Pročitaj mi članak

UŽASNA STATISTIKA: Od 83 mafijaška ubistva u poslednjih 5 godina, rešena samo 4!

0

Statistika je zabrinjavajuća i neophodno je da policija i tužilaštvo ozbiljnije pristupe rešavanju i prevenciji ubistava kako bi građani, čija je bezbednost neretko ugrožena, bili spokojniji.

У последњих пет година у Србији и Црној Гори на начин карактеристичан криминалним обрачунима изведена су 83 убистава. Правоснажном судском пресудом решено је свега четири, док су у више од две трећине случајева извршиоци и наручиоци и даље непознати пишу КРИК и Радио Слободна Европа (РСЕ).

Статистика је забрињавајућа и неопходно је да полиција и тужилаштво озбиљније приступе решавању и превенцији убистава како би грађани, чија је безбедност неретко угрожена, били спокојнији, кажу саговорници РСЕ и КРИК.

Среду, 10. јун 2015. године, Михајло Спасић никада неће заборавити.

Тада 18-огодишњи студент који је привремено живео у београдском насељу Баново Брдо, кренуо је на станицу, да сачека аутобус ка центру града.

„Пролазио сам и видео бели џип, који је био паркиран код мењачнице. Окренуо се, кренуо је на доле (низ Кировљеву улицу) и у тренутку се догодио прасак, експлозија“, присећа се Михајло.

Одједном је настао хаос. Све је било у црном, густом диму кроз који се пробијао пламен … На бетону су ужарени комади разнетог аутомобила. На све стране људи беже у паници…

„Полетео сам једно пет метара, нисам знао о чему се ради. Када сам устао, видео сам ауто који гори и који иде сам на доле. Возач је испао са леве стране. Био је сав крвав“.

Узрок је био експлозив, постављен испод џипа који је видео неколико тренутака раније, а мета, како се испоставило, највероватније власник возила, Владимир Каран.

Једино што се поуздано зна о овом догађају јесте да је у питању био покушај убиства, изведен на мафијашки начин. Владимир Каран који је седео за воланом џипа, претрпео је веома тешке повреде.

Мотиви и потенцијални извршиоци до данас се провлаче само кроз написе таблоидне штампе.

Оно што се поуздано може рећи јесте да је бахатост овог дела угрозила много живота. Михајла су, вероватно, спасили аутомобили паркирани између њега и џипа који је експлодирао.

„Видео сам крваву ногу, нисам знао о чему се ради, где сам тачно повређен… Иза колена је изгледа неко стакло закачило вену, па је то доста крварило. Нисам знао где сам тачно повређен, само сам видео крв… Срећа па није било ништа озбиљније“, сећа се Михајло са којим разговарамо управо на месту на коме се то пре непуне две године одиграло.

У снажној експлозији повређен је још један пролазник. Само срећом није било више рањених, јер је бомба одјекнула усред дана, када је Кировљева улица на Бановом Брду пуна пролазника и возила. У близини је био и аутобус градског превоза са једне од више од пет фреквентних линија које туда константно пролазе.

„То је био сасвим обичан дан. Леп, сунчан, летњи да… Људи су шетали, лепо је време било. Када се то десило, нисам знао шта је. Био сам много узбуђен. Дигао ми се притисак… Тек после, када се све слегло, схватио сам шта је могло горе да се деси. Само сам рекао – хвала Богу да сам остао жив! Имао сам много велику срећу“, каже нам Михајло.

„Када су се слегла осећања, деловало ми је као да су се вратиле деведесете“, примећује на крају Михајло Спасић.

Животи грађана Србије, али и држава региона, пре свих Црне Горе, поново су угрожени услед криминалних сукоба, који су последњих година све учесталији.

О томе сведочи и чињеница да је, у претходних пет година, на мафијашки начин изведено 83 убистава, о којима су КРИК и РСЕ, направили базу података под називом „Црна књига“.

У просеку, на сваке три недеље мафија ликвидира неког.

Како показују подаци из „Црне књиге“, 56 убиства извршено је на територији Србије, 27 у Црној Гори.

Подаци о успесима државе да разреши ова убиства су поражавајући.

У потпуности је, са изреченим пресудама, решено тек четири, док је у 18 случајева суђење у току или су осумњичени у притворуили под потерницом.

У чак 61 случајева истрага се води, али починиоци и даље нису идентификовани.

Оваква статистика је врло забрињавајућа за професора новосадског Факултета за правне и пословне студије Здравка Скакавца. База показује да број убистава континуирано расте од 2012, каже он, истраге споро напредују, а проценат решених случајева је веома мали.

