Прочитај ми чланак

ЗАШТО СЕ УВЕК БОЉЕ ПРОВЕДЕМО ДАН ПРЕ И ПОСЛЕ НОВЕ ГОДИНЕ него за дочек

0

Као и печење, најлепше је дан после.

Новогодишње лудило опасно хара градом. Кркљанац на путевима не спречава људе да се заглављују на покретним степеницама шопинг молова, купују се залихе хране као за преживљавање апокалипсе, а четови су нам пребукирани логистичким договорима око дочека. Но, бар је јелка на крају испала бесплатна, па можемо мало да одахнемо. Ма колико се трудили да избегнемо то фамозно питање, оно ће нас у неком тренутнку заскочити из мрака: Где ћеш за дочек? Иако како старимо све смо више у фазону да не хајпујемо овај дан, некако се увек задеси да он ипак буде изхајпован и набифлан неком шљокичавом еуфоријом која ти поред савести урла на рамену: МОРАШ ДОБРО ДА СЕ ПРОВЕДЕШ.

 

Да ли због превеликог притиска најлуђе ноћи у години или због нечег другог, али некако се баш често намести да се вече пре Нове године обична блеја претвори у нешто супер, или се пак за репризу баш фино разбијеш и заглавиш у граду дуже него за дочек који понекад уме да буде баш тежак промашај. Чудна је новогодишња магија, никад не знаш где ће да те одведе.

Како бисмо сазнали зашто су изласци пре и после Нове године много луђи и забавнији од самог дочека као и зашто се диже толика халабука око Нове године, обратили смо се психотерапеуткињи Маји Павлов.

ВИЦЕ: Зашто баш за Нову годину људи доносе одлуке шта ће у свом животу променити?

ПАВЛОВ: Нова година је почетак наше будуће временске линије. То је уједно и шанса да се нешто старо остави, а ново започне. То је симболичан крај, као и симболичан почетак ‘нечега.’ Ова шанса уједно је и нова нада да можемо да градимо даље, и можда боље у складу са сопственом мотивацијом и жељама. И зато већина људи, управо ту шансу не жели да пропусти. То је поглед на живот и његове опције у коме ће нам бити боље.

Зашто смо толико узбуђени пред дочек и зашто је толико важно како цемо дочекати Нову годину?

„Дочек“ је ритуал који носи у себи слављење онога што долази, обично те нове шансе у коју верујемо. Ипак људи то раде рутински, по навици, имитирајући окружења у којима се крећу. Свака култура и супкултура поставља своје каноне славља и то их чини мање или више задовољним и сигурним. Постоји ту и страх да нешто добро не пропустимо- јер ова забава подразумева ‘провод’, а често на начин који је Кундера назвао ‘смехом и заборавом’. Ипак, срећем људе који се у таквој атмосфери изфорсираног славља све више осећају анксиозно или усамљено, јер не разумеју овај интензит прославе, ову еуфорију. Њима се заврти у глави и питају се шта они треба да раде, или како да се осећају уколико не прате тај општи тренд. Не разумеју наглашени смисао те обичне промене датума.

Да ли цела еуфорија око куповине, резервација, одмаже да се осећамо лепо за дочек?

Све што је стрес одмаже осећању задовољства. Овај парадокс који се на крају претворио у импулсивну куповину поклона за славље и спремања хране, постао је негација самог чина даровања у миру и љубави. Ово су некада људи радили да би поклонили нешто лепо пригодом Христовог рођења као једне нове шансе живота човечанства у коју су веровали. Касније се код многих овај циљ изгубио, а задржао се обреда поклањања. Кад је он сам себи циљ, баш нас и не испуњава, већ напротив ствара додатни притисак и умор.

Зашто се некад проведемо много боље дан пре и после дочека него за сам дочек?

Тада нема тог присилног императива доброг провода. Опуштенији смо. Ништа се не мора. Ови проводи су спонтанији и баш зато забавнији и лепши. Када смо опуштени онда и можемо осећати задовољство.