Pročitaj mi članakBožić je najradosniji pravoslavni praznik kojim se obeležava rođenje Isusa Hirsta. U Srbiji ga od davnina prate mnogi običaji. Neki od njih su vremenom izbledeli i danas ih ima samo u tragovima, ali pogled u prošlost svakako nam donosi zanimljive priče koje se kriju iza njih.
Уношење бадњака и сламе у кућу, положајник који као први гост долази на божићно јутро, ломњење чеснице… Бројни обичаји прате Бадњи дан и Божић. А одакле они и шта заправо симболишу?
Божић је један од празника који представља симбоизу обичаја из старих религија и хришћанства. Један од њих је уношење бадњака у кућу уочи Божића. Како наводи Јован Деретић у својој Културној историји Срба, веровало се да је бадњак свето породично дрво, отеловљење духа дрвећа. Ритуал повезан са бадњаком и спаљивањем требало је да породици обезбеди благостање.
А како је записао Вук Караџић, бадњак је обично сирова церова грана, која се сече у шуми уочи Божића, пред зору, а онда увече на Бадњи дан ложи на ватри. Бањак домаћин увече кад падне мрак уноси у кућу.
Домаћица тада на Бадње вече унесе сламу у кућу, која се доводи у везу с Христом јер је у слами рођен, и посипа је по кућу. Деца тада иду за њом и пијучу, док она по слами ставља понеки орах. Сви ти ритуали заправо су ту како би породици обезбедили благостање у наредном периоду.
А како наводи етномузиколог Злата Марјановић, Бадњи дан је у народу већином посвећен поштовању култа предака. То поштовање се огледа у посно припремљеним јелима, али и баш у уношењу бадњака који је један од атрибута старог божанства и има митски и свети карактер. Домаћин тада постаје посредник између овог и оног света, а положајник је инкарнација неког митског претка или божанства.
Марјановић напомиње и да су на Бадњи дан присутна веровања у култ сунца, односно жеља да се поспеши рађање новог божанства, што се види у косом одсецању бадњака које се обавља тако да бадњак пада на источну страну света.
Из ватре на којој гори бадњак најављује се нови дан, Божић, након кога следи одмотавање једног новог циклуса. С друге стране, сунце не сме „дотаћи“ бадњак, па се по њега иде рано ујутро, пре сванућа, а уноси се у кућу по мраку, након заласка сунца.
И етнолог Весна Марјановић каже да је Бадњи дан посвећен и мртвима. Веровало се да су тада са породицом и душе предака, те се на неки начин обављала комуникација између живих и мртвих, а онострано и овострано били су повезани храном и трпезом око које би се окупила породица.
На божићно јутро обичај, који се одржао и данас у многим селима, подразумева да положајник, први гост у кући, поздрави укућане речима “Христос се роди”. Онда гранчицом бадњака џара ватру уз речи: “Колико варница, толико здравља, колико варница, толико среће и весеља, колико варница, толико парица.” Те речи ће, верује се, породици донети здравља и бољитак.
Наиме, положајник симболички представља мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Он је човек који на Божић и за целу наредну годину доноси срећу у кућу, те треба да буде здрав и крепак.
На Божић, пре изласка сунца, стари је обичај да домаћица меси погачу, чесницу. У њу сакрије једну парицу, а за оног ко је нађе верује се да ће га срећа пратити те године и да ће имати благостања.
Домаћин и сви укућани на Божић облаче најсвечаније одело и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора, а људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“
У кући се за Божић спрема богата трпеза, на којој је и божићна пшеница, по правилу посејана на Светог Николу, такође за благостање породице. А када ручак почне, како пише Вук Караџић у свом Српском рјечнику, најпре се једу сир и печеница, а негде и вареник, односно ракија.
Вук за печеницу каже да је то обично прасе, може бити и овца, а код сиромаха и ћурка. Подсећа и да печеницу још с јесени треба хранити и спремати јер – не тражи се печеница уочи Божића. Углавном се коље и пече дан или два пред Божић, а потом онако хладна једе све до Малог Божића, тј. Српске нове године.
Стари обичај налаже и да се први дан Божића не иде у туђе куће. Иде се у цркву и то је прилика да се помире сви који су били у свађи.
У неким крајевима је и веровање да на тај дан треба почети помало од сваког посла како би нам у наредној години све ишло од руке, али и да не треба спавати да не бисмо били лењи.
Весна Марјановић истиче и да је некада био обичај да жена пред Божић започне неки ручни рад да би била успешна у наредној години. Уместо тога, данас студенти симболично отворе књигу и прочитају бар једну реченицу. Мајка обично пожели нешто лепо за дете, пре свега здравље, што показује и кроз поклон који му дарује. Некада је најстарија жена у великој породици водила рачуна о кухињи, о деци, о снајама, а најстарији мушкарац би организовао спољне послове. Неудате жене су помагале у кући. Данас, ако је породица сложна, ћерка такође помаже мајци, а ако је породица разбијена, људи се повезују и ван породичних кругова јер се осећа потреба за присношћу и топлим амбијентом.
Будући да у Новом завету не стоји када се тачно родио Исус, први хришћани нису славили Божић. У првом периоду историје хришћанске цркве Божић и Богојављење су прослављани у исти дан, а празник је назван Епифанија. Божић је почео да се слави у Риму у 4. веку. До данас није најјасније зашто се Божић слави баш 25. децембра, односно 7. јануара. Преовлађујуће мишљење је да је Божић почео да се слави тог датума зато што се у тада још увек већински паганском Риму тог дана славило рођење бога Сунца, Сола Инвиктуса, па је Црква, желећи да потисне тај пагански празник, тада почела да слави рођење Исуса Христа који је Божанско Сунце са висине.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 5, 2022