„Очигледно је да су сва та убиства веома добро испланирана, координирана, предузимају се активности од стране вођа криминалних кланова да се направи што мање грешака. Ангажоване су углавном плаћене убице и то су углавном особе са ових простора.“

Добро испланирана убиства нису једини разлог због кога је број решених случајева изузетно низак, сматра Скакавац, јер је очигледна и неефикасност тужилаштва које води истрагу.

Криминолог Добривоје Радовановић изричит је да број нерешених случајева јасно указује на повезаност између криминалних кругова и државних структура.

„Разлог због чега у већини случајева убице нису откривене је повезаност између структура полиције, тужилаштва и безбедносних органа са организованим криминалом“, каже Радовановић.

„Број убистава једним делом је узрокован тиме што су припадници криминалних група ван контроле, држава не успева да контролише њихово кретање, понашање, намере… Али у неким случајевима немоћ државе је намерна. Стално подвлачим да је организовани криминал врло моћан, врло добро уткан у институције државе и нешто што изгледа тешко за истраживање, у ствари је – прећуткивање.“

„ПОГРЕШНО МЕСТО У „ПОГРЕШНО ВРЕМЕ“

У кафићу „Сејлор“ подно зидина Старог града у Будви у јулу 2013. године четири особе су рањене док су са пријатељима биле у ноћном проводу.

Мета је био Панчевац Милош Видаковић, особа са криминалним досијеом. Меци који су за њега били смртоносни рикошетирали су и погодили четири госта кафића. Девојку која је седела за шанком, метак је прострелио кроз карлицу, а остали су погођени у ноге.

Број повређених могао је да буде и већи, јер се у тренутку пуцњаве на такозваним отвореним шанковима „Сејлора“ налазило између 200 и 300 људи.

„Црнакњига“ показује да су убиства најчешће вршена из аутоматског оружја и то у такозваним „сачекушама“ – убице су жртву чекале на одређеном месту. У десет одсто случајева под аутомобил „мете“ постављена је нека врста екплозива – „ауто-бомба“.

Начин на који су убиства из “Црне књиге” изведена, али и други случајеви који се у њој нису нашли – покушаји убиства, застрашивања, пребијања… говоре и о одсуству бриге за животе обичних грађана, који су се затекли „у погрешно време, на погрешном месту“.

То „погрешно место“, неретко је јавно, а време, често такозвани „шпиц“ – када већина грађана иде или се враћа са посла.

Овакви поступци криминалних група утичу и на безбедност грађана, каже Скакавац.

„То у јавности изазива страх, сумњу да се то може десити било када и било коме. Мора се реаговати благовремено, како би грађани били спокојни.“

ПРИМЕНА ЗАКОНА КАО ПРЕВЕНЦИЈА

Адвокат Божо Прелевић, некадашњи коминистар полиције, истиче да последњих деценију и по грађани Србије слушају како ће ситуација бити боља „када се донесе неки закон“, а заборавља се да је суштина у спровођењу закона.

„Овде је у спровођењу закона највећи проблем, а централно питање је – ко је судија, ко је тужилац, ко је инспектор, ко је начелник полиције… Ту имамо оне који су веома квалитетни, оне који су незаинтеровани, оне који су корумпирани, оне који су страначки доведени.“

Прелевић закључује „тек ћемо ми овде чуда да се нагледамо“.

„Овде се мафија у последњих неколико година озбиљно етаблира.“.

Применом закона се број убистава може свести на минимум, слаже се Скакавац.

„Уколико се овој појави не стане на пут, то ће узетити маха и последице ће бити много драстичније. То мора да се сасече у корену.“

О ИСТРАЖИВАЊУ

Новинари КРИК-а и РСЕ су током истраживања послали десетине захтева за приступ информацијама од јавног значаја тужилаштвима и судовима у Србији како би дошли до података о убиствима.

У бази можете за свако убиство прочитати детаље о томе како се догодило, као и шта су институције постигле у расветљавању злочина.

Број убистава на које указујемо и упозоравамо јасно показују недовољну ефикасност државе у заустављају мафијашких разрачунавања који обележавају свакодневицу ових простора скоро пуне три деценије.

Степен државне недораслости таквом изазову, пропорционалан је уверењу припадника криминалних кланова да они сами, на свој начин, могу да уређују међусобне односе вршећи убиства и да могу избећи суд правде.

Док је тако, тешко је поверовати да ће се крвавим обрачунима стати на крај.