Прочитај ми чланакЈуче је Барајево дочекало ходочаснике наде – студенте и матуранте који су, пешачећи од Поморавља ка Новом Саду, понели са собом нешто што се не може измерити људским мерама: истрајност, веру и љубав према ближњем. Није их предводила политика, ни интереси, ни тренутна слава, већ бол за изгубљеним животима – за 16 невиних душа које су страдале у Новом Саду, под рушевином која је симбол лажи, корупције и немара.
Ушли су у Барајево са песмом „Са Косова зора свиће“, са иконом Патријарха Павла у рукама – Патријарха који је био слика и прилика народа коме је служио. Он није мерио да ли се слаже са протестима, да ли су му политички по вољи; њега је водила љубав према сваком човеку и осећање личне одговорности. Зато је апсолутно небитно да ли је патријарх Павле идеолошки подржао протесте или не, он је дошао на протесте, изашао и стао пред свој народ, као жива одбрана од потенцијалног крвопролића у тим смутним временима. Знао је, као што је знао апостол, да је једна душа вреднија од свих царстава овога света. И зато је био ту: у трамвају, на улици, у цркви, где год је требало носити бреме народа.
Исто оно што је данас потребно – а што нажалост од садашњег Патријарха не видимо.
Ова критика није напад на Цркву. Ми смо Црква. Ми, народ Божији, који са трепетом чува веру и наде претходних генерација. Када критикујемо поступке Патријарха Порфирија, критикујемо оно што мислимо да је лоше, а као слободни људи, слободни и словесни, каквим нас је створио Бог, на то имамо право. Бранимо част Цркве, част оног народа који у сузама и молитвама подиже храмове и гробнице, који пева на Литијама, који стоји на Литургијама. И питамо: у чије име садашњи Патријарх иде у Москву да оговара сопствени народ, омладину која се буди? Где је одлука Сабора? Где је АМИН народа Божијег?
Док деца пешаче са иконама у рукама, будна, радосна, чиста, са уснама пуним песама љубави према отаџбини и Богу, Патријарх се гестом у Москви отворено сврстава уз оне који су продали и Косово и Метохију, уз оне који подржавају безакоње, који скривају убице и гоне праведнике.
Како то може бити Христов пут? Где је у том поступку смерност, брига за мале, за невине, за пострадале?
Студенти и матуранти који данас корачају Србијом су огледало савести нашег народа. Они су нова „зора која свиће“, путоказ свима нама да још има наде, да још има правде, да још има вере. Они су Божији благослов послат у времену велике духовне глади.
И зато данас нећемо ћутати. Нема већег греха него остати нем на неправду.
Јер знамо: није страшно бити нападнут од непријатеља споља, него бити издан изнутра, од оних који су позвани да воде, а одлучују да служе моћнима овога света.
Као што је некада говорио Патријарх Павле: „Будимо људи.“ Данас, више него икада, наша деца нас позивају управо на то.
