Тек у тинејџерским годинама допрло ми је до свести да је моја рођена мајка била заточеница најмонструознијег нацистичког концентрационог логора у Другом светском рату – Аушвица. Верица није много ни хтела да говори, нити сам ја као клинац показивао посебну жељу да слушам приче о тим ужасним искуствима. Ипак, никада нећу заборавити чињеницу да је била тамо и да се, између осталог, данима, очи у очи, сретала са такозваним анђелом смрти, доктором Јозефом Менгелеом.

Менгеле је, кажу доступни подаци, скончао од инфаркта или можданог удара 1979. године на некој плажи у Бразилу, избегавши правди „пацовским каналима”, проживевши деценије у благостању и спокоју, упркос злу које је учинио људском роду.

„Није деловао као мучитељ, напротив, изгледао је углађено, дотерано, чизме су му се сијале…”, причала ми је мајка. Ипак, Верица је знала чиме се он бави. Виво експерименти, квазимедицински огледи над живим људима, такозвана истраживања везана за близанце… Није га било брига ако би неко умро, долазили су нови.

Али, пре него што је стигла до Аушвица, Верица се, што смо јој ми најближи добронамерно замерали, понекад се можда превише грубо шалећи, опробала у мисији рушења Хитлерове армаде. Као врло ангажовану припадницу Савеза комунистичке омладине, двадесетогодишњакињу, ухапсио је Гестапо у Косовској Митровици. Спроведена је у Београд, у логор Бањица. Одатле је пут водио у пакао. У јуну 1944. године, када је Вермахт већ био пред почетком краја, мајка је депортована у Аушвиц – Биркенау, нацистички гулаг у Пољској, у коме је мучки побијено готово милион и по људи.

Пошто су сатрапи проценили да је радно способна, подарили су јој живот. Звала се: 82304. Тај број истетовирали су јој на руци.

„Били смо безимени, само бројеви”, говорила је.

Уследило је мучење, иживљавање, ропски рад, изгладњивање, борба за голи живот. Гледала је како немачки војници свакодневно убијају хиљаде мученика. Утеривали би их голе у „купаонице”, али уместо воде са крова је стизао отровни гас „циклон б”. Испод обесвешћених и мртвих отварао се под и тела су падала директно у ватру. Неки су спаљени полуживи. Ширио се неподношљиви смрад сагорелих тела.

Мајка ми је причала како је у једном периоду била задужена да чисти болницу. Тада је у павиљону почела да среће Јозефа Менгелеа. Причала ми је да је слушала разне чудне звукове који су допирали иза затворених врата Менгелеове „ординације”, јецаје логораша, чак и урлике бола. Никоме није могла да помогне. Умирали су у најтежим мукама, а на њихова места долазили су нови невољници.

Октобар 1944. године. Верица је завршила са чишћењем једне од просторија смрти у болници Аушвица и кренула у своју бараку. Али, што би се рекло, ђаво јој није дао мира. Угледавши радио-апарат ушла је у канцеларију. Свесна да живот ставља на коцку, укључила је пријемник и почела да бира станице. Све је пуцкетало и било је неразумљиво. Ипак, иако је спикер говорио на немачком, добро јечула: „Немачка војска више није у Београду.” Престоница је ослобођена! Наравно, вест је одмах пронела кроз заточеничке павиљоне. Било је суза радосница, чак и страхом утишане песме. Али, то није био крај.

Покушавајући да прикрију трагове злочина, нацисти су почели да евакуишу Аушвиц, измештајући стотине, хиљаде преживелих заточеника у друге логоре, мање по површини, али не и по злу. Са осталим сапатницима Верица је стигла на територију Немачке. Логораши су осећали да се рат ближи крају, да су савезничке снаге веома близу.

Ипак, моја мајка је, попут својих преживелих другарица, морала да чека. Остала јој је још једна нада, још један марш смрти, овај пут из логора Равенсбрик! За време вишедневне евакуације логораша 1945. године, многи су умрли на тим стазама смрти, неки од изнемоглости, други покушавајући да утекну из колоне. Стигли су их рафали немачких стражара.

„Ми смо ипак успеле… Две другарице и ја, обреле смо се у некој штали. Ујутру нас је видела газдарица Немица и, знајући да Немачка губи рат, помогла нам да преживимо. После неколико дана, однекуд су се појавили војници. Другачији од оних којима смо до тада биле окружене. Добро наоружани, исцрпљени, али деловали су победнички. Рекли су нам само: Дјевушке, готово је, слободне сте…”, присећала се мајка првог сусрета са припадницима Црвене армије.

После много перипетија и лутања кроз разорене градове Европе, Верица се вратила у домовину. Засновала је породицу, обезбедила посао. Радила је као учитељица у основним школама у Крагујевцу и Београду, покушавала да живи обичан живот. Али, након преживљених ужаса то је било тешко. Сећам се да је често била опхрвана размишљањима, помало депресивна. Сада знам да су јој се у тим моментима вртеле слике ужаса испред очију.

Свега се плашила: грмљавине – подсећала ју је на бомбардовање, полиције –асоцијација је био Гестапо или СС нацистичке јединице. Никада се није ослободила страха од униформе. Немци су за њу били синоним за Трећи рајх. Није имала ни времена, ни воље да схвати да се све променило. Умрла је 2003. у 80. години, не сачекавши да лично прими део новчане помоћи коју је немачка влада једно време уредно исплаћивала за робовски рад у Аушвицу и другим концентрационим логорима. У њеном памћењу остали су „доктор” Менгеле и други креатори болесног плана истребљења недужних људи.

„Не знам, стварно не знам како сам преживела Аушвиц”, безброј пута је поновила.

(Политика)