Прочитај ми чланакВест да се свет суочава са озбиљном кризом изазваном коронавирусом, шест српских радника дочекало је на свом радном месту, негде у леденим водама Аљаске, на броду фабрици за прераду рибе. Пошто им се сезона завршила, страна компанија избацила их је на улице Сијетла, који је један од тренутно најугроженијих градова у Америци. Мукотрпно зарађен новац увелико троше на хотелски смештај, а оскудевају и са храном, водом и медицинским средствима уобичајеним у заштити од новог вируса.
Зоран Шајић (37) из Сремске Митровице, за Сербиан Тимес објашњава да су од 3. јануара до 27. марта боравили и радили на броду, а да су нешто раније сазнали да неће моћи назад у Србију, иако имају повратне карте. Због недостатка адекватних гаранција и дозвола за међународни лет са крајњим одредиштем – Србијом, једино што им преостаје је да чекају на даља упутства Конзулата у Чикагу о хуманитарним летовима које организује наша Влада.
ФОТО: Приватна архива
“По завршетку посла сазнајем да не могу на пут повратка својој деци, сазнајем да је бивша супруга добила “аусвајс”, који у ово време добијају медицински радници и полиција, да мора на свој посао и да се нико не пита ко у оваквој ситуацији чува нашу децу”, објашњава он главни разлог за повратак у домовину, породици и пријатељима.
До тада смештај у хотелу у Сијетлу дневно плаћају око 70 долара и крцкају своју ушеђевину, разлог због кога су и кренули на овај далек и напоран пут, где радно време зна да потраје и по 12 сати, у условима у којима само они најјачи могу да издрже.
Његово писмо преносимо у потпуности:
“Обраћам се вама који сте затворили аеродром и путеве у земљу у којој живим, путеве у земљу у којој су сахрањени моји преци, земљу у којој живе моји синови од једанаест и четири године, моји родитељи, брат и његова деца, као и многобројна родбина и пријатељи.
Путеви у земљу која ме је такорећи натерала да пређем цео свет, отиснем се преко континената, океана, мора и дођем у свет мени туђ, говорим туђим језиком који нисам знао и који и даље знам тек површно, јер мој циљ је да живим у својој земљи, дишем свој ваздух, учим своју децу поштовању и духу који су на мене пренели моји родитељи, а на њих моје деке и баке и који желим да учврстим у личности мојих синова, да у ово савремено доба упознају друге културе али да знају да су ћирилица и православље њихови. Кажем натеран, јер ме је моје васпитање натерало да учиним тако.
Завршио сам два смера средње медицинске школе, волонтирао у два наврата укупно годину дана. Радећи у приватним делатностима, без годишњих одмора и нормалног радног времена. Никада нисам добио шансу да од државног посла зарадим новац којим бих преживео месец
Завршио сам два смера средње медицинске школе, волонтирао у два наврата укупно годину дана, био редован и частан војник девет месеци, редован платиша свих пореза и рачуна, које сам плаћао од почетка радног века радећи у приватним делатностима, без годишњих одмора и нормалног радног времена. Никада нисам добио шансу да од државног посла зарадим новац којим бих преживео месец.
Да се разумемо, не желим да политизујем причу, јер слободно може да се провери да нисам био члан нити једне партије. Неки моји другари јесу па сам у неким периодима живота пружао неку основну подршку свему томе, јер неко мора и политиком да се бави, а у то време деловало ми је да размишљају у добром смеру.
Када ми се нешто чинило неправдом, коју никада нисам успевао да трпим, исказивао сам своје незадовољство, мислећи да другачије мишљење не може да шкоди. Натеран, јер образ који носим није могао да дозволи да ти, које сам до јуче симпатисао, са којима сам неретко пикао лопте и знао да поседим уз коју чашицу више, ти који су преобукли неке чудне дресове који им не дозвољавају да буду више другари, до те мере да не смеју да ставе нити један лајк на моје објаве, макар оне и биле израз осећања према мојој деци. Због њих, којима сам хтео да покажем да постоје и други начини да се боримо, због тога што не желим да пливам у неправди и понајвише због забринутости за моје дечаке, одлучих се на тај далек пут.
Ситуација у целом свету је таква да могу да разумем мере које су изречене и предузете у циљу сузбијања пандемије.
