Прочитај ми чланакНајновија тура пригодног политичког сукобљавања две традиционално најјаче светске силе потврђује нека стара, али релативно деликатна сазнања о позицијама Западног Балкана у таквом ширем и сигурно ризичном контексту.
Највеће светске силе и даље налазе простор за конфронтацију на Западном Балкану, судећи према изјави коју је амерички потпредседник Мајк Пенс дао прошле недеље у Црној Гори.
Наравно, реч је о традиционално најосетљивијој релацији САД-Русија, али питање је како се односи између те две земље реално преламају на младим државама насталим из СФР Југославије пре четврт деценије.
– Русија наставља да силом исцртава нове границе на Западном Балкану и чини све да дестабилизује регион, да поткопа демократију, међусобно вас подели и раздвоји од Европе – рекао је Пенс у Подгорици.
Занимљиво је притом да су се последњем исцртавању нових граница у региону, оних за независност Косова, успротивили управо Руси.
Али, мимо тог случаја, Мајк Пенс очигледно је циљао на политички утицај који Русија остварује на Србију, а какав жели да макар делимично реализује и у Црној Гори.
Питање је, међутим, колико је ту посреди вишак реторике с обзиром на прилику: Американац је говорио на скупу западнобалканских чланица НАТО, уз присуство представника државних врхова осталих земаља региона.
Осим тога, то се догодило на трагу најновијих санкција за Русију, а које је амерички Конгрес увео крајем јула.
САД повлачи прве потезе, Русија одговара
Такође, остаје дилема о реално оцењеној улози и понашању Русије на Балкану и, с друге стране, о позицији САД у истом делу Европе.
Томислав Јакић, коментатор из Хрватске с великим искуством, првенствено је мишљења да се споменути регион све очигледније претвара у још једно од експерименталних подручја Сједињених Држава и Руске Федерације.
Уз напомену да све иде у прилог закључку да Русија увек реагује, док Американци повлаче прве потезе.
– Јер, сетите се само како је и зашто Путин одустао од пројекта Јужни ток који је и земљама региона требало да омогући несметано снабдевање енергијом. Додајте томе очигледни амерички притисак на Европску унију, конкретно на Немачку, да одустане од пројекта Северни ток 2 који би додатно обезбедио потребе за енергентима већем делу западне Европе, и биће јасно да Русија углавном само одговара – тумачи Јакић, додајући да не би требало наседати на приче о традиционалним пријатељствима или о вековним непријатељима, јер велике силе воде политику коју диктирају само њихови интереси, како САД, тако и Русија.
Питање је само начин, сматра Јакић, и степена агресивности.
На малим је земљама да примарно задовоље своје интересе и да учине све како не би постале објекат сукобљавања великих.
Али управо је Хрватска, према мишљењу Томислава Јакића, беспоговорним сврставањем уз Вашингтон створила идеалне услове да кад-тад дође под удар руских противмера.
– И још нешто: Трамп никако не успева да постигне јединство унутар сопствене администрације, па југоисточна Европа постаје све израженије подручје не само америчко-руске конфронтације, већ и америчко-америчке, око спољне политике САД – каже Јакић.
Боље свет процедура, него свет популизма
Босанско-херцеговачки политиколог Нерзук Ћурак сматра, пак, да би за све државе Западног Балкана најбоље било да негују добре односе с обе велесиле.
– Али, у стварности међународних релација, нажалост, то очигледно није могуће. Доказ је Србија која се само заварава да може да одржава политику еквидистанце, е да би тако заштитила свој интерес. Но морам рећи да у контексту вредности либералне демократије сматрам да је за овдашње земље боља припадност свету процедура, него популизма какав негују Русија или нпр. Турска. Утолико нам је трансатлантска заједница паметнија регионална опција. То се односи и на моменат најгоре досадашње администрације САД, ове Трампове, најгоре у ваљда сваком смислу. Али не заборавимо да је САД кључни актер дејтонског мировног уговора и да још има велику одговорност за мир у БиХ и региону, иако се нисмо затим у развоју помакли много даље од самог мира – уверен је Ћурак, процењујући да би земље региона требало да окончају тзв. проклетство неприпадања.
– Пут на Запад не би никако смео да се заврши с Црном Гором, јер ће регион тако остати поље за поткусуривање у интересу неких од већ споменутих политика – закључује Нерзук Ћурак.
