Зашто? Због чега је морало да се пријави протест баш у исто време? Зашто су Београђани ускраћени и морају да бирају да ли желе да дају подршку својој цркви или да дигну глас против екстремног загађења и немара државе по том питању?

 

Гледајући са стране, многи би могли да кажу да је на делу Милова хоботница у Београду, која се труди да макар у Србији пажњу јавности скрене са линча СПЦ у Црној Гори. А ни један ни други протест неће бити успешан, ако се народ не пробуди и не уједини против диктаторске браће близанаца.

 

Уочљива је ћутња, игнорисање напада на СПЦ и српски народ у Црној Гори, па чак и подршка Миловом режиму од стране медија, који у Србији важе за нережмиске, али проевропске. Оно што уредници тих медија не схватају је да ако ћуте на неправду у Црној Гори, на тај начин девалвирају и све исправне критике, текстове и прилоге које износе на рачун режима Александра Вучића или на рачун опште ситуације у Србији. Истина може бити само једна, а никако селективна.

 

Наравно да је потребан протест против загађења, јер овај режим уместо да уложи око две милијарде евра за филтере на фабрикама, субвенције за филтере грађанима на кућама и еколошки јавни превоз, потрошиће исту количину новца на фудбалске стадионе, које ће градити њихове партнерско-буразерске фирме.   

 

Загађење би требало да буде једна од главних тема и на којој ће опозиција базирати своје деловање. Али, као што су нам затрована плућа отровним честицама, тако нам је затровано и срце због неправде, диктатуре и покушаја да се убије Христ у српском народу. 

 

Док такозвана грађанска Србија не схвати да је за државу окренуту појединцу (за шта се они залажу), прво потребно створити државу (а ми је одавно немамо), у Србији ће се ствари тешко покренути. Док грађани Србије у својим главама не схвате да је патриотизам и одбрана СПЦ и Космета и борба за чист ваздух и веће плате и уређене фасаде и улице без смећа, биће у ситуацији да их разни центри моћи и дубока УДБА држава развлаче на своју „идеолошку“ страну.