Прочитај ми чланак

Ана је једина Српкиња полицајка у Чикагу: Увек је у патроли, учи за детектива

0

Ана Лазић је пре седам година са родног Уба дошла у Америку, у Чикаго, засновала породицу, родила двоје деце…Супруг јој се, као уосталом и већина радно способних Срба у овом делу света, бави “труцкинг бусинесс”-ом. Камиони, авион, класика…

Ана је, међутим, решила да разбије ту монотонију. Њено занимање је тотално атипично када је у питању српска заједница, а нарочито припаднице лепшег пола, због чега смо и одлучили да урадимо интервју са њом….


Ана је… полицајка.

-Дошла сам овде 2011.године, у Америку ме је довела љубав, ту сам се удала за свог садашњег супруга, Ненада. Наредне две године смо провели у камиону. Он је возио, ја сам помагала али нисам желела да научим да возим јер сам знала – ако положим, купиће ми камион, и онда ћемо свако на своју страну. Виђаћемо се, али на труцк стоп-овима… Гледала сам већ такве случајеве и нисам желела да кренемо њиховим стопама. Те две године су биле интересантне, успела сам да пропутујем највећи део Америке и један део Канаде. Имали смо могућност да бирамо када ћемо да возимо, када ћемо да идемо на одмор и то је све функционисало добро док ја нисам остала у другом стању. Након што сам родила двоје деце и та деца су почела да расту, знала сам да ћу морати да почнем да се бавим нечим…

А када си Српкиња и имигрант у Чикагу онда немаш пуно избора. Уствари, можеш да бираш у коју ћеш камионџијску компанију, а ја сам сматрала да је довољно што се једно у кући бави камионима. То јесте нека врста сигурности за човека који дође из Србије, али је у неку руку и клетва. Јер, кад једном уђеш, не можеш да изађеш. Или ћеш возити камион или ћеш, ако си Српкиња, Босанка, Македонка…радити неки сафетy или аццоунтинг.

…Без обзира какве си школе учила, чиме си се бавила раније или каква су ти интересовања…Ти си ипак одлучила да нешто промениш, да изађеш из тог зачараног круга?

-Управо тако. Знала сам да ако не успем увек имам опцију да могу да радим у камионској индустрији, што је нека врста олакшања јер имаш излаз. А решила сам да се бавим послом који, као што си рекао, није карактеристичан за емигранта, за жену, али и за жену у мојим годинама (35). Решила сам да будем полицајац. А то се не постаје преко ноћи. Требало ми је неколико година да завршим колеџ (Ассоциатед дегрее) и касније Полицијску академију. Тај колеџ није био неопходан, али сам се одлучила да га завршим јер ти даје бољу стартну позицију, показује да си заиста заинтересован за ту каријеру.

То је нека врста Више полицијске школе, када би преводили на нашки…

-Отприлике. Олакшавајућа околност јесте да ми је колеџ био малтене испред носа, преко пута нашег апартмана. Успешно сам га завршила, са одличним оценама, на шта сам веома поносна. А након тога одлучила да аплицирам за посао у полицијским станицама. Аплицирала сам на 25 места. Док сам чекала на одговоре, аплицирала сам у Департмент оф цоррецтионс и добила посао у затвору…

Ми смо на Академији имали нешто што се зове “wалл дрилл” где те физички сломе, а успут толико вичу на тебе, вређају те, деградирају…Гледала сам својим очима момке, моје колеге, који након тога седе у колима и плачу. Кад једном то прођеш, спреман си на све.

Зар те није било страх да свакодневно проводиш време са затвореницима? Знамо какве приче круже, снимани су и филмови, документарци…прилично опасан посао?

-Може да буде врло, поготово кад проводиш време међу затвореницима а ниси наоружан. Али није ме било страх. Пре ступања на посао завршила сам и Затворску академију (Цоррецтионал ацадемy). Тамо сам учила свашта, од вештина самоодбране до кориштења спрејева. Било је врло захтевно, јер се своди на то како да се одбраниш без оружја, али подразумева и учење закона, права затвореника. У затвору сам провела само неколико недеља, јер ми је стигла понуда да радим као полицајка. Положила сам заклетву и кренула у Полицијску академију…

Како изгледа бити питомац Полицијске академије…Колико то личи на оно што смо гледали у филмовима, колико је напорно, да ли инструктори заиста покушавају да вас сломе психички од првог дана?

