Када је византијски цар Василије Први у 9. веку заузео Неретвљанску област, у којој су живели Срби, покрстио је народ, порушио њихове многобожачке храмове, а највећи међу њима прочистио и претворио у цркву посвећену Светом Виду. На основу тог податка и великог српског празника Видовдана може се претпоставити да је Световид био врховни бог Срба.

Василије, син Константин и друга супруга Еудоксија Ингерина

Међутим, на фасади жупне цркве Усељења блажене Девице Марије из 8. века, у Жрновици код Сплита, пронађен је приказ другог бога, Перуна, у борби са медведом, а медвед је животињски лик другог словенског бога Велеса.

Тако ни врховни бог Срба из доба док су били многобошци до данас није са сигурношћу утврђен јер су једини извори о древној религији народне легенде и песме. Византијски хроничар Прокопије каже да су Словени у време насељавања Балканског полуострва веровали у једног главног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда.

Како јужно од Дунава у географским именима постоје многи трагови имена Перуна, може се претпоставити да је код јужних, као и код источних Словена, Перун био врховни бог. Првих деценија 20. века српски етнолог Веселин Чајкановић је дошао до закључка да је врховни бог старих Срба био Дабог, и да је он био владар подземног света и мртвих, док је његов колега Сретен Петровић био убеђен да је врховни бог био Триглав, што је словенско име за српског бога Тројана, и да је он био нека врста многобожачког светог тројства, и врховни бог свих Словена.

У народној религији задржали су се остаци прастарих веровања у натприродну моћ животиња, које штите своје људско племе на земљи, и о томе говоре многа географска имена, као што је, на пример, планински врх Међед на Дурмитору. Доста бића из словенске митологије могу узети облик неке животиње. Тако, на пример, вештица може постати лептир, мачка или кобила

Међу животињама које су Срби нарочито ценили одувек су вук и змија. Обе ове животиње представљају митског претка, с тим што вук може бити и животињски облик бога Дажбога. Змија је чуваркућа и ту обично и живи, под прагом или испод огњишта. Веровало се да таква змија представља или родоначелника породице, првог претка од кога је породица настала, или је то предак који је био најзаслужнији и који се по нечему истакао. Змија чуваркућа се позивала на вечеру уколико би породица била у некој невољи.

(Вести)

Oznake: Vizantija, religija, Srbi