Прочитај ми чланак
НЕ ЗАНИМАЊА, НЕГО СЛУЖБЕ
Иако ово није текст религиозног типа, ипак се мора поменути да свако друштво почива на службама о којима говори Христос кад говори о Себи међу људима. Богочовек је, по Светом Писму, Цар, Првосвештеник, Судија, Лекар, Учитељ. Дакле, они који имају власт у Цркви и држави, који деле правду, лече и уче народ – основа су друштва (наравно, не заборављамо да је Господ и земљоделац и пастир, јер без онога што храни народ такође долази пропаст).
Гоњени лудилом неолиберализма, задужени и „косом на глави“ у банкстерским јазбинама попут ММФ-а, властодршци Србије су ударили на саме темеље душтвене стабилности, и кроз најављене „мере штедње“ и даље распродаје ресурса (попут Телекома и Електропривреде) гурају земљу у понор из кога се она неће дићи. Штрајкови који трају (рецимо, онај адвокатски, дигнут због увођења нотарске службе без договора са адвокатском комором, као и огромног повећања пореза, који обесмишљава адвокатски посао) и они који се најављују (просвета, здравство) јасно указују на чињеницу да је пут у понор започео, а крај тог пута се не назире. Колико је Влада Србије аутистична (наравно, под утицајем својих страних наредбодаваца из центара Империје Вашингтон – Брисел) види се и по томе што не пристају ни на какве озбиљне преговоре с адвокатима, иако је судство Србије због њиховог штрајка у блокади дуже од месец дана.
ОДЛУКА О ШТРАЈКУ У ПРОСВЕТИ
У Београду је, на заједничкој седници репрезентативних синдиката просвете, 29. октобра 2014. донета одлука о штрајку који почиње 17. новембра 2014. Унија синдиката просветних радника Србије, Синдикат радника у просвети Србије, ГСПРС „Независност“ и Синдикат образовања Србије упозорили су Владу и надлежног министра да ће се од 17. у школама радити само непосредно са ученицима (дакле, биће остварен минимум радног процеса), а штрајкачки захтеви су: изузимање просвете од смањења плата; доношење Закона о платним разредима; хитно отпочињање преговора о посебном колективном уговору и изменама основног закона о систему образовања[1]. Тако је србско школство опет пројавило системску кризу која траје скоро две деценије.
ВЛАДИНЕ НЕБУЛОЗЕ
Влада Србије, предвођена неолибералним Суперхиком (чувени лик стрипа „Алан Форд“, онај што отима сиромашнима да би дао богатима) Александром Вучићем, своје завлачење руке у џеп грађанима Србије правда тобожњим уштедама и, чак, „добром инвестицијом у будућност“, о чему прича министар финансија, лутка у марионетском позоришту ММФ-а и Светске банке, човек који је, као „финансијски стручњак“, својевремено „усрећивао“ Украјину[2].
Председник Уније синдиката просветних радника Србије, Драган Матијевић, у свом саопштењу је указао на низ небулоза и измислица које се тичу приче о „суперштедњи“ као начину да се извучемо из кризе. Рецимо, минус у буџету пре ребаланса износио је 182 милијарде динара, а после ребаланса – 225 милијарди динара. По речи министра финансија, то је тако због ванредних избора 2014 – дакле, долазак Вучића на власт (на којој је већ био) коштао је Србију 43 милијарде динара. Уштеда од смањења плата и пензија биће свега 51 милијарда динара на годишњем нивоу. Седам тајкуна дугује држави 36,6 милијарди динара, што је пет пута више него што ће се уштедети на смањењу просветарских плата. Уместо да и државна администрација штеди, она је себи предвидела 9 милијарди динара новца више кроз ребаланс буџета. Садашња власт је, први пут у историји Србије, учинила да Народна банка Србије буде у минусу 400 милиона евра. Зато што су Вучићеви економски „генији“ смањили доприносе за здравство 2%, а повећали их за Фонд пензијско – инвалидског осигурања за исто толико, у здравству је настао губитак од 14 милијарди динара, који треба надокнадити ребалансом.
Лаж је да су онима који имају плате и пензије мање од 25 хиљада динара заштитили стандард, јер цена исхране и комуналија сваки дан расте; смањивање плата значи како смањивање потрошње, тако и смањивање прилива у буџет од пореза и доприноса… Нико не зна до када ће ове мере трајати[3].
