Прочитај ми чланак
Подаци о јерменској ракији постоје још од Нојевих времена, када је библијски патријарх засадио први виноград у подножју планине Арарат.
Сећање на претка данашњег блаженог пића је још увек живо. А још у паганским временима,овде је постојала традиција справљања тинктуре од хиљаду биљака – мерон (миро, кризма).Чак и данас се деца освећују мероном пре крштења.
Један од винара јерменског краља Трдата, по имену Паркев, живећи на двору научио је да дестилише алкохол (шпирит) из ове тинктуре. Трдат је у 66.г.н.е. отишао у Рим код Нерона са великом свитом и скупоценим поклонима, укључујући мерон. Како бележе римски историчари Тацит, Светоније и Плиније, Нерон је, пијући мерон, посебно уживао у складу имена, пића и свог имена. па је чак предводио трку кочија у амфитеатру, што је била ретка ствар. Наредних дана, Нерон је Трдату поклонио толико злата да је овај лако покрио све трошкове пута и поклона.
Савремена историја јерменске ракије почиње 1887.г., када је први трговац цеха Николај Таиров (Таирњан) саградио прву фабрику ракије у Руској Империји на месту древне тврђаве Јериван. Производио је до 1899.г., када, због пословних проблема, фабрику продаје руском произвођачу Николају Шустову. Компанија „Шустов и синови“ обнавља фабрику у потпуности и уводи најсавременију технологију, нова постројења за дестилисање и пречишћавање. Шустов је одмах почео са маркетингом производа. Плакати са логотипом, бакреним звоном и натписом „Шустовљева ракија“, украшавали су бродске палубе и дирижабле.
Рекламна кампања је била успешна, Шустов је обезбедио своје место на руском тржишту. Остаје непознато да ли је Шустов заиста био толико уверен у квалитет свог производа или се уздао у одговор, резултате од боца послатих на Светску изложбу у Паризу 1900.г. Дегустирале су се необележене ракије и, као у бајци, префињени француски дегустатори су потпуно непознатом пићу доделили титулу најбољег, Велику награду (Гранд Приx ).
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Име произвођача изазвало је сензацију. Познати винари тешко подносе страну производњу првобитно домаћег производа. Ипак, у знак великог поштовања за квалитет, Шестову је дато право да на његовом производу пише „коњак“ уместо уобичајеног „брандy“ (ракија) – право, мимо тога што се уобичајило да се ракије од грожђа називају „коњак“-ом, не само оне ракије из провинције Коњак.
Ипак, највеће признање за јерменски производ је стигло 1913. , кад је Компанија „Шустов и синови“ почаствована титулом званичног снабдевача Царског двора. Свега је тридесет предузетничких срећника, домаћих и страних, имало ту титулу. Да је задрже, морали су најмање осам година да учествују на домаћим сајмовима – без иједне негативне оцене. После револуције 1917.г. цео Шустовљев посао је национализован.
Његово име се изгубило међу хиљадама других имена и судбина заборављених током 1920-их. Ипак, једно помињање имена руског произвођача је опстало: из 1945., када је специјални 50- степени коњак „Двин“ произведен у Јерменији за конференцију на Јалти.
Винстон Черчил је затражио бачву коњака од Јосифа Стаљина. Осмотривши га, Стањин одговори: „Совјетски Савез има довољну производњу јерменског коњака. Може се и продавати. Од тада је повремена испорука „Двин“-а британском премијеру била под стриктном личном контролом „Оца нације“. Черчил је у својим писаним поруџбинама коњак стално називао Шустовљевим, док је руска страна стрпљиво исправљала: „бивши Шустовљев коњак“. Легалне испоруке за Енглеску су се наставиле до почетка хладног рата. После тога, Руси су одбили да Черчила снабдевају нектаром. Али је његова страст била јача од политике и, Бог зна како, ипак је долазио до свог омиљеног пића.
Када су већ старог Черчила питали шта је тајна дуговечности, без оклевања је одговорио:
„Никада не закаснити на вечеру, пушити Хавана цигаре, пити јерменски коњак.“
За Србин.инфо: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
