Прочитај ми чланак
Начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић каже да је од почетка поплава у Србији „довољно спавао“, али му то нисмо поверовали. Тешко да се ико од људи који су спасавали земљу „довољно наспавао“, а овај генерал је не само руководио Војском, већ и одбраном најзначајније тачке да би се избегла додатна катастрофа – Шапцом.
У ексклузивном интервјуу за „Вести“, начелник Генералштаба, ипак, све заслуге приписује војницима и енергији народа.
– Прави херој је овај народ, а Војска Србије је поступила брзо и ефикасно. Да није било тако, последице ове трагедије би биле много веће – истиче Диковић.
Како оцењујете ангажовање Војске Србије у одбрани од поплава?
– Војска ће без сумње анализирати своје активности и све слабости, али и све оно што је добро урађено. Међутим, и без те детаљне анализе могу да кажем да су припадници ВС поступили изузетно професионално, организовано и да су за најкраће време били на местима спремни да реагују и реаговали су.
Неки војни коментатори не деле ово мишљење. Поставили су отворено питање где је Војска Србије била, односно где су јој чамци, понтони, цистерне за воду?
– Не желим да верујем да су у питању злонамерни написи, али не желим да верујем и да смо тако кратког памћења, па смо заборавили ко је први долазио до унесрећених, ко их је спасавао… Нажалост, ми смо као народ склони да се стално беспотребно враћамо у прошлост. Јесте, раније смо имали 500 тенкова, а данас их немамо и шта сад? Зар није суштина да видимо како ћемо бити најефикаснији са средствима са којима данас располажемо? Понављам, последице поплава биле би много веће да Војска Србије није реаговала како је реаговала.
Вероватно се сви сећамо ЈНА и тадашњег ангажовања војника?
– Јесте, али то је било потпуно друго време, па чак и потпуно други организациони систем за ванредне ситуације. Уследиће анализе и шта је узроковало овој трагедији и да ли је и у којој мери томе допринео људски фактор, али је поента да из свега извучемо јасне поуке и одлучимо шта нам даље ваља чинити да нам се овакве или сличне катастрофе не би поновиле. Али, морамо бити свесни да то није само посао државе, већ и сваког становника ове земље.
Србија се лако одрекла Цивилне заштите, а онда су нам са Запада дошли управо тимови са тим називом?
– Тако је, и то је огроман парадокс. На нама је да схватимо како је потребно организовати систем који се може назвати цивилна заштита или не, али који ће и организовати и обучити становништво прво да заштите себе, а затим и помогну другима.
Земљи предстоји обнова. Како задржати енергију која је постојала у време катастрофе?
– То ће заиста бити најтежи посао. Најгоре би било да све заборавимо после седам дана. Јер, показало се да смо један од ретких народа који у најтежим тренуцима испољава натчовечанске могућности.
Мислите, само су Срби довољно тврдоглави када је тешко?
– Могло би се и тако рећи, али се показало да смо солидарни у оној мери у којој можемо решити сваку препреку или проблем. Ми смо народ који воли да помогне у тим тешким ситуацијама.
Али, помажемо само тада?
– То јесте проблем. Међутим, надам се да ће нас та енергија, ја је зовем енергија бедема, и даље држати. Посебно што нас следећих неколико година чека период обнове земље.
Бар смо у тим обновама познати?
– Нажалост, ми смо ову нашу Србију неколико пута обнављали у прошлом, а ево, сада ћемо и у овом веку. Уверен сам да ћемо успети и да је народ препознао енергију с којом је то могуће учинити. Уосталом, то је и одбранило Шабац, тај ентузијазам и убеђеност људи.
Међутим, када је 10.000 добровољаца стигло, нису затекли не само лопате или вреће, већ ни песак?
– Војска Србије је одмах поделила све што је имала како би људи што пре почели да раде, али објективно је био проблем како 7.000 људи истовремено ангажовати. То је физички било немогуће, а приоритет је морао бити да се одржи континуитет и темпо рада.
Значи, морао је да дође начелник Генералштаба и то каже?
– То су дефинитивно били проблеми организацијске природе. Нажалост, доста људи уопште није била упознато са претњом која се надвила не само над Шабац, већ над целом Мачвом. Да Шабац нисмо заштитили, имали бисмо катастрофу несагледивих размера и у људским животима и материјалним добрима.
