"Anti-Konkord" , projekat osnovao je Ričard Vigs, aktivista za zaštitu životne sredine koji je osporavao ideju supersoničnog prevoza putnika i ukinuo komercijalne letove Konkorda.

Када је Конкорд уведен у употребу 1976. године, од 74 комада који су „наручени“ (а то су били необавезујући налози 16 авиокомпанија) у време првог лета, само државне авиокомпаније Британије (БОАЦ) и Француске (Аир Франс) су подржале пројекат, тако да је произведено само 20 ваздухоплова, иако су летови за компаније Браниф Интернешнал и Сингапоре Аирлинес такође били у плану.

Одмах је покренуто и истраживање фактора који утичу на стварање звучних ефеката што је довело до оснивања фирми Соник бум демонстрејшн и Квајт суперсоник платформ, које су постигле свој циљ, а то је смањење интензитета ширења звука (за око трећину), али се поновила забринутост јавности о авионима који стварају  буку, што је довело до тога да су уведене још рестриктивније мере за ниво буке при оперативном раду ваздухоплова на аеродромима. Такође су уведене и промене у оперативним процедурама и код пројектовања авиона, како би се додатно смањио ниво буке.

Преглед

Крајем педесетих година, након пробијања звучног зида (340м/с или 1224 км/ч прим.прев.), а то је прво изведено експерименталним, а онда и војним авионима, почело се размишљати да је конструкција суперсоничних путничких авиона такође изводљива.

Међутим, почетком седамдесетих година, противници Конкорда су успели да забране комерцијалне суперсоничне летове у Шведској, Норвешкој, Холандији, Западној Немачкој, Швајцарској, Ирској, Канади и Сједињеним Државама. Избор доступних маршрута је био ограничен јер је суперсонички лет био могућ само изван насељених подручја и то првенствено преко воде, а полетање је било могуће само са неколико аеродрома.

Такође је било јасно да је авион био скуп за производњу, а користио је више горива по путнику, од других комерцијалних авиона, а све се то дешавало у време брзог раста цене горива.

Истраживање аеронаутичког инжењера Боа Лундберга, директора шведског института за аеронаутичка истраживања почетком шездесетих година прошлог века, сугеришу на то да звучни удари и бука авионских мотора не би били широко прихваћени у јавности.

Као што је већ наведено Анти-Конкорд пројекат основао је 1966. године Ричард Вигс (учитељ) са циљем да се супротстави развоју суперсоничног превоза путника. Вигс је поставио Конкорд као пилот пројекат, који говори о суочавању околине и технологије.

Почетак

Англо-француски споразум о изградњи Конкорда потписан је 1962. године. 1963. године када је после тога Обсервер објавио чланак Суперсонична претња , који је заснован на Лундберговој студији Брзина и сигурност у цивилној авијацији. У чланку се тврди да ће Конкордови звучни удари произвести ефекте који се крећу од непријатности до физичког шока, а доћиће и до разбијања прозора као и структуралних оштећења зграда.

У својим писмима неки читаоци су говорили да би то била „неподношљива цена за обичне грађане који би плаћали превоз привилегованих пословних путника“. Читалац, господин ДВ Ровел, написао је да ће подржати анти-Конкорд покрет, ако би га само неко организовао. Јавне личности које су писале новинама и изражавале забринутост у вези са развојем Конкода били су предвођене Сир Алеком Гинисом.

Убрзо после тога наставник основне школе Ричард Вигс због „приговора своје савести и забринутости“ писао је Обсерверу позивајући људе да му се јаве. Следећег дана примио је 80 писама, а после неколико месеци дао је отказ и постао је пуноправни организатор Анти Кокорд пројеката.