-То се овде зове “милитарy стyле”. Оног момента када уђеш ти знаш да ће бити тако и помириш се са тим. А они признају да им је задатак да те сломе и да те изграде поново. Јер посао којим ћеш да се бавиш када изађеш одатле подразумева да ћеш бити на улици, где ће те људи називати разним именима, псовати породицу, претити, нападати, покушати да те убију… Мораш бити довољно психички јак да контролишеш своје емоције у сваком тренутку, да те речи не дотичу. Ми смо на Академији имали нешто што се зове “wалл дрилл” где те физички сломе, а успут толико вичу на тебе, вређају те, деградирају…Гледала сам својим очима момке, моје колеге, који након тога седе у колима и плачу. Кад једном то прођеш, спреман си на све.

Колико је тешко било све то пролазити као изграђена личност, која има децу, породицу…?

-Лакше је када си старији. Имаш неко животно искуство и знаш да је све то само једна степеница на твом путу, нешто што мораш да прођеш. И то сам стално понављала овим момцима и девојкама од 20-так година, са којима сам била тамо: “Ништа не схватај лично”.

Шта се још дешавало на Академији а што ти је остало у сећању?

-Осим изузетно физички напорног тренинга од кога не стижеш да се опоравиш, неспавања јер си тамо од 5 ујутру до 6 увече сваки дан…мораш да водиш рачуна и о хигијени. Ако ти се ципеле не цакле, радиш трбушњаке и склекове по казни и пишеш Извештај који се шаље у твоју полицијску станицу. Ригорозна правила којих мораш да се држиш јер у супротном биваш кажњен…

Шта кад неко закасни на обуку?

-Онда сви они који га чекају иду у позицију за склекове и држе се тако на рукама све док се та особа не појави. Људи се тресу, падају, плачу…Ако си ти тај који је закаснио, сви те касније гледају испод ока јер си крив за њихове муке. Али најбитније од свега јесте да се не предаш, да не одустанеш…

Је ли било оних који су одустали?

-Ја сам толико поносна на моју класу јер смо сви издржали до краја, нас 59. У класи пре нас троје је одустало већ у другој недељи, а претходна класа је изгубила 8 људи.

Већ трећег дана на послу имала сам своје прво убиство и самоубиство. Мајка, вероватно у тешкој депресији, убила је своја два сина од 16 и 18 година, запалила кућу па извршила самоубиство. Пре него што се убила послала је поруку сестри да је убила децу и да ће пресудити себи…

Међу тих 59 колико је било жена?

-Било је 10 жена, ја сам била најстарија. И ниједна није одустала.

Колико је америчка полиција отворена за емигранте, ко све и под којим условима може да аплицира?

-Да би аплицирао мораш да будеш држављанин. Зелена карта не пролази. Имиграната има у полицији, али је то права реткост. Жена из Србије колико знам још увек нема.

Зато смо овде и разговарамо са тобом…Шта се дешавало када си ступила на дужност у Полицији градића Елмхурста, који се налази у ширем региону града Чикага, како су ти прошли први дани, привикавање на униформу?

-Било је интересантно. Када почнеш да радиш улазиш у “фулл траининг програм”, где колега полицајац седи поред тебе. И то је једина прилика да имаш неког поред себе јер полицајци више не иду у паровима као некад, сада свако има своја кола…Ја сам добила најстрожијег колегу, који ме је већ други дан ставио да возим. Географија ми је била највећи проблем, да упознам улице и крај у коме радим. Трећи дан сам већ имала свој први “трафиц стоп”, зауставила сам једну госпођу, Корејанку која није знала енглески, па је било помало смешно. Некако смо се споразумели, радио је “бодy лангуаге”, на крају сам јој дала само упозорење. Пола сата после тога сам имала прву интервенцију због насиља, две сестре су се потукле испред ресторана па сам морала да их развађам. Десет минута касније сам имала прво убиство и самоубиство…

Шта се десило?

