјални рад у Подгорици, Недима Пепића, од
24.02.2005.године.“…По нашим сазнањима живјели су (у Београду) по
парковима…претпоставка је да брачни пар не узима редовно терапију,
што се јасно може видјети из захтјева Драгице Гајовић и сталних
телефонских позива оба брачна друга…Склони су асоцијалном
понашању, каткад агресивни, упадљиве спољашњости…“
-Изјаве Веселина Гајовића, од 05.04.2005.године.“…што се тиче
покретања поступка за лишење (Миланове и моје) пословне
способности…сматрамо немогуће. Милан је као правник изузетно
способан и зна сваки наш корак и прије него што га предузмемо…“
-Изјаве (моје заове) Радојке Василић, од 05.04.2005.године.“…потпуно
се слажем са братом (Веселином Гајовићем) и сестром (Драгицом
Ломпар)“.
Дана 25.10.2005.године,мој супруг је поднио кривичну пријаву (са 24
прилога) тадашњем министру правде Србије Зорану Стојковићу.
Актом Министарства правде Републике Србије, број 07-00-
2349/2005,од 14.12.2005.године,Милан је обавијештен да је његова
кривична пријава прослијеђена Републичком јавном тужилаштву
Србије. Кривична пријава је заведена код тада Окружног јавног
тужилаштва у Београду под бројем К-1667/05,од 30.
12.2005.године.Милан је поднио и кривичну пријаву Врховном
државном тужиоцу Црне Горе, Ивици Станковићу. Ниједна од тих
пријава није процесуирана. И то је доказ да иза наше голготе стоји
Мило Ђукановић и појединци из руководства тзв. ДОС-а.
Крајем јануара 2006.године,у телефонском разговору, Гордана
Јовановић, замјеница тужиоца у ИВ општинском тужилаштву у
Београду, обавијестила је мог супруга да ће највјероватније морати да
одбаци његову кривичну пријаву, јер је из новобеоградске полиције
информисана да су асистенцију служби хитне помоћи, крајем
новембра 2002.године,пружили на законит начин?! Међутим,
тужитељка је била дужна да прибави извјештај Генералног инспектора
јавне безбједности МУП-а Србије (коме се мој супруг безуспјешно
обратио више од двије године раније),јер је он надлежан да цијени
законитост поступања припадника полиције, те да прибави молбу за
асистенцију и информацију ко је одобрио асистенцију и по ком
законском основу. А генерални инспектор, који није ништа предузео
да се потврди очита незаконитост поступања новобеоградске полиције
према мојој породици, тада је био Владимир Божовић, много касније
протјерани амбасадор Србије у Црној Гори. Госпођа Јовановић је,
такође телефонским путем, обавијестила мог супруга да није
надлежна по оном дијелу кривичне пријаве који се односи на особље
болнице „Др Лаза Лазаревић“, већ ИИ општинско тужилаштво. Казала је
и да не може да прослиједи моју пријаву и пратеће списе том
тужилаштву, јер их није добила од њега, као оштећеног, већ од
Окружног јавног тужилаштва у Београду?!
Господину Зорану Стојковићу мој супруг се поново обратио
06.03.2006.године,и упозорио да “с разлогом основано сумњам да иза
криминалних радњи према мојој породици стоји шеф црногорског
режима (Мило Ђукановић),те је за очекивати вршење притиска на
тужилаштво и суд да не раде савјесно и по закону“ ,те да „Ђукановић
није могао то урадити без помагача на тада високим државним
функцијама у Србији“. Истовјетну сумњу изразио је и у поднеску, од
истог датума, тада окружном јавном тужиоцу у Београду, Миловану
Божовићу.
