Прочитај ми чланак
(Новости)
Малобројни Срби из Горње брњице и даље свакодневно стрепе за властиту безбедност. У 20 кућа животари педесетак људи које, нажалост, нема ко да заштити
Иако се налазе на свега неколико километара, Срби из Горње Брњице кажу да су сада бесконачно далеко од града на који су некада били ослоњени, у којем су се школовали, радили, лечили, продавали своје производе, излазили у провод и дружење… У новим околностима, међутим, у Приштину одлазе само када морају – са страхом да ли ће их Албанци препознати и шта им се све може десити. Зато, ваљда, у селу од педесетак српских домаћинстава, колико их је било настањено до пре 13 година, данас у 20 зграда живи свега педесетак, углавном старијих људи!
Некада је Горња Брњица била пуна омладине, али су готово сви отишли у потрази за послом или бољим условима живота. И, не кривим их, јер није лако издржи ову изолацију и живот пун неизвесности – каже С. М. (65), који не жели да му се у новинама појаве ни име, ни фотографија.
Док разговарамо на сабласно празној сеоској улици, објашњава да су мештани углавном затворени у куће и – мада последњих месеци није било напада – још стрепе од онога што се раније догађало…
– Осим сеоске продавнице и амбуланте, других установа немамо. Четворогодишња школа, која је некада имала по 20 и више ђака, сада је затворена јер деце нема ни за један разред. Једина два основца до школе у Доњој Брњици, као и троје средњошколаца који иду у Грачаницу, превози школски комби. Он је, иначе, и осталима једини превоз, зато што овде није лако имати ни приватни аутомобил. Јер, мештани углавном живе од минималне новчане помоћи коју добијају као радници некадашњих предузећа, евентуално од пензија, а посла нема ни за неколико младића који су завршили школовање, па и они размишљају о одласку – закључује саговорник „Новости“.
Објашњавајући да им је безбедност посебно угрожена викендом, када Албанци долазе у неколико ресторана изнад села, Весна Ђорђевић, медицинска сестра у локалној амбуланти, истиче како им најтеже пада недостатак слободе, чак и ако нигде нису наумили да оду…
– Супруг и ја били смо принуђени да напустимо своју кућу на крају села, па сада зарад безбедности живимо у домаћинству мојих родитеља, јер је окружено Србима. Иначе, сви још памтимо киднаповање двојице мештана, који су потом и убијени, те догађај испред сеоске продавнице, када су четворица мештана рањена. Нажалост, свесни смо како нема ко да нас заштити – закључује Весна.