Од 3. јануара па завршно са 27. мартом налазили смо се на броду, такорећи Нојевој барци, на мору изоловани од свих спољних контаката.
Не знам колики је број наших људи који су ове зиме радили на Аљасци и са каквим се истим или сличним проблемима суочавају, па ћу говорити о мојој групи која броји нас шест мушких.
Од 3. јануара па завршно са 27. мартом налазили смо се на броду, такорећи Нојевој барци, на мору изоловани од свих спољних контаката. Када смо добили информацију о затварању аеродрома и проблемима са којима можемо да се суочимо, а добили смо их 19. марта, компанија је изнела своју понуду да пређемо на копно на неку од локација у којима се налазе фабрике, да ту проведемо неко време до летње сезоне која почиње око 15. јуна, те да ћемо имати до тада храну и смештај и да морамо потписати нове уговоре до завршетка летње сезоне, која у неким фабрикама траје и до октобра, те да такву одлуку морамо донети у току тог истог дана, а с обзиром на то да сви имамо породице, децу, неки и послове који нас чекају кући, одлучисмо се на повратак у нади да ће наша амбасада наћи решење заштите својих грађана. Беше то 20. марта када је остварен први контакт.
ГРУПА ДО ДОЛАСКУ У САД: Срећни и насмејани у јануару ове године
ФОТО: Приватна архива
Прошло је недељу дана у којој се доста тога променило. С обзиром на то да нисмо тај дан прихватили условљавање да останемо током готово целе године, компанија не дозвољава више да променимо наше одлуке. 26. марта добијамо маил од нашег Конзулата у Чикагу који каже да смо стављени на листу за потенцијалне евакуационе или хуманитарне летове, које организује наша Влада, са штурим објашњењем да првенство имају студенти избачени из кампуса широм Америке, са чим се у потпуности слажемо јер у оваквим ситуацијама свесни смо да морају да се поштују приоритети. С обзиром на то да поседујемо повратне карте, а да су летови могући ка многим дестинацијама широм Европе, одлучујемо се на корак да отпутујемо било где, одакле би лакше и брже стигли до своје земље, свесни морања пролазака кроз карантине, медицинска испитивања и незадовољства људи који су прошли кроз исте, а као одговорни људи спремни да све процедуре испоштујемо. Проблем је тај да стране авио компаније траже гаранције да се нећемо задржати на аеродромима, односно да постоји организован одлазак за нашу земљу и да без тих гаранција могу да нам пониште карте јер би прошли преседање из Сијетла за Атланту, одакле би имали конекцију конкретно за Амстердам.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 31, 2020
Проблем је тај да стране авио компаније траже гаранције да се нећемо задржати на аеродромима, односно да постоји организован одлазак за нашу земљу и да без тих гаранција могу да нам пониште карте јер би прошли преседање из Сијетла за Атланту, одакле би имали конекцију конкретно за Амстердам. Конзулат каже да не могу дати такве гаранције
Овим путем желео бих да се захвалим агенцији преко које смо дошли до овог посла на опширним информацијама и саветима шта би и како требали даље и које су потенцијалне опасности уколико се одлучимо на одређене кораке. Не бих спомињао име агенције без сагласности са истом, мада верујем да многи знају о коме је реч.
Конзулат даље каже да не могу дати такве гаранције те да чекамо на ред и даља упуства. Наша ситуација је таква да смо од стране компаније избачени на улице Сијетла, који је један од тренутно најугроженијих градова у Америци, без смештаја, хране, воде као и медицинских средстава уобичајених у заштити од овог вируса.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 30, 2020
Конзулат је упућен у дату ситуацију и чекамо на одговор истог. Напомена да нам је речено да поред одбијања тих гаранција да из неке од Европских земаља до којих би могли доћи, немамо ни листу где би видели који би бар били потенцијални за одлазак одавде, нити одговор на то да постоји жеља да нас неко збрине и пружи уточисте.
На својим грудима носим Хиландарски крст, уздам се у веру која је нама Србима у оваквим ситуацијама очигледно једина нада и утеха у боље сутра и чекам одговор бројећи дане
У том чекању упућујем јавно питање вама који одлучујете о нашим судбинама?
На својим грудима носим Хиландарски крст, уздам се у веру која је нама Србима у оваквим ситуацијама очигледно једина нада и утеха у боље сутра и чекам одговор бројећи дане.”