– Мајка, вероватно у тешкој депресији, убила је своја два сина од 16 и 18 година, запалила кућу па извршила самоубиство. Пре него што се убила послала је поруку сестри да је убила децу и да ће пресудити себи…Пратили смо у том тренутку једну од сестара у болницу када нам је стигло обавештење да је избио пожар, али убрзо потом смо сазнали да је у питању самоубиство. Стигли смо тамо први, пре ватрогасаца, нисмо знали шта се заправо у кући дешава…

Тешко је гледати човека који је изгубио све што је имао. Ми причамо о таквим стварима али када се то деси, колико год да си припремљен, такве ствари те погоде. Многи полицајци под таквим стресом поклекну, почну да пију, изврше самоубиство…

Шта размишља човек у тим тренуцима?

-На Академији те уче да прво водиш рачуна о безбедности. Примаш информације из централе, али је на првом месту оно што видиш и чујеш око себе. У овом случају смо брзо сазнали шта се десило, а ту се појавио и отац и бивши муж те госпође, коме је неко требао да објасни шта се десило, а нисмо смели да га пустимо да приђе кући. Ја сам покушавала да га смирим, а мој колега је пришао без речи и загрлио га. Мислим да је тада схватио шта се десило. Тешко је гледати човека који је изгубио све што је имао. Ми причамо о таквим стварима али када се то деси, колико год да си припремљен, такве ствари те погоде. Многи полицајци под таквим стресом поклекну, почну да пију, изврше самоубиство…Зато је битно да се о томе прича међу полицајцима, да се емоције не сакривају. Ја сам плакала у колима после овог случаја…

Некад је то било уобичајено, да ако си полицајац будеш храбар и недодирљив, да држиш то у себи…али се у пракси показало као лоше јер доводи до пуцања. Зато се иде код психолога…

Да ли Вам се у таквим ситуацијама препоручује да посетите психолога?

-Апсолутно. Док сам била на Академији имали смо жену која је специјализован за полицајце. Имамо њен телефон и пожељно је да одемо на разговор после таквих искустава…Постоје установе где увек можеш да одеш и да се пожалиш, попричаш, да нађеш здрав механизам да превазиђеш неке ставри, да то не акумулираш у себи, не преносиш на породицу. Многе колеге одлазе кући после таквих ситуација, не разговарају са женом, децом, гурају то у себе, што није добро…Некад је то било уобичајено, да ако си полицајац будеш храбар и недодирљив, да држиш то у себи…али се у пракси показало као лоше јер доводи до пуцања. Да би се то спречило инсистира се на разговору, на томе да смо људи и да је у реду да нас погађају неке ствари. Ако те не погађају, онда са тобом нешто није у реду.

Ти носиш оружје. Јеси ли имала прилике да га користиш пре него што си постала полицајка?

-Почела сам да се занимам за оружје када сам постала свесна да је то мој будући позив. Отишла сам у стрељану да се уверим да уопште умем да пуцам, јер има људи који то никада не савладају. На Академији смо имали људе који нису могли да прођу обуку са оружјем и због тога су изгубили послове. Пријатеља који је инструктор ми је помогао да савладам технику с обзиром да пре тога никада нисам држала пиштољ у руци.

То је техника…Да ли си имала морални или психички проблем да носиш оружје?

-Не. Зато што сам се спремила за то. Нисам до сада била у прилици да користим оружје, али понекад је много напето. И ти мораш да будеш свестан оружја и спреман да га употребиш. На послу нам стално понављају да будемо обазриви када радимо те рутинске саобраћајне контроле, јер никад не знаш ко је за воланом. И зато ћеш сваки пут кад те полицајац заустави видети да руку држи близу оружја. Не зато што мисли да си ти опасан, већ из предострожности. Показивали су нам толико снимака на којима су полицајци упуцани у току рутинске контроле.

Никад не знаш шта те чека на путу….Једном су нам јавили да имамо бушну гуму на путу. А онда смо на лицу места затекли потпуно слупан “масерати”, а мало даље и “мерцедес” без возача, са траговима крви…Тип је покушао да побегне јер је био на потерници, члан банде…Нашли смо га иза неког бара, покушавао је да се пресвуче, био је без ципела, сав исечен…

Имала си скоро један сличан случај…?

-Да, јавили су нам да имамо бушну гуму на путу. А онда смо на лицу места затекли један “масерати” потпуно слупан, а мало даље на путу и “мерцедес” са активираним аир-бегом, траговима крви…Возач је покушао да побегне јер се радило о особи која је на потерници, члан банде…Нашли смо га иза неког бара, док је покушавао да се пресвуче, био је без ципела, сав исечен.