Могао је да нас снађе Обреновац 2?
– Апсолутно. Тврдим да би ситуација у Шапцу била много гора, јер не заборавите да су ту смештена и постројења хемијске индустрије која сама по себи представљају опасност. Таква постројења су опасна и без поплава.
Додуше, и када се градио бедем код Београда, многи су из кафића све посматрали, па чак и сликали мобилним телефонима?
– Било је и оних у Шапцу који су били у заблуди да се ништа неће догодити. Нажалост, као народ премало ценимо степен опасности јер се увек руководимо оним типичним „ма неће се то мени догодити“. Након овог искуства, мислим да смо сви извукли поуке, а посебно како да се у будућности организујемо и шта да предузмемо како бисмо спречили сличне догађаје.
О ХАРП тек кад све прође
Србију је снашла трагедија библијских размера. Поручили сте да је Шабац одбрањен. Шта је са остатком земље?
– Србији више не прети опасност од поплава, али то не значи да треба да одахнемо. Следи нам и те како озбиљан посао асанације терена због могућности зараза и епидемија која су последица сваке катастрофе.
И даље је актуелан проблем клизишта. У Малом Зворнику цело брдо иде ка Дрини?
– Због тог одрона постоји опасност да се тај део Дрине затвори и изазове нове поплаве, а слична клизишта имамо у Бајној Башти и Крупњу. Када је реч о Малом Зворнику, Војска је већ добила задатак да заједно са мештанима пробије пут дуг 11 километара којим би се овај део Србије повезао са остатком Србије, али и БиХ. Завршили смо са припремама и очекујем да ће ускоро почети и изградња.
Наводно прети опасност од мина које плове Савом и Дрином, које чак прете да угрозе и Ђердап?
– За осам дана колико сам провео на Сави нисам видео ниједну и заиста бих волео да ми се јави неко ко их је видео. Та врста опасности, хвала богу, не прети Србији.
Је л’ на тај начин треба посматрати и спекулације да је ураган Тамара производ ХАРП технологије?
– Регион је задесила природна катастрофа. Међутим, када све ово прође, кренуће се у детаљне анализе које ће показати тачан узрок. Сада заиста није време да се бавимо оваквим спекулацијама већ да заштитимо људе, али и да се фокусирамо на обнову земље са истом енергијом са којом смо је одбранили од катастрофе.
Порука дијаспори
Ова несрећа је још једном ујединила Србију, али и нашу дијаспору. Која је ваша порука Србима широм света?
– Заиста ме радује спремност наших људи да помогну. То је та љубав огњишта, отаџбине. Сви они су отишли за бољом егзистенцијом, али нису заборавили своју земљу. То је наша снага. Наша снага је да смо и сада имали људе који су чинили све у владама држава где живе да помогну Србији. Отуда је потребно више пажње и више воље ка нашој дијаспори, а уверен сам да ће то бити вишеструко враћено у Србију – наглашава генерал Диковић.
Одзив резервиста
Војска Србије је позвала резервисте да поново обуку униформе, али овог пута зарад природне катастрофе. Какав је одзив?
– Има заиста много људи који желе да помогну и јављају се свакодневно. До сада нам се пријавило 1.300 резервиста и верујем да је то прави начин да се усмери жеља тих људи. Ти добровољци су увезани у један систем са јасним задацима, чиме се избегава ситуација да кад оду негде нити знају коме да се обрате нити шта да помогну. Нико не призива катастрофу, али морамо бити спремни да одговоримо на овакве трагедије које се објективно могу десити.
Одлучивали милиметри
Шта је на вас оставило најјачи утисак?
– Догађаји су се заиста смењивали филмском брзином, јер сваки тренутни проблем је тражио хитан и адекватан одговор. Искрено се дивим мештанима четири села узводно од Шапца који су се организовали тако што их воде председници месних заједница и на позив се одазивају сви, нема калкулације. Други догађај везан је за ноћ између недеље и понедељка, када је нас 700 било на бедему, а милиметри су недостајали да насип попусти, а људски животи буду озбиљно угрожени. Зато сам се и љутио на мештане неких села који су се тих дана нећкали да ли ће уопште извући на сигурно децу, жене и старчад. На срећу, људи су на крају ипак схватили да се суочавамо са незапамћеном катастрофом.
(Вести онлајн)
