Прочитај ми чланак

Живојин Ракочевић: КПС због Његоша хапсио на Газиместану (ВИДЕО)

0

Полиција тзв. Косова привела Николу Недељковића због „сумњивих мајица са натписима у гепеку”

„Без Грачанице, без Видовдана, без свих светиња на Косову и Метохији, ми напросто нисмо оно што јесмо, нисмо оно на шта нас је Господ позвао. У Грачаници, у Дечанима, у Призрену, у Богородици Љевишкој, у Пећкој патријаршији ми јасно видимо ко смо. То су наше очи, Видовдан је наше око, свети Лазар је наше ухо, светиње косовско-метохијске су наш ум. Овде видимо, овде чујемо, овде разумемо, не само нашу прошлост, не само наше порекло, него разумемо и то шта је наш циљ, зашто смо позвани у овај свет”, рекао је јуче патријарх српски Порфирије у беседи на видовданској литургији у Грачаници. Он је казао да је љубав наш идентитет и да у њој има места за све људе света.

Грачаница је са Газиместаном и овог Видовдана централно место обележавања празника на којем се окупља бројни и разнолики свет из централне Србије, Црне Горе, Републике Српске, Северне Македоније и дијаспоре. У том окупљању свако има своје побуде и ретки су они који се осећају као гости или као туристи.

„Ја хоћу овдје да дођем да живим и да се бавим пољопривредом. Нађите ми имање”, каже Димитрије Марковић испред Грачанице.

Младић је у рану зору стигао из Зете, путовао је с мајком Наташом читаву ноћ да би дошао на видовданску литургију. Први пут је на Косову и мајка га у чуду гледа. Тај високи дечак је дошао у цркву и овде препознао земљу коју треба радити. Његови сапутници шире велику тробојку на којој пише „Зета”.

„Ја сам из Новог Кнежевца, можете ли да ме сликате са заставом СПС-а”, пита старији господин једног од организатора скупа.

„Немојте, молим вас, ово је црква”, одговара уљудно и у шали.

„Како ћу издржати”, закључује тужним гласом и војвођанским акцентом.

Одлази, да тражи место за фотографију. У основи, овде свако тражи своје место и више него икада десетине младих људи хоће нешто конкретно да ураде, да почисте, помогну, да учествују у животу.

„Видим да су људски животи и прилике у којима живимо све нестварнији. Када се реч човек, све чудније изговара и када на крају наше писање и певање постају једна једина страна стварности, огледало дана пред којим стајемо сваког јутра, надам се да ће се свет вратити себи, а сви људи испунити разлог свог доласка на свет”, рекао је песник Слободан Зубановић који је на овдашњој књижевној манифестацији Видовданско песничко бденије добио награду „Златни крст кнеза Лазара”.

Општина Приштина и Општина Грачаница угостили су двадесет делегација из различитих градова Србије, Црне Горе и Републике Српске.

„Блиско решење више нико не спомиње. Сви гледају далеку будућност. Овде се осећа енергија као нека већ постојећа структура и људи јој служе као неком организму”, каже Дејан Димитријевић, професор антропологије са Универзитета у Лиону.

Ту „структуру” осећају хиљаде младих људи који хоће и могу да пролазе строгу контролу косовске полиције на капији Газиместана. Свакоме је овде задигнута мајица, да се види има ли нешто испод ње, а ко је имао „сумњиве” натписе скинута је мајица, па је го до појаса ушао на парастос. Пре пет дана неки албански привредник је на седамдесет метара од ове капије девастирао простор и бетонирао 250 квадратних метара и нико од ових полицајаца није пришао да пита шта се то ради усред заштићене зоне на Газиместану. Ригорозни претреси су условили да ове године на Газиместану буде тек неколико српских застава. Када су, после парастоса, људи почели да се разилазе новинарске екипе су се „наместиле” код капије, јер се чека да неко буде ухапшен.

„Ухапсиће некога сигурно, јавиће Андрија ко је, одох ја да спремам материјал”, каже новинарка Зорица Воргучић. Одмах потом Андрија Игић дописник РТС-а јавља да је ухапшен Никола Недељковић из Београда – „нема објашњења шта је повод и мотив за хапшење”.

Деценијама се косовској јавности мора показати Србин ухапшен на Газиместану. Прошле године је то био Ристо Јовановић из Подгорице, кога је ухапсио исти полицајац који је сада и Недељковића лишио слободе. Пре десетак година је било бруталног пребијања од стране косовске полиције. Косовске власти настоје да, различитим средствима, ограниче Видовдан, да обесмисле долазак Срба, да одузму обележја, да га претворе у „поповски празник, на којем се, једном годишње, нешто мрмља”.

У склопу овогодишње акције „Видовдан 2022” косовска полиција званично саопштава: „Приликом провере, у гепеку аутомобила нашли смо сумњиве мајице са натписима. У вези са овим предметима контактирани су надлежни тужиоци који су донели одлуку да лицима код којих су пронађене мајице забране улазак на Косово.”

На заплењеним сумњивим мајицама је лик Петра Другог Петровића Његоша са ситно исписаним стиховима: „Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, на гробљу ће изнићи цвијеће, за далеко неко покољење.” Могуће је да нису препознали владику, песника и владара Црне Горе, али су исти ови који данас плене његов лик на Газиместану, трактором 1999. године вукли срушени Његошев споменик по Приштини. Јуче су неколико сати на Мердару задржавали песнике да не дођу на књижевно вече.

Друга заплењена „проблематична” мајица је са натписом „Весели се српски роде”. Поставља се питање кога они унутар газиместанске жице својим мајицама и порукама могу увредити.

Свим овим трагикомичним инцидентима, претходило је хапшење Милорада Ђоковића, из Витомирице, под оптужбом да је починио тешке ратне злочине. Он се вратио у своје место код Пећи пре петнаест година, где га је сачекала петиција Албанаца из села Дубово да је на његовом имању 1912. војска краља Николе починила злочин и поубијала Албанце. На основу те петиције Скупштина Општине Пећ доноси званичну одлуку да се Ђоковићу одузме имање и започета кућа. Године су му прошле у суђењима и на крају је Врховни суд Косова пресудио у његову корист и вратио му имање. Прекјуче су га ухапсили због наводних злочина у којима је 1999. убијено девет цивила албанске националности и нестало пет особа. Свих ових година Ђоковић се борио за своја права и био готово једини повратник решен да сачува своје имање. Од Видовдана су му одузели слободу, а Србима део наде у мрвице нормалног живота.