Јеси била у ситуацији да хапсиш?

-Ја лично не, али била сам са колегом који је хапсио, давала подршку. Срећа па до сада нисмо имали људе који се опиру или покушавају да узврате.

Занимљиво да си пар дана након ове трагедије са мајком и два сина имала ситуацију која је у многоме подсећала на ту…

-Жена која се закључала у једном хотелу са два малолетна сина, се пожалила свом свештенику да јој је доста свега и да ће извршити самоубиство. Он нас је позвао и када смо дошли тамо затекли смо је ван собе. Драла се на нас, псовала нас, оптуживала за расизам. Деца су се закључала у соби јер им је рекла да је полиција дошла да их повреди. Покушали смо да је смиримо речима да постоје људи који брину о њој, да није сама…Она је одбила да комуницира. Позвали смо хитну помоћ и они су установили да је она ок, зато што никоме од нас није рекла да жели да се убије…

Јесте тешко и напорно, на мојих 165цм и 54кг носим 15кг опреме (панцир, оружје, појас), коју ни једног тренутка не скидам. Мало је незгодно када се лети деси несрећа а ти регулишеш саобраћај у синтетичкој кошуљи на сунцу које пржи, 45 степени, под пуном “ратном опремом”, али ја сам задовољна

И сада ти треба да напустиш лице места док у глави и даље имаш слику претходног догађаја, када је мајка убила два сина у стању растројства…

Да. Идеш кући и размишљаш шта ћеш да затекнеш у извештајима када сутра дођеш на посао. Срећа па се овај пут ништа није десило.

У Србији, када жена ради у полицији, то су најчешће канцеларијски послови, без терена и ризика. Овде није тако…

-Не. Овде је полицајац, без обзира да ли је мушко или женско, стално на улици. У канцеларијама раде цивили. Једина ситуација када седим у канцеларији јесте када пишем извештај. Али ја нисам ни хтела канцеларијски посао. Јесте тешко и напорно, на мојих 165цм и 54 кг носим 15 кг опреме (панцир, оружје, појас), коју ни једног тренутка не скидам. Мало је незгодно када се лети деси несрећа а ти регулишеш саобраћај у синтетичкој кошуљи на сунцу које пржи, 45 степени, под пуном “ратном опремом”, али ја сам задовољна.

Ја сам у овој земљи открила да постоји Амерички сан. Знамо колико је тешко у Србији променити посао ако имаш 35 година и двоје деце. Овде се испоставило да је могуће. Ако се трудиш и радиш напорно можеш да урадиш шта хоћеш. То би била и моја порука…

Какви су планови за убудуће?

-Идем корак по корак, од циља до циља. А мој циљ је да за годину дана наставим школу, желим да напредујем до детектива и да завршим каријеру тако што ћу радити као полицајац “парт тиме јоб”, а упоредо предавати криминалистику негде на колеџу. Али за то треба доста школе…

Оно што ће свакако занимати све Балканце…Да ли супруг има више страхопоштовања откад носиш оружје и униформу, је ли вреднији у кући, послушнији?

-То ћеш морати да питаш њега. Да ли могу да не одговорим на то питање?(смех). Он је и даље мој типични Балканац и зато га волим. Од првог дана ме подржава у овоме, помаже ми око деце. Без њега и његове породице ништа од овога не би било могуће. Нарочито баке која је водила рачуна о деци и кући када нисам ту.

Како си ускладила све то, мајка двоје деце, колеџ, две академије, ни мало лак посао…?

-Много труда и жртве. како моје тако и моје породице. Када сам кренула на колеџ радила сам домаће у паузама када су деца спавала. Изискује и даље велике жртве, али све ово радим да би моја деца једног дана била поносна на мене…

Шта можеш да поручиш женама које ово гледају и размишљају да крену твојим стопама?

-Ја сам заиста у овој земљи открила да постоји Амерички сан. Ја чак нисам ни сањала да ћу успети ово да урадим. Знамо колико је тешко у Србији променити посао ако имаш 35 година и двоје деце. Овде се испоставило да је то могуће. Ако се трудиш и радиш напорно можеш да урадиш шта хоћеш. То би била и моја порука…

                      ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!