ШТРАЈК У ЗДРАВСТВУ
Најављене мере штедње непосредно погађају и здравство, па су и лекари и медицинске сестре решили да штрајкују, о чему су, протестом, обавестили јавност Србије[4]. Они такође траже да буду изузети од смањења плата, да потпишу нови колективни уговор, али и да се уведу платни разреди који би боље распоређивали буџетска средства. Синдикати здравствених радника истичу да не траже привилегије, али и да не дозвољавају да запослени у јавним педузећима, често губиташима које држава носи на плећима, буду привилеговани. Драган Бисенић из Синдиката медицинских сестара и техничара је указао на чињеницу да здравство није део проблема, него део решења, и тиме ставио до знања да без добро организоване здравствене службе (као и судства, просвете, културе) друштво савременог типа пропада и враћа се у анархију и хаос. Што је, уосталом, неком и циљ. Ако смо заборавили, Дејвид Гомперт, из Савета за иностране послове САД, Рокфелеров човек, рекао је да „српски вирус у Европи мора бити уништен“. То је написао у свом чланку „Како поразити Србију?“ објављеном у часопису „Инострани послови“ тачно пре двадесет година!
ПРЕТЊА ХАОСОМ
У складу са антрополошким теоријама, хаос – вртлог појава лишених не само објашњења, него и могућности објашњења – прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања. Немоћ да се разуме, патња и осећај несавладивог етичког парадокса – постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго – постају основне претње осећању да је живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефектно оријентисати. У том смислу, Србија је на ивици хаоса.
Пре свега, исцрпљене су наше аналитичке моћи. Узмимо само једну област: област политичког избора. Народ који је гласао за Вучића и Српску напредну странку, гласао је за радикалан раскид са политиком неолибералног лудила Бориса Тадића и Владе Цветковић-Дачић, за очување достојанства Србије, за спречавање распродаје наших ресурса, за наслон на Русију. Народ и данас тако мисли. У широкој анкети који је спровела екипа „Нове српске политичке мисли“, резултати говоре: Путин је, од свих страних политичара, од анкетираних оцењен највишом оценом, 70% анкетираних подржава савез са Русијом (мада 50% сматра, под утицајем режимске пропаганде, да не би било лоше ући у ЕУ; али, ни они нису против савеза са Русијом!), 78% је за то да стране компаније у Србији имају исти (а не бољи!) третман као наше у иностранству, 72% Срба је против уласка у НАТО, 68% је против геј параде у Београду[5]… Па ипак, после победе на изборима, Вучић ради све супротно од онога што бирачко тело од њега очекује… И како очувати масовну разборитост, како спречити слом аналитичких моћи у народу ако већ деценију и по политичари немилосрдно крше сва предизборна обећања, а земља тоне у афричку беду?
Хаос прети и кад више не може да се трпи.
Од 1989. наовамо, у Србији није било нормалног живота. Ратови за југословенско наслеђе, рушење привреде, хиперинфлација 1993, санкције „међународне заједнице“, избеглице из Хрватске, Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије, отимање свете србске земље, НАТО бомбардовање осиромашеним ураном од кога се већ годинама масовно умире, сукоби у СПЦ („случај Артемије“, екуменизам „без обала“), Хашки трибунал који убија Милошевића и Шешеља, корупција и криминал невиђених размера, убиства и злочини, и беда, све већа беда… А како рече лик из „Злочина и казне“ Достојевског, Мармеладов, достојанство се може сачувати у сиромаштву, али не и у беди. Моћи трпљења једног мученичког народа, који је кроз векове много трпео, ближе се свом крају.
А дошли смо и до крајњих граница „етичког парадокса“: иако савезници „праве стране“ у оба светска рата, иако антифашисти по најдубљим основама свог бића, иако они који су су се борили за демократију и људска права још у доба раних радикала предвођених Пашићем и Пером Тодоровићем, Срби су проглашени за главне „злочинце“ Балкана, а њихови вођи бачени пред хашког Минотаура. Да и не говоримо да су на власти у Србији они који су, како записа академик Коста Чавошки, прешли пут „од Велике Србије до велеиздаје“[6]. Како то народ да разуме, и то онај народ који је вековима говорио да „правда држи земљу и градове“?
Ипак, наде има: ако се вратимо себи, и одбијемо да се покоримо Империји, путеви ће се отворити, као и много пута у нашој историји. Ко је, 1915, кад се србска војска повукла преко Албаније, могао и да слути да ће се та иста војска победнички вратити 1918, и остварити снове својих предака? А то се десило. Места за очајање нема.“ Само верујте и стисните пести, па онда трести, трести“, рекао би песник Вељко Петровић.
[1] unijasprs.org.rs
[2] getosrbija.wordpress.com
[3] unijasprs.org.rs
[4] rts.rs
[5] Срби воле Путина – и на две столице, „Сведок“, 21. октобар 2014, стр.30-316.
[6] Коста Чавошки: Велеиздаја, Катена Мунди, Београд, 2014, стр.71-73
