Pročitaj mi članak«Jedan deo opozicije se i plaši da se studentski zahtevi do kraja usvoje, i zato traže prelaznu vladu, jer – i ja sam među onima koji su ubeđeni, ali je i veliki deo javnosti ubeđen, a i studenti su isto velikim delom ubeđeni da kad bi se saznalo ko su krivci za tragediju u Novom Sadu, morale bi se slične sudske i istražne radnje pokrenuti i za druge događaje. Ko zna koliko su i političari iz opozicije umešani u koruptivne poslove». Glavni urednik izdanja Srbin.info Dejan Petar Zlatanović govori o hronologiji i prirodi protesta koji već nekoliko meseci potresaju minđušu. Ekskluzivna vizija i obimna slika posebno za čitaoce portala «O Srbiji na ruskom».
Зато и опозиција и власт покушавају на све начине да се ван улице договоре између себе и не гледају баш благонаклоно на студенске захтеве, јер се боје ко све може једног дана доћи под удар закона. Студенти су млади људи, спремни на пожртвованост, што је одлика младости. Они су и од мене тражили, појединци, а знам да су тражили и од других савете како да покрену своје активности да би што више ушли у народ.
Оно гажење Соње Поњавић, што сам и ја снимао код Техничког факултета је јако узнемирило јавност. Људи су иначе у Србији јако осетљиви када је у питању подмладак, тако да су напад на тај начин и гажење девојке која је стајала на тротоару изазвали огромно, огромно незадовољство људи.
Да, заборавио сам и велико незадовољство због инфлације. Инфлација која је у еврима, која расте брже од плата. Па кад су видели истрајност и способност студената да истрају у својој борби, ако су се дотад и премишљали да ли да дају подршку – многи су дали подршку студентима. Јер су имали одлике које су они тражили од опозиције, а опозиција их није имала. Истрајност, дисциплинованост, пожртованост и јасност у циљевима. То све је студентски покрет донео.
Е сад, да се вратим, студенти су тражили савете: како да што пре постану присутни у јавности.
Ја сам им лично, на пример, причао да смо, пошто тада (у време студентских протеста 1996/97 – прим. прир.) није било друштвених мрежа и интернета, ми ишли маршевима у самим местима, не између места, често да бисмо тако упознали остале делове града, видели шта се дешава; а сазнао сам да су, на пример, од Срђана Миливојевића, чули да су за време рушења Милошевића маршеви по Србији веома допринели – тада је то организовао Отпор – да народ сазна шта се дешава везано за корупцију Слободана Милошевића.
Ја претпостављам, не могу 100% да тврдим, да су ти савети слични били. Кад су мене питали неки студенти, били су са Правног факултета. Ја не знам који су студенти Срђана питали, то ми је један професор рекао, исто са Правног факултета, да је чуо да је Срђан тако саветовао студенте. Питали су, значи, друге, и сличне савете добијали од више нас. Ни Срђан, ни ја нисмо одлазили да их ми саветујемо. Сами студенти су тражили методе како да што више продру, дођу до народа.
Ту је дошло опет до изражаја оно што је одушевило народ – њихова пожртвованост, њихова спремност на жртву, да по највећој хладноћи по сто километара пешаче и са испуцалим ранама; њихова одлична дисциплинованост, организованост и истрајност – све оно што не одликује ову власт. Друго, студенти су више пута, кад су могли да се ставе под контролу западних медија и западних НВО организација, одлучно преко пленума то одбацивали.
Опет понављам: сено је било све време присутно – незадовољство. Људи су све време знали шта хоће, али су били спречавани да то ураде. Претходни протести, као 7. јула 2020, који су били много жешћи и много суровији, са директним сукобом са полицијом, нису имали базе, нису имали институције, нису имали место где би могли демонстранти да се окупљају.
Самим запоседањем Универзитета студенти су добили могућност да имају базу 24 часа и да оно што је било предност режима, који се 24 часа дневно бавио опозицијом и осталим народом, сад су они стекли: да они 24 часа могу да се баве режимом. А зашто њихов отпор није насилан?
Прво, кажем, ти студенти на државним универзитетима, нису људи спремни да буду вође. То су деца, ја их знам и препознајем, неки су моји ученици, јер сам ја предавао пре 15 година у средњој школи, и њих троје, четворо на разним факултетима су у руководству. И ја се сећам из мојих школских дана, кад сам им предавао – то су стварно била деца одличници, који су били радни и вредни и који нису били склони недисциплини, агресији и свему осталом.
То је моје искуство, не кажем да је опште. Групација људи од 7. јула су били више навијачи, људи који су ратни ветерани, људи који су спортски типови укључени у протесте. Овај пут су то људи који ипак долазе из интелектуалне сфере. Њима агресија није својствена, више им је својствен овај пасиван отпор.
Друго, што је Александар Вучић најбоље успео у својој политичкој каријери јесте не толико да ојача своју организацију, колико да ослаби своје противнике. Тако да ви нисте имали ниједну јаку политичку организацију, нити са јаком идеологијом, као што је била Радикална странка деведесетих година, на пример, или Демократска странка, која је могла да утиче на студенте или их стави под своју контролу. Јер, политичке, опозиционе странке су најчешће скуп људи око једног лидера који имају своју организацију на 20%, највише 30% територије Србије са не баш препознатљивом идеологијом.
Због таквих ствари, студентски протест исто није насилан. Али, пошто је млад, чине га млади људи пуни енергије, они су склони тим акцијама које траже вишак адреналина и то преко ових маршева за сада добро функционише…