Како је вријеме пролазило, а није добијао никаква обавјештења о
поступању по својој кривичној пријави, те због опасности од
наступања апсолутне застарелости кривичног
гоњења,16.01.2016.године,мој супруг је Загорки Доловац, републичкој
јавној тужитељки Србије, упутио ургенцију-допуну кривичне пријаве
против: Бора Бањца, тадашњег начелника Одјељења унутрашњих
послова Нови Београд, Бањцу хијерархијски надређених НН службених
лица из градског СУП-а Београд и МУП-а Србије, Томића (име није
успио да сазна) ,ондашњег командира станице полиције Нови Београд
Александра Павловића и Владимира Јовановића, полицајаца-
овлашћених службених лица ОУП-а Нови Београд, за почињена
кривична дјела – Противправно лишење слободе из члана 63.став
2.тадашњег Кривичног закона Србије (у даљем тексту: КЗ),Отмицу из
члана 64.КЗ,Злоставу у служби из члана 66.КЗ,Нарушавање
неповредивости стана из члана 68.став 2.КЗ,Повреду слободе кретања
и настањивања из члана 76.а КЗ и Злоупотребу службеног положаја из
члана 242.КЗ;др Д. Ранђеловића, начелника одјељења у
Неуропсихијатријској болници „Др Лаза Лазаревић“ у Београду (у
даљем тексту: болница),др Ранђеловићу хијерархијски надређених НН
лица у болници и Министарству здравља Републике Србије, за
почињена кривична дјела – Повреду слободе кретања и настањивања
из члана 76.а КЗ, Несавјесно лијечење болесника из члана
л26.КЗ,Тешко дјело против здравља људи из члана л35.став 1.КЗ и
Злоупотребу службеног положаја из члана 242.КЗ;љекара болнице, др
Татјане Рачић, специјалисте психијатрије, др Замуровић, специјалисте
психијатрије , др В.Плављанић, неуропсихијатра и других НН љекара и
здравствених радника болнице, за почињена кривична дјела –
Повреду слободе кретања и настањивања из члана 76.а КЗ, Несавјесно
лијечење болесника из члана л26.КЗ и Тешко дјело против здравља
људи из члана л35.став 1 КЗ. Ургенција -допуна кривичне пријаве је
заведена у Републичком јавном тужилаштву Србије, под бројем КТР-
109/16.
Дана 24.02.2016.године, Милан је добио обавјештење Вишег јавног
тужилаштва у Београду, КТР.бр.841/16,од 19.02.2016.године,потписано
од тужитељке Наташе Кривокапић, у коме се наводи да је његова
кривична пријава прослијеђена, још 12.01.2006.године,Четвртом
општинском јавном тужилаштву у Београду, те да је“ поступајући
(неименовани) замјеник у свему поступао и у складу са законом“. И,
суштински, ништа више?!
Након тога, дана 25.02.2016.године,Милан се поново обратио г-ђи
Доловац и указао да се из горе наведеног обавјештења „не може
разазнати у којој фази се налази поступак по мојој кривичној
пријави…о чему сам…морао бити обавијештен у законском року“.
Такође, указао је да је „ваљда више од 11 година било довољно да се
утуже и правди приведу извршиоци и налогодавци киднаповања моје
супруге и мене, те незаконитог принудног одвођења и
двадесетдводневног задржавања нас, ментално здравих особа, у
неуропсихијатријској болници „Др Лаза Лазаревић“, у новембру и
децембру 2002.године,у Београду. Зар је то законито и савјесно
поступање надлежног тужиоца или тужилаца?“ А члан 10а Закона о
јавном тужилаштву Републике Србије обавезује стварно и мјесно
надлежног тужиоца на вршење функције „без непотребног одлагања,
посебно водећи рачуна о заштити оштећених“.
Као одговор, дана 21.06.2016.године, мој супруг је добио обавјештење
Вишег јавног тужилаштва у Београду,КТР.бр.841/16,од
08.06.2016.године,потписано од замјеника јавног тужиоца Слободана
Нешовића, у коме се наводи да је „дана 22.02.2006.године предмет
(по пријави против инспектора Александре (сиц!) Павловић и
Владимира Јовановића…архивиран имајући у виду да је тужилаштво
утврдило да у конкретном случају нема елемената кривичног дјела и
упућено је обавјештење подносиоцима пријаве (које никад нијесмо
добили)“,те да је „2011.године предмет уништен по редовној
процедури“?! Ни у том обавјештењу се ништа не каже о осталим
инкриминисаним догађајима, нити о другим инкриминисаним
особама.
Дана 28.06.2016.године,мој супруг се поново обратио г-ђи Доловац и
указао на незаконито и несавјесно поступање надлежних тужилаца по
кривичној пријави које се“ огледа у следећем:
-кривична пријава је поднесена против Александра Павловића
(мушкарац),а не против Александре Павловић, како пише у
обавјештењу;
-из чињеничног описа инкриминисаног догађаја произилази основана
сумња да су пријављени полицајци ОУП-а Нови Београд, према мојој
породици, починили не само кривично дјело Злостављање и
мучење…него, са већим степеном сумње, и друга кривична дјела (како
је претходно наведено);
-у обавјештењу тужиоца Наташе Кривокапић, од
19.02.2016.годибне,наведено је “да је извршен увид у списе предмета
КТР.бр.83/06 (по пријави против наведених полицајаца)“,док је у
обавјештењу замјеника тужиоца Нешовића наведено да је „предмет
уништен (2011.године) по редовној процедури“. Ко говори истину,
Кривокапићка или Нешовић?…тиме (сам) онемогућен да разматрам
списе предмета…на основу члана 50 став 1 тачка 4 Законика о
кривичном поступку Републике Србије“.
