Pročitaj mi članakZakon o nacionalnom DNK registru, usvojen još 2018. godine, prema mišljenju struke pun je opasnih kršenja prava građana, a ništa manje nije opasan ni Nacrt zakona o njegovim izmenama i dopunama koji je do 28. decembra na javnoj raspravi pre usvajanja.
Према том Закону, ДНК база поверена је Вучићевој полицији на управљање и директно је у надлежности МУП, а у регистру се не прави никаква разлика између криминогених лица и жртава. Такође, не постоји могућност брисања ДНК из регистра, па стручњаци упозоравају да ко се једном нађе у тој бази из ње практично не може да изађе. О манама овог закона говори и др Оливер Стојковић, шеф ДНК лабораторије на Институту за судску медицину.
Уколико је нека особа својевољно дала ДНК узорак из приватних разлога, рецимо за утврђивање очинства, тај биолошки материјал, према Закону о ДНК регистру, биће у полицијској ДНК бази, која је превасходно замишљена за расветљавање кривичних дела.
У пракси то значи, да ће ДНК профил особе која проверава очинство, сваки пут када се деси неко кривично дело, бити упоређиван са траговима из тог кривичног дела.
У таквим ситуацијама, могућа су и случајна поклапања, која у потпуности могу да загорчају живот невиним људима, каже за Нова.рс проф. др Оливер Стојковић, шеф ДНК лабораторије на Институту за судску медицину.
Ову претпостављену ситуацију, он илуструје примером који је у пракси врло могућ.
,,Уколико у некој кафани дође до кривичног дела, а ви сте у тој истој кафани били, рецимо, пре два месеца и остао је ваш генетски материјал. Контролом узорака, надлежни ће доћи до вашег ДНК узорка, а пошто сте у бази, ви ћете бити осумњичени. Џабе вам је да причате да сте тамо били пре два месеца, када полиција има ДНК доказ. То је само један од примера како овај закон крши људска права. У истој ситуацији бићете и ако сте жртва кривичног дела, ако вас, на пример, опљачкају на улици. Узеће вам ДНК узорак као оштећеном, убациће вас у базу и после тога сте у регистру. Касније, сваки пут постајете потенцијални осумњичени када претражују базу у потрази за извршиоцима кривичних дела‘‘, објашњава проф. др Стојковић само неке од мањкавости Закона.
Закон о националном ДНК регистру усвојен је 2018. године, а сада је у току процедура за усвајање Нацрта закона о његовим изменама и допунама.
др Стојковић категорично тврди, да оно што није ваљало у основном закону, не ваља ни у изменама, те додаје, да би најбоље решење било да се закон повуче, као што је недавно учињено са новим предлогом закона о полицији.
ДНК регистром не треба да управља полиција!
У обе верзије закона, национални ДНК регистар налази се под контролом МУП.
Стојковић сматра да би таквом базом требало да управља независна институција и указује да осетљиви лични подаци попут ДНК не би требало да буду у надлежности ,,органа силе‘‘.
Даље набраја следећу мањкавост, према којој је у судским поступцима, употреба националног ДНК регистра, у директној супротности са Законом о кривичном поступку.
Ову ,,новину‘‘ у судској пракси објашњава чињеницом да је према Закону о кривичном поступку, сваком појединцу омогућено да се упозна са доказима који му се стављају на терет и да их оспорава тражећи додатну анализу или на било који други начин.
Међутим, уколико се као доказ на суђењу појави ДНК анализа коју је вештачио Национални форензички центар МУП-а, где се физички и налази ДНК регистар, онда у таквим ситуацијама није могуће захтевати додатне анализе.
Да би разјаснио ову ситуацију, професор Стојковић описује како у пракси изгледа сукоб споменута два закона.
,,Када су у питању ДНК анализе које се спроводе у било којој другој институцији, као на пример код нас на Институт за судску медицину или у приватним лабораторијама, сви ми на захтев суда достављамо комплетне резултате анализа које онда могу да подлегну поновној провери других компетентних вештака. По овом закону, када ДНК анализе вештачи Национални форензички центар, ни суд на сопствени захтев не може да добије резултате анализе, већ само оцену Националног центра, да ли тај траг јесте или није пореклом од неке особе. Другим речима, да направимо поређење, то је као када би неко оптужио неку особу да је њен глас на неком снимку, а не жели да јој пусти тај снимак, него каже – не, не, ми смо установили да је то ваш глас. Тако је и овде, они су установили да је то ДНК профил одређене особе и ту је крај, не добијате право да то проверите‘‘, сликовит је био проф. др Стојковић.
Он за Нова.рс наводи да је овај сукоб закона изузетно опасан, јер се отвара простор за злоупотребу података, а могуће су, каже и ненамерне грешке, које због оваквих законских ограничења не могу да се провере нити исправе.
Свака лабораторија своје ДНК базе мора да достави МУП-у!
У Србији постоји шест овлашћених лабораторија које раде ДНК анализе, а наш саговорник на листу мањкавости овог закона додаје и обавезу да све лабораторије уступе своју ДНК архиву централном ДНК регистру при МУП-у.
Томе се, каже он, струка озбиљно успротивила, па од 2018. када је закон ступио на снагу, ниједна лабораторија није предала своју базу података. Додаје да је сада, Нацрт закона о изменама и допунама, поткачио ,,непослушне‘‘ лабораторије и предвидео новчане казне од милион динара уколико не уступе ДНК податке.
,,Очигледно се иде на финансијско исцрпљивање лабораторија. Ми као универзитетска лабораторија, имамо одговорност да штитимо базична људска права. Из моје перспективе, неприкладно је да људима који су на ДНК анализу долазили из различитих разлога, многи и из приватних, да се сада њихови профили чине доступни полицији стављајући их у корпус људи који су потенцијални извршиоци кривичних дела. Разумем да је потреба полиције да ми будемо сви у тој бази, али је и потреба нас као друштва да не будемо у бази под таквим условима. У свим земљама у којима постоје овакви регистри, постоје јасна писана правила како и када ће ДНК профил бити избрисан уколико не постоји законска основа да буде у бази, што код нас није случај‘‘, закључио је професор Стојковић.
Ко је Оливер Стојковић?
Оливер Стојковић је професор генетике и форензичке генетике на Универзитету у Београду. Уједно је и шеф ДНК лабораторије на Институту за судску медицину и вештак за област ДНК анализа. Као генетичар и стручњак за ДНК, 2006. године је, уз адвокате, судије и универзитетске професоре био члан Радне групе Министарства правде за израду Нацрта закона о ДНК регистру