Прочитај ми чланакПрича која је потресла свет 1983. када је у Београду убијен турски амбасадор, имала је и посебан део - о жртви студента Жељка Миливојевића, који је голорук покушао да заустави убице, сматрајући то својом грађанском дужношћу. Међутим, однос државе према породици убијеног храброг човека наводи на закључак да се бити херој не исплати.
Ордење је једино што је Бранки Ковачевић остало од брата. Може да каже да је сестра човека који има два највиша ордена у две земље. Орден заслуга за народ СФРЈ и највише признање који постоји у Турској – златну звезду за допринос и одрицање. Ипак, осим ордена и плакета, никаква друга надокнада, нити обештећење није стигло породици студента хероја, ни 36 година касније.
„Све што је требало да урадим са моје стране, ја сам урадила. Ја сам само један грађанин ове државе који поштује правила и поштује прописе“, каже Бранка Ковачевић, сестра студента који је погинуо јурећи атентатора на турског амбасадора у Београду.
Годинама су функционери од Станета Доланца, па на даље тапшали по рамену мајку и сестру човека који је био довољно храбар да тог марта 1983. појури за јерменским терористима који су га бежећи, погодили право у срце. Коначно, 31 годину касније, 2014. сестру Жељка Миливојевића прима премијер Александар Вучић и предлаже јој споразум о одштети.
„Стварно је то био један изузетан догађај за мене и за моју породицу у сваком смислу“, каже Бранка Ковачевић, сестра Жељка Миливојевића.
Све је експресно договорено, и сестра хероја је отишла задовољна кући, да чека решење. Међутим:
„Од те 2014. године ништа се више није дешавало. Па сад, да ли се тај предмет негде затурио, или шта се дешавало, не могу да Вам кажем. У држави се тако деси. Или нису… Не знам, нешто се ту са администрацијом издешавало“, каже Бранка Ковачевић.
Она каже да су јој службеници у министарству правде рекли да је све одобрено, чак и колику ће тачно суму добити, али да од тада не може да дође до њих, а непријатно јој је, како каже, да опет тражи пријем код председника.
„Просто не знам. Немам модус и идеју како да дођем до њих тамо. У министарство правде не могу да уђем. Само тад смо ушли, кад нас је он (Александар Вучић) послао. До њега исто не могу да дођем сада пошто је заузет стварно“, рекла је Ковачевић.
Сасвим другачији однос према породици Жељка Миливојевића испољила је Турска. Потпуно равноправно третира и свог убијеног амбасадора и југословенског студента који је голорук кренуо на атентаторе.
„Моја мајка је била болесна, они су јој платили неко лечење, односно платили су операцију ока. И увек су били ту кад ми је нешто затребало. Увек су ме позвали, увек сам била добродошла“, истиче Бранка и додаје да им је неизмерно захвална.
Убиство турског амбасадора Галипа Балкара била је вест године, мирне 1983. а свет се дивио југословенским цивилима који су скочили у помоћ – пензионисаном пуковнику Слободану Брајовићу који је рањен и тројици пролазника који су појурили другог нападача, међу којима је био и Жељко Миливојевић.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