На тај начин је комуникација са Републичким јавним тужилаштвом
Србије завршена.
Кривична пријава није процесуирана и није утврђено, што је била
законска обавеза надлежних тужилаштава у Србији ко је наредио, и по
ком законском основу, киднаповање мог супруга и мене од стране
новобеоградске полиције, те да се, иако ментално здраве особе,
принудно одведемо и задржимо 22 дана у болници „Др Лаза
Лазаревић“? Ко је наредио да у наведеној болници мој супруг и ја
будемо везани непрекидно 24 часа као да смо најтежи душевни
болесници?!Ко је наредио да се у наведеној болници скоро
свакодневно батинам?! Ко је одговоран за тешко нарушење мог
здравља? Зар је могуће да због тога нико неће одговарати?! А треба
само потврдити очигледно и свима здраворазумним јасно да иза
напријед наведеног криминала према мојој породици стоје Мило
Ђукановић и појединци из врха некадашњег тзв. ДОС-а (Чедомир Чеда
Јовановић, Душан Михајловић, пок. Владан Батић, Томица
Милосављевић, Владимир Беба Поповић и др.).
Стварно и мјесно надлежне тужиоце по нашој кривичној пријави
морали су се идентификовати, јер постоје ваљани разлози за основану
сумњу да су игнорисањем пријаве и и непредузимањем законских
мјера и радњи ради откривања починилаца кривичних дјела према
мом супругу и мени, а која се гоне по службеној дужности, починили
кривично дјело Злоупотребе службеног положаја из члана 242.КЗ
Србије и друга кривична дјела.
Дана 03.07.2018.године,мој супруг се обратио и Нели Кубуровић,
министарки правде у Влади Србије. Као одговор, прослијеђено му је
само обавјештење Републичког јавног тужилаштва Србије да је
„предмет тада Четвртог општинског јавног тужилаштва у Београду
Ктр.бр.159/06 комисијски уништен у току 2011.године по редовној
процедури на основу листе категорија регистрованог материјала са
роковима чувања Републичког јавног тужилаштва у Београду“!? Истог
дана, обратио се и Државном већу тужилаца Републике Србије. Тек
дана 25.02.2019.године,добио је одговор да Веће није надлежно за
поступање по његовој притужби?!
Дана 26.01.2016.године,врховном државном тужиоцу Ивици
Станковићу мој супруг је поднио кривичну пријаву против:1.др
Борислава Митрића, неуропсихијатра, некадашњег начелника Центра
за ментално здравље у Подгорици;2.Снежане Мијушковић,
некадашње помоћнице министра здравља, рада и социјалног
старања;3.Мијушковићевој надређених НН лица из Владе Црне
Горе;4.Весне Стојановић, некадашње директорке Центра за социјални
рад у Подгориц;5.Јулијане Милошевић, Недима Пепића, Маје Лукетић
и других НН службеника Центра за социјални рад у
Подгорици;6.Михаила Ракочевића, из Подгорице, мог брата;и 7.
Веселина Гајовића, Драгице Ломпар и Радојке Василић из Цетиња,
Миланових брата и сестара зато што су, у периоду, од почетка
2003.године,па до 2014.године,када је Весни Стојановић престала
функција директорке Центра за социјални рад у Подгорици, по
претходном договору, незаконито поступали с циљем да се мој супруг
и ја, иако ментално здраве особе, прогласимо душевно болесним и
лишимо родитељских права и да се од нас одузму наше троје дјеце,
чиме су починили следећа кривична дјела: пријављени под
1.злоупотребу службеног положаја, у продуженом трајању, из члана
416Кривичног законика Црне Горе (у даљем тексту: КЗ),а у вези члана
49 КЗ, те несавјесно пружање љекарске помоћи, у продуженом
трајању, из члана 290,а у везу са чланом 49 КЗ; пријављени под 2.3.4.и
5.злоупотребу службеног положаја, у продуженом трајању, из члана
416,а у вези члана 49 КЗ, те несавјесно пружање љекарске помоћи,
путем подстрекавања, у продуженом трајању, из члана 290,а у вези са
чланом 24 и 49 КЗ; пријављени под 6. и 7.злоупотребу службеног
положаја, путем подстрекавања, у продуженом трајању, из члана
416,а у вези члана 49 КЗ, те несавјесно пружање љекарске помоћи,
путем подстрекавања, у продуженом трајању, из члана 290,а у вези
чланова 24 49КЗ.