У писму Тајму јулу 1967. Вигс је написао,
Анти Кокорд пројекат:
Ричард Вигс

Господине и госпођице Памела Хансфорд и Сир Алек Гинис (5. и 10. јула) као и многи други читаоци „Тајмса“ могу вас са задовољством упознати о постојању Анти-Конкорд пројекта, који је основала група од неколико стотина људи, укључујући научнике, уметнике, пословне људе, државне службенике, пољопривреднике, домаћице, професоре, посланике итд. који су забринути и узнемирени због развија суперсочног авиона.

Ми треба да направимо јасан избор – да ли је на једној страни разумно контролисана технологија или је дозвољено да се све деградира, а са тим и уништи наша околина?

Наши непосредни циљеви су да помогнемо да се у Британији створи клима јавног мњења која ће Влади помоћи да донесе одлуку и да прекине рад на развоју Конкорда. Наш даљњи циљ (у сарадњи са сличним покретима у другим земљама) је да помогнемо да се забрани суперсонички транспорт на међународном нивоу.

Волели би да чујемо и друге људе који се слажу са овим циљевима.

С поштовањем,
РИЧАРД ВИГС, конвенција

Методологија

Пре него што је лабуристичка влада почела са радом у октобру 1964.године имајући годишњи дефицит у буџету од 700 милиона фунти (што је тада била огромна цифра прим.прев.), престижни пројекти финансирани од стране исте, као што је Конкорд, чији су трошкови били у порасту, ушли су у ужи избор за отказивање.

Процене за развој Конкорда из 1962. године били су на нивоу 150-170 милиона фунти, а порасли су на 280 милиона фунти. Такође се појавио и доказ о лошем пословању, а Трезор Уједињеног Краљевства, који је био одговоран за праћење владине потрошње, није био укључен у израду англо-француског споразума о изградњи Конкорда, а такође није био заступљен у Финансијском комитету истог.
Британска влада најавила је отказ развоја пројекта Конкорд 19. новембра 1964. године, али је сутрадан поништила докуменат, због споразума са Француском па су због тога поништени други пројекти.

Вигс је веровао да ће јако лобирање приморати отказ пројекта, па је почео да објављује и тврдње о смањењу озона који су изазвани звучним ударима, о аеродромској буци, потрошњи горива, као и о потенцијалном смањењу профитабилности. Такође је износио да су трошкови истраживања које сносе порески обвезници ишли на „елитистички, a уствари у суштини несигуран“ транспорт .

Вигс је добро сарађивао и са новинарским уредницима као и другим дописницима, оспоравајући тврдње Британске авио корпорације (британског партнера у изградњи Конкорда) и владиних министара одговорних за програм. Писање је отишло тако далеко да је Вигс почео да оглашава у националној штампи, у почетку у Њу Сајентисту, Њу Сосајетију и Њу Стеитсмену, а касније и у огласима Гвардијана, Тајмса и Обсервера. Огласи су говорили против суперсоничног транспорта укључујући и донације за даље рекламе. Касније рекламе су укључивале и имена покровитеља.

Звучни зид

Звучни зид је ударни талас или поремећај притиска, узрокован летом авиона кроз ваздух. То је физичка појава која настаје када се брзина авиона и брзина звука изједначе што доводи до праска. Након тога иза авиона остаје звучни талас. Сличан је таласу који изазива брод док се креће кроз воду. Баш као што брод производи таласе крећући се кроз воду, тако се и звучни ударни таласи јављају током лета суперсоничног авиона.

Наиме у подзвучном лету, авион гура ваздух испред, све до тренутка када се брзине авиона и звука не изједначе. Када авион лети брже од брзине звука (тј. брже него што се молекули ваздуха нормално крећу – брже од 340м/с прим.прев), он не гура ваздух испред, већ ствара звучни талас који се простире конусно иза авиона. Овај таласни притисак протеже се чак и до 45 км са обе стране лета авиона, а може се доживети и као гласан звук, уз пратеће вибрације које могу бити довољно јаке да у непосредној близини разбију прозоре и оштете зграде.

