Прочитај ми чланакНабавка половног аутомобила у Србији може да представља праву ноћну мору, а једна од ствари о којој купци највише брину је пређена километража возила. У којој мери је таква брига заиста оправдана, одговор је потражио сајт Половни аутомобили.
Наслов овог текста вероватно делује детињасто. Какво је то уопште питање? Велике километраже се не плашимо зато што смо плашљиви, већ једноставно знамо да се аутомобил током вожње „троши“ и што више километара пређе, ближе је својој коначној дестинацији – ауто отпаду.
Зато у огласима, у зависности од годишта, неретко прескачемо оне који су прешли, на пример, 170.000 км, а оних са 250.000 км се ужасавамо. Вероватно је мотор „пред генералну“, ко зна у каквом су стању дизне, турбина и „пливајући“… Другим речима, сигурно му је „извађена душа“.
Међутим, пракса показује да је овакав приступ често погрешан. Проблем је у томе што се многи купци држе километраже „као пијан плота“, као да намерно заборављају да она може врло лако да се смањи и да се у пракси заиста смањује.
Скидање километраже није карактеристично само за нашу земљу, Балкан или југоисточну Европу, већ је постало масовна појава у читавој Европи, при чему то може да уради сваки власник за двадесетак или мање евра (у зависности од возила и „тржишта“).
Не упиремо прст ка ауто-плацевима. Само указујемо на реалност – километражу скидају и продавци приватних аутомобила. Скидају и једни и други и у иностранству, у Немачкој, Француској, Италији, Холандији, Белгији, Енглеској… Исто као и они који су купили нов ауто у Србији, па желе га продају после неких десетак година.
Дакле, нема потребе да се било ко нађе прозваним, оптуженим и слично – ово је у ствари јавна тајна, као када бисмо „открили“ да се већина плавуша у Србији у ствари фарба.
Половна возила су издржљивија него што мислимо
Можда ће аутомобил у периоду од 15 година да промени три власника, од којих ће прва два да скину километражу. Тако ће трећи власник возила са пређених више од 500.000 км бити уверен да је његов љубимац прешао само 170.000 км и потпуно се разочарати тим моделом због одређених кварова/проблема које није очекивао на тој километражи.
Управо због оваквих ситуација се и даље одржава заблуда да је реткост да аутомобил стигне до пола милиона километара. Исти тај ауто, који је већ прешао више од 500.000 км, можда ће бити вожен још 100.000 км, па бити продат некоме код кога ће прећи још толико.
На крају завршава код возача који ће бити поносан како је његов љубимац прешао „само“ 250.000 километара и како се одлично држи за ту километражу. Или ће проклињати дан када га је купио…
Стари против нових
Због масовног скидања километраже, углавном смо у заблуди да је ауто после 200.000 или 300.000 км „готов“, што се поклапа са реалним „роком трајања“ аутомобила из седамдесетих, осамдесетих, па и деведесетих година прошлог века.
Међутим, чињеница је да савремени аутомобили имају неупоредиво бољу антикорозивну заштиту (нема рђања), а мотори без проблема прелазе 300.000, 400.000 и више километара без генералне, при чему озбиљне кварове обично изазивају дизне, турбо пуњач, пумпе, пливајући замајац, ЕГР и други сензори и слично.
Није шија него врат, помислићете. Слажемо се, у праву сте. Једноставно, савремени аутомобил је врло комплексна машина са много софистицираних елемената, од којих су неки изложени великим напрезањима.
Да ли онда уопште куповати полован аутомобил?
Главни аргумент за позитиван одговор на ово питање је тај што за неупоредиво мање новца можемо да дођемо до аутомобила какав никада не бисмо могли да приуштимо уколико бисмо инсистирали на новом.
Биће донекле „застарео“ када га купимо, истина, ентеријер неће бити као нов, гаранција одавно више неће важити и постојаће већи ризик од кварова, од којих нас највише плаше они најскупљи. Међутим, бићемо у прилици да возимо удобан, брз и атрактиван аутомобил, који смо купили на пример за 5.000 евра, а као нов је коштао преко 30.000 евра.
Одређене поправке нас очекују, ту нема дилеме, укључујући и те наскупље. Али заборављамо да управо те скупе поправке толико обарају цену половним возилима. Стога треба добро проверити стање половњака, проценити шта још на њему може да се поквари рецимо у следећих годину-две дана и на основу тога донети одлуку о куповини.
Па ко може да процени шта ће се покварити у следећих годину дана?! Може да процени свако, а колико ће процена бити тачна, то је већ друго питање. Шалу на страну, можда ћемо дати још „xxx“ евра за дизне, „yyy“ евра за пливајући, „ззз“ евра за турбину… Ту су и протокомер, „понеки“ сензор и по пар спона, кугли, лежајева, дискови, нека сајла, главни кочиони цилиндар, хладњак, црево, подизачи…
Чекајте мало! Све горе наведено се квари и на новим аутомобилима! Управо тако – често „потапање“ папучице гаса при малом броју обртаја натераће пливајући замајац да врло брзо „поднесе оставку“, док без иживљавања возача може да траје изузетно дуго.
Исто важи и за турбо пуњач – квалитетно моторно уље, редовно мењање уља, исправан мотор, пуштање турбо пуњача да се „смири“ након оштре вожње пре гашења мотора и он такође може да траје веома дуго без ремонта или замене.
Дакле, пређена километража није ни приближно пресудан фактор при оцени стања возила или процени колико још може да се користи пре него што буде спремно за ауто отпад.
Да ли је проблем само у километражи? Кратко и јасно – не. Јер, није исто:
1. уколико се аутомобил на пример вози у Немачкој, од тога 70% времена на аутопуту, без ударних рупа на локалним путевима, а буде редовно сервисиран у овлашћеном сервису, поправљан искључиво оригиналним резервним деловима, користи квалитетно гориво, итд.
2. уколико је власник бахат и непажљив („није он купио мене, него ја њега“), за воланом највише времена проводи у колонама током београдских саобраћајних шпицева, „ломи“ га преко шахтова и ударних рупа, не мења редовно ни уље, ни филтере, ни антифриз, ни свећице, точи дизел сумњивог квалитета на „дивљим“ пумпама, уграђује најјефтиније или половне делове сам или код локалног „мајстора“ који му остави старе филтере, наточи „фалш“ уље (купује га „на буре“)…
Закључак
Саветујемо да се приликом куповине не фокусирате искључиво на пређену километражу и годиште, што је многима углавном најважније. Не одбацујте у старту аутомобиле са великим километражама, пошто ћете можда купити неки други са још већом, али скинутом километражом.
Много је важније у каквом је заиста стању аутомобил.
Испричаћемо зато једну анегдоту:
Продаје човек ауто стар 8 година са пређених 310.000 км. Ауто увезен из Немачке, коришћен две године у Србији. У одличном стању, мотор сјајан, очуван ентеријер, без огреботина… Међутим, нико не зове, чак ни да понуди замену за грађевински материјал, неки „крш“ уз доплату или да преполови цену.
Види он да од поштења нема вајде, па смањи километражу на 135.000 км и стави нови оглас са ценом вишом за пар стотина евра. Следећег дана поче да звони телефон без престанка и аутомобил је убрзо био продат.
Ова причица је измишљена, али не бисте веровали колико има таквих стварних прича.