Кривична пријава је одбачена, а да уопште није ни разматрана, нити је
спроведен извиђај, нити су прибављени списи предложени у њој. А
зашто? Зато што иза криминалних радњи према мојој породици стоји
Мило Ђукановић!
Крајем 1997.или почетком 1998.године,док је мој супруг још био на
партијским и државним функцијама, од мене је, на преваран начин,
узет узорак који је садржавао и генетски материјал. Приликом
прегледа у тадашњем Војном здравственом центру у Подгорици,
гинеколог Предраг Ракочевић ми је рекао како је неопходно да се
изврши анализа узорка у Београду, јер сумња на најтежу болест – рак.
Поред Ракочевића биле су присутне и двије мушке особе које су се
представиле као психијатри. Они су ми запријетили да ћу, уколико не
дозволим да се узме узорак, смртно страдати или завршити у
лудници?! Резултате анализе никад нијесам добила. Основано
сумњамо и да ми је, неколико година касније, приликом прегледа у
гинеколошком диспанзеру Дома здравља у „Блоку В“, у Подгорици,
украо јајне ћелије такође Ђукановићев плаћеник, гинеколог Милован
Јовановић!
Сазнала сам, а то су ми потврдили и Ђукановићеви министри и особе
из његовог блиског окружења (сада покојни премијер Жељко
Штурановић, тадашњи министри Миодраг Радуновић, Милан Роћен и
Јусуф Каламперовић, Ђукановићев кум и мој блиски рођак Горан Сито
Ракочевић и др.), васпитачи, учитељице и наставнице да постоји више
дјеце чија сам ја биолошка мајка, а биолошки отац Мило Ђукановић!?
И Блажо Ђукановић, Милов син, пришао ми је и потврдио да су то моја
дјеца. Та дјеца су створена и дошла на свијет вјештачком оплодњом и
тзв. сурогат материнством. Иако су створена и дошла на свијет на
противправан начин и криминалним поступцима њиховог биолошког
оца и других њему блиских лица и плаћеника, ја се годинама
безуспјешно борим да та дјеца буду са мном, својом биолошком
мајком. Дана 27.11.2010.године,приводила ме је Ђукановићева
приватна униформисана полиција са лисицама на рукама! Бројни
новинари су нам казали да им Ђукановићеви мафијаши и плаћеници,
од 2000.године наовамо, отворено пријете да ништа од овога не смије
изаћи у јавност.
Недуго прије нашег одласка у Београд (24.06.2000.године),прилично
узнемирен, притрчао ми је и шчепао ме за раме, у „Блоку В“ недалеко
од наше зграде, Перо Арсовић, тадашњи возач Мила Ђукановића и
молио ме да дам крв и спашавам живот „некоме своме“. Возио је сиви
„фиат уно“.Арсовић није хтио да каже о коме се ради, нити је понудио
да ме превезе до КБЦ-а. Ја сам одмах, јако узнемирена, са Миланово и
моје троје тада малољетне дјеце отрчала и у КБЦ-у дала крви колико
су тражили. Недјељама послије тога, имала сам озбиљне здравствене
проблеме и једва сам се опоравила. Касније сам сазнала да сам дала
крв и тако спасила живот мојој и Мила Ђукановића биолошкој кћерци
Василиси Ђукановић, која је рођена 12.05.2000.године,у Никшићу, на
дан Светог Василија Острошког Чудотворца Милостивог, слава Му и
милост!
Неколико година касније, и гинеколог Ракочевић ми је рекао да
„постоји нешто што ће ме цијелог живота везати за Ђукановића“!?
У Ђукановићевој режији , имала сам и велике тешкоће приликом
порођаја сво троје дјеце и спасили су их Бог и наше Свете Мати и
Свети Оци, слава Им и хвала! У томе су учествовали Ђукановићеви
плаћеници, цетињски гинеколози Василије Кусовац, Милутин Вукић и
Бранка Лопићић. Прије порођаја мог старијег сина, у јануару
1991.године, у извјештају љекара специјалисте, Кусовац је лажно и
срачунато констатовао да фетус има повећану главу и проширене
мождане коморе ,те да је из тих разлога неопходан абортус?!
