Pročitaj mi članak

Jesenjin o Americi: Ovde vlada gospodin dolar

0

Šta da kažem o ovom najužasnijem carstvu malograđanštine koje se graniči sa idiotizmom, pisao je ruski pesnik, osim fokstrota ovde nema skoro ničega, ovde žderu i piju, i onda opet fokstrot

Поезија руског песника Сергеја Јесењина инспирисана је природом и животом на селу. Заправо, Јесењин је „песник руског села“. После Октобарске револуције, он описује поражавајући ефекат који је индустријализација имала на традиционални рурални руски живот. Јесењин се убио 28. децембра. О том самоубиству је ваљда већ све речено. Неки за прерану песникову смрт оптужују његов (наводни) алкохолизам и склоност депресији, други у томе виде заверу совјетске обавештајне службе, злогласног НКВД-а.

Foto: Youtube

Остају чињенице, које се своде на то да је Јесењин пронађен мртав у својој соби, у лењинградском хотелу „Англетер“. Своју последњу песму „Довиђења, друже, довиђења“, посветио је свом пријатељу Волфу Елриху. Према Ерлиховој изјави, ову песму, исписану песниковом крвљу, добио је лично од Јесењина само дан пре његове смрти. Ерлих тада није приметио да је написана крвљу. Тога се сетио тек када је широм Русије одјекнула вест о његовом самобиству.

После сахране у Санкт Петербургу, Јесењиново тело је пренесено возом за Москву, где је одржан последњи помен за рођаке и пријатеље. Сахрањен је 31. децембра 1925. године, на московском Вагањковском гробљу. Јесењиново самоубиство изазвало је епидемију сличних самоубистава, претежно његових обожаватељки.

За живота, Јесењин је привлачио велику пажњу тадашње руске и светске јавности, и то својим необичним, емотивним песмама, колико и својим често скандалозним понашањем. Јесењин је данас постао „митска личност руског песништва“.

Нарочито је упамћена његова краткотрајна и бурна веза са америчком плесачицом Исидором Данкан, која је била 18 година старија од њега. Она је погинула неколико година касније, у саобраћајној несрећи у Ници. Данканова је, иначе, једва говорила руски. Сергеј је Исидору пратио на њеним турнејама по Европи и Сједињеним Државама. У новинама „Известија“ објавио је неколико „Писама пријатељу из Америке“ (1922, 1923), у којима износи своје импресије о тој огромној земљи.

„Онај ко познаје Америку по Њујорку и Чикагу,“ примећује Јесењин, „познаје само празничну или, да тако кажем, изложбену Америку.“

„Њујорк и Чикаго нису ништа друго до остварења у производној уметности. Што се даље иде у дубину, према Калифорнији, утисак ишчезава; пред очима јуре равнице са ретким шумама и (авај, страшно налик на Русију!) мала, дрвена црначка насеља. Градови почињу да личе на европске, с том разликом што је у Европи чистије, док је у Америци све раскопано и набацано без реда, како бива приликом изградње. Та земља стално гради и гради.“

За саме Американце Јесењин није нашао много похвалних речи. Он их назива „веома примитивним народом на плану унутрашње културе.“ Заправо, како примећује песник, Американце уништава „господин долар“:

„Владавина долара затрла је код њих сва стремљења ка било каквим сложенијим питањима. Американац је сав утонуо у `бизнис`, остало га не интересује. Уметност Америке је на најнижем ступњу развоја. тамо је до данас остало нерешено питање: да ли је морално или неморално подићи споменик Едгару Поу. Све то сведочи да су Американци још веома млада и још не сасвим формирана нација.“

Вредни извршиоци задатих налога

„Она гигантска културна машина, која је Америци донела славу, у ствари је само резултат рада индустријских стваралаца и нипошто не личи на органску појаву народног генија. Амерички народ је само вредни извршилац задатих налога, подражавалац шаблона.“

Ова земља пружа странцу, поготово ако долази из Русије, „необичне куриозитете“: „Тако је, на пример, амерички `полисмен` одевен као руски жандарм, само са другачијим гајтанима. Тај куриозитет може се објаснити, вероватно, тиме што је мануфактурна индустрија концентрисана углавном у рукама руских емиграната. Наши земљаци су, од туге за домовином очигледно, обукли `полисмена` у познату им униформу.“

„За руско ухо и око Америка уопште, а нарочито Њујорк, има нечег од Одесе и западних области (Русије). Њујорк је 30 одсто јеврејски град. Јевреји су углавном доскитали тамо из нужде, због погрома. У Њујорку они су се прилично уврежили и имају своју жаргонску културу, која се шири све више и више. Имају своје песнике, своје прозаисте и своја позоришта. Њихова литература дала је неколико имена светске величине.“

Све у свему, „за специфично америчку средину типично је одсуство сваке присутности.“

Царство малограђанштине

„Светлост понекад бива страшна. Море светлости са Бродвеја осветљава у Њујорку гомиле подмитљивих и беспринципијелних новинара. Код нас такве не пуштају ни на кућни праг, без обзира на то што ми живимо уз гасне лампе, а често и сасвим без светла.“

„Снага армираног бетона и гомила облакодера притиснули су мозак Американца и сузили његове видике. Америчке нарави подсећају на незаборавне гогољевске нарави Ивана Ивановича и Ивана Никифоровича. Као што за ове последње није било лепшег града од Полтаве, тако и за оне прве нема боље и културније земље од Америке.“

Јесењин за крај препричава једну анегдоту: „`Чујте`, говорио ми је један Американац, `ја познајем Европу. Ја сам пропутовао Италују и Грчку. Видео сам Партенон. Али све то за мене није ново. Знате ли ви да код нас у држави Тенеси постоји Партенон који је новији и бољи?“

Шта рећи на овакав, типично амерички култ „новине“?

„Шта да кажем о овом најужаснијем царству малограђанштине које се граничи са идиотизмом. Осим фокстрота овде нема скоро ничега, овде ждеру и пију, и онда опет фокстрот. Човека овде још нисам срео и не знам где бих га могао наћи. У највећој моди је господин долар, а за уметност им се фућка – највеће достигнуће им је мјузикл. Ја чак ни књиге нисам хтео овде да издајем, без обзира на ниску цену папира и превода. Па, оне никоме овде и не требају…“

„Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад… али зато имамо душу која није за продају.“