Испитивања ширења звучних таласа су започета много раније, а током 1961. и 1962. године преко Сент Луиса и Мисурија је извршено 150 суперсоничких летова. У лето 1964. године летови су извршавани преко Оклахома Ситија, а 1965. године пробни летови су извршавани и преко Чикага, Милвокија, Питсбурга да би се коначна испитивања извршила 1966. и 1967. године у ваздухопловној бази Едвардс у Калифорнији. Установљено је да животиње више реагују на посматраче него на звучне ефекте авиона.

Ипак становници многих градова су поднели захтев за стотине хиљада долара одштете због пробијања звучног зида, а све то на основу сломљених прозора и друге штете проузроковане пробијањем звука. Поред тога, рутинске вежбе које су одражаване на суперсоничним ваздухопловима у САД-у, у периоду од три месеца у 1967. години довеле такође су до потражње око 3,800.000 долара због сличних проблема

У јулу 1967. године, британско Министарство за технологију организовало је једанаест суперсоничних пробних летова преко југа Енглеске користећи ловце типа Лајтинг. Звучне ударе је требао да мери РАФ како би истражили јавно мњење. По анкети Гардијана наводи се да је, „скоро две трећине популације у Бристолу било уплашено, изненађено или узнемирено због пробијања звучног зида.“ Такође се наводи да је Министарство примило 12.000 притужби. Између 1970. и 1972. године, када је прототипом Конкорда 002 извршено 20 летова преко Ирског мора, Влада је платила око 40.000 фунти штете због разних инцидената изазваних буком.

Истраживање нивоа аеродромске буке

Вигс и његов Пројекат против Конкорда тврдили су да је Конкорд био гласнији од конвенционалних авиона приликом полетања и слетања, због тога што је делта крило оптимизовано за велике брзине, тако да је потребно користити више снаге него за конвенционалне авионе. Да то није тачно показују подаци (прим.прев.) из 1977. год када је британска Управа за цивилно ваздухопловство (ЦАА) објавила податке о мерењу нивоа буке Конкорда, где је иста била слична као и код других авиона, а у неким случајевима чак и нижа.

Међународне реакције

Крајем 1969. године Британска авио корпорација изјавила је „да претпоставља да ће суперсонични летови бити дозвољени само преко океана или преко ретко насељених подручја“ наглашавајући и „изузетно песимистичну претпоставку“, “ да очекују да ће јачина његових звучних таласа бити неприхватљива за велику већину јавности“.

Све ово довело је до тога да Конкорду нису издаване дозволе за комерцијалне летове на свим дестинацијама, а Бригс се постарао да чак и Њујорк као град забрани летове на својим аеродромима, а укидање забране ипак није допринело да се интересовање за летове конкорда побуде. Ипак Конкорд је 1977. године три пута летео за Сингапур пре него што му је малезијска влада забранила лет.
Треба напоменути и додатне катастрофе које су сигирно утицале на забрану и избацивање из употребе авиона Конкорд (прим. прев.).

Закључак:

Да нисмо само ми Срби злобни, што је став Синише Ковачевића, драматурга и остало по мом скромном мишљењу показује и мој слободни превод о убиству најлепше авио Тице на свету која је уз Ту-144 оставила неизбрисив траг у развоју ваздухопловства. Убиство Конкорда је свакако злочин не само према лепоти него и према науци и развоју технолигије уопште. Убиство Конкорда је доказ да су људи који су избрисали такву линију способни и спремни за много горе ствари до којих је дошло, а ми смо живи сведоци тога. Конкорд је само један од пројеката којег је уништио глобализам тај мали подржавалац осредњости.

На срећу ждрал Ту-144 и даље лети.

Превео за Србин инфо:
пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић-пилот

Превод посвећен поштоваоцу лепоте
Драгославу Граочанкићу

Izvor: Vikipedija

Oznake: Anti Konkord, Milorad Đošić, Ričard Vigs