Прочитај ми чланак

Накит српских властелинки и старих Римљанки

0

nakit

(Новости)

Вајар Слободан Рекалић више од три деценије израђује ексклузивне реплике старог средњовековног накита

Тражећи посебан поклон за једну даму из иностранства, нашли смо и посебан узорак српског накита. 
Не личи на скупе и блештаве комаде накита израђеног у злату и украшеног драгим камењем, али ни на један инстант комад шљаштеће бижутерије. 
У далеку земљу однела га је једна дама очарана поклоном, паром минђуша и привеском, а реплика су старог српског средњовековног накита. Овај накит, дело вајара Слободана Рекалића, доноси дах старине и отмености. Његова лепота је у оригиналности и сребрној једноставности, а био је део женског накита у Србији средњег века. 
Наравно, скупоценији комади, израђени од злата и полудрагог и драгог камења, били су део опреме властелинки. 

Властела и господа носили су прстење по заслузи, израђено од злата, међутим већином је било израђено од сребра, јер је средњовековна Србија имала руднике сребра и живела је од њега. 
Слободан Рекалић скоро три деценије израђује накит по оригиналним моделима и тако их отима од заборава, али и омогућава онима префињеног стила да понесу нешто оригинално и изузетно атрактивно. Аутор овог накита има ексклузивни уговор са Народним музејем о праву коришћења и пласирања модела по оригиналима средњовековног накита. 

Прстење, наруквице, огрлице, минђуше, кутијице за накит, које су и саме прави комад накита, затим mindjброшеви вајара Слободана Рекалића, реплике су накита из Римског и средњовековног доба. 
– Оно што је у женском накиту обележавало средњи век, али и 18. и 19. ванвременске су креације – каже за Живот Плус уметник који је лепоту тих комада донео у савременост. И сваки од тих комада изгледа као прави антиквитет, јер су од израде калупа у воску, моделирања, изливања па до коначног изгледа израђивани комад по комад, не у серијама и не индустријски. Њихов аутор сматра да се не сме претерати у технологији јер то може да заведе, да одузме накиту оригиналност и аутентичност. Данашње време и све што га карактерише сматра погодним, али и одговорним за “лошу услугу уметности”, јер прави хиперпродукцију уметника. То, сматра он, негира уметност у суштинском смислу.

На које стране је све отишао накит који је ауторски потписао, питамо га, а он каже да накит који је мање-више доступан – минђуше, наруквице, прстење, привесци – може се видети у београдској уметничкој галерији “Сингидунум”, а они посебни комади, изузетне вредности “отпутовали су” на све стране. Они рафинираног укуса и могућности из наше земље, али и из многих других земаља Европе, Русије, Америке, са Истока, наручују накит који уметник израђује у сребру, злату, са полудрагим камењем, али и брилијантима.

И његови брошеви су комад накита, али и основа, заправо модел за скулптуру, јер сваки брош који је направио може да се у већим димензијама изради и као скулптура.
Слободан каже да не чува накит, да нема неке специјалне комаде од којих није могао да се одвоји, не везује се за њега, а заправо примењује то начело борећи се против самољубља. Емоције трају док се не заврши процес израде накита и од тог тренутка га се одриче. Међутим, верује да постоји нека конекција са накитом, нарочито енергетска.

Поред накита рађеног према средњовековним моделима, Слободан израђује и реплике римског накита, оног који је ношен у Гамзиграду у времену од Галерија до Јустинијана (од 4. до 11. века). У царским палатама Ромулијане, аристократија се украшавала, каже Слободан Рекалић, веома лепим накитом чистих линија, који и данас има савремену форму.

crkveni nakit
Полијелеји, монументални црквени накит

Црквени лустери, полијелеји, обима и 5-6 метара, нису фрагмент, нити копирани, уникатни су ауторски рад који траје месецима и красе манастир Ваведење, вождовачку цркву Св. цара Константина и Јелене, Св. Луке на Видиковцу, али и руски манастир у Барију, у Италији. Полијелеј су видели на ТВ, па стигли до аутора и наручили лустер.

Овај црквени накит исто је што и накит који краси женску руку, њен врат, или лице. Накит је минијатурна, а полијелеј монументална форма, каже Слободан Рекалић, који их је највише направио у периоду од 1980. до 1990. године.
Полијелеј у малој врачарској цркви Св. Саве има необичну причу – дародавац који је финансирао његову израду, као ни свештенство, нису га видели све док није био постављен, 1996. године. Уметнику је дата толика слобода да се није питало ни за цену, ни за модел.