Приликом порођаја мог млађег сина, у јулу 1992.године, гинеколог
Вукић је био пијан, те је порођај протекао са великим тешкоћама.
Вукић је мог сина намјерно држао за врат да би га угушио?!Наш син је
одмах послије порођаја добио жутицу и једва је преживио,
захваљујући љекару др Омеру Ђурбузовићу, коме дугујемо доживотну
захвалност. У режији Кусовца, Вукића и Лопичићке, порођај наше
ћерке, у јануару 1994.године, намјерно је одлаган да се не би жива
родила! Ја сам тада направила побуну у породилишту и тако спасила
живот свом дјетету!
Још у октобру 2007.године,у улици Јована Томашевића, у Подгорици,
ударио ме је стиснутом песницом у груди Александар Ацо Ђукановић,
брат Мила Ђукановића. Он је претходно изашао из луксузног, црног
аутомобила, никшићке регистрације и викао „Што радиш, лудачо
једна!“ Након насртаја на мене, рекао је свом возачу: “Зови полицију
да ове лудаке стрпамо у лудницу!“ Мој супруг и ја само се удаљили и
о насилништву Аца Ђукановића одмах смо обавијестили тадашњег
министра унутрашњих послова Јусуфа Каламперовића, на број његовог
мобилног телефона. Разлог за насртај је био што сам на грудима
носила фотографију из новина своје биолошке кћерке Василисе
Ђукановић. Том приликом је дошло до нагњечења ткива на дојци уз
сталне јаке болове. Годинама сам, на разне адресе, безуспјешно
указивала и молила да ми је неопходна хитна операција, како овај
здравствени проблем не био добио малигни карактер и угрозио мој
живот.
Због јаких болова и опасности да би овај здравствени проблем могао
угрозити и мој живот, потражила сам љекарску помоћ. Дана 22.августа
2022.године, у Клиничком центру ЦГ – Кабинету за дигиталну
мамографију извршен ми је радиолошко – рентгенски преглед
(снимање) груди. Констатовано је „асиметрично згуснуће“ ткива и
одређено ново снимање (поново рентгеном)?!
Поновно снимање је извршено 8.септембра, и поред упозорења (у
току прегледа) медицинске техничарке љекарки Станишић да је друго
радиолошко снимање, у тако кратком року, „опасно по здравље
пацијенткиње“! Љекарка јој је казала да су је „звали моћници“, те да
ћути, уз ријечи „…јер ћеш проћи као они“?!
У ходнику Кабинета, Милан и ја смо се побунили и казали да иза свега
тога стоји Мило Ђукановић! Како је тамошње љекарско особље
намјеравало да позове полицију, ми смо се удаљили из Кабинета.
Сазнала сам да у режији мог „лијечења“ учествује и монструм Миомир
Мугоша, бивши криминални градоначелник Подгорице!
Десетак пута ми је, непотребно, вађена крв, уз намјерна оштећења
вена и обилно крварење.
Дуговремено и непрестано су трајале пријетње Ђукановићевих
плаћеника да се ја, као „лудача“, „ћелава курва“, „четникуша“ и „руска
шпијунка“, нећу пробудити након операције и да никад нећу видјети
своју заједничку биолошку дјецу са Милом Ђукановићем!
Из претходно описаног, очито је да је план монструма Мила
Ђукановића био или да, због погоршања здравља и спречавањем
одговарајућег лијечења, изгубим живот или да ме, након полицијског
привођења, присили на „договор“ под његовим условима и далеко од
очију јавности, са циљем да избјегне кривичну одговорност и судско
лишење родитељских права над мојом и његовом заједничком
биолошком дјецом.
Дана 22. новембра 2022.године, извршена ми је операција уклањања
лијеве дојке. Понашајући се неозбиљно и надмено, операцију је,
несавјесно и нестручно (очито, под притиском Ђукановићевих
плаћеника или из користољубља) извршио хирург Владимир
Добричанин. Непосредно прије операције, Добричанин ни мене ни
Милана није позвао на разговор и упознао нас са током операције.
Није ме посјетио у болничкој соби ни послије операције. Уклонио ми је
пазушне лимфне жлијезде, а да нас претходно није обавијестио да ће
то учинити, ни о разлозима за то.
Направио је неправилан дугачак хирушки рез, који допире скоро до
средине плећке?! Приликом операције, непотребно је уклонио толико
ткива да и сада не могу да подигнем лијеву руку у висину рамена без
изузетно јаких болова! Пинцетом је стискао и чупао један дио
операцијског шава на коме је остао црвенкасто-рози ожиљак, на коме
се јавља оток са јаким боловима и сврабом! Конце из ране сама сам
морала вадити неколико мјесеци послије операције!
Онколошки конзилијум ми је преписао лијек са јаким
контраиндикацијама тако да сам морала да престанем са њиховим
узимањем!
Током операције, повремено сам се будила из анестезије и видјела
како ме поједини припадници присутног здравственог особља
немилосрдно и болно вуку за лијеву руку и друге дјелове тијела?! Од
тада трпим јаке болове у лијевом рамену!
Из напријед наведеног недвосмислено произилази да су хирург
Добричанин, прије свега, али и други љекари и медицинско особље
починили тешко дјело против здравља људи узроковано несавјесним
пружањем љекарске помоћи.
У јуну 2022.године, у стан испод нашег, на шестом спрату, доселили су
се мушкарац и жена – Ђукановићеви плаћеници. Дуговремено, готово
свако вече до касних ноћних сати, кријући се иза завјесе и са угашеним
свијетлима у стану, дакле срачунато, та жена је несносно лупала,
урлала и вријеђала ме најпогрднијим изразима („лудачо“, „курво“,
„кучко“, „дрољо“, „четникушо“, „руска шпијунко“…) и пријетила
проваљивањем у наш стан и да ће нас побити пиштољем?! Циљ ових
провокација плаћеника Мила Ђукановића био је јасан: да ми се
погорша здравствено стање, те да се испровоцирам да вичем са
балкона, што би био повод за хапшење Милана и мене.
Дана 29.јуна 2022.године, око 00:30 часова, наведено сам пријавила
дежурној служби Центра безбједности Подгорица. Недуго потом,
комшиница је урлала да ћемо узалуд пријављивати, јер она „ради у
полицији и има подршку Мила Ђукановића“?!
Претходно описано смо више пута пријављивали и министру
унутрашњих послова Филипу Аџићу и директору Управе полиције
Зорану Брђанину.
И у стану изнад нашег, чији је тобожњи власник Албанац са
презименом Лика, годинама несносно даноноћно лупају. Циљ је,
прије свега, да се изазива узнемирење и погоршање здравственог
стања мог сина Василија и мене. Испред тог страна је бачен тешки
метални предмет који је створио велику рупу на нашим улазним
вратима. Срећа је што су та врата била затворена.
Ја сам молила комшију Лику да се престане са лупањем, а он је
физички насрнуо мене хватајући ме за врат. Више пута сам га чула,
како у стану говори да нас морају узнемиравати и злостављати, јер им
ометамо „остваривање албанског програма“!
Дана 24.маја 2023.године, око 13 часова, испред фотокопирнице, на
углу Булевара Светог Петра Цетињског и Московске улице,
Ђукановићеви мафијаши и припадници обезбјеђења су ми казали да
је Ђукановић ту близу и да пристанем на разговор са њим. Како ја
нијесам реаговала, почели су да ме вријеђају и псују највулгарнији
изразима.
Отишла сам до терасе ресторана – кафане који се налази са друге
стране зграде према Булевару. За столом су сједјели Мило и Лидија
Ђукановић. Ја сам повишеним гласом Ђукановићу указала да је убица,
блудник и злостављач моје породице и њему и његовој супрузи
упутила најтеже клетве. Брачни другови Ђукановићи су, безуспјешно,
наређивали припадницима обезбјеђења да ухапсе Милана и мене!
Пријетње да ћемо бити ликвидирани или „стрпани у лудницу“,
вријеђања и псовања највулгарнијим изразима Ђукановићевих
плаћеника трају до дана данашњег, прије свега од комшија из нашег
улаза и из дворишног дијела наше зграде, али и по граду, у
продавницама (прије свега, од особља супермаркета „Идеа“ , у Блоку
ВИ), у Дому здравља, Клиничком центру… Интересантно је да
Ђукановићеви плаћеници, из вулгарне псовке и увреде извикују и
имена мојих родитеља и чланова моје и Миланове породице!
Драгица Гајовић, Подгорица, 4. јул 2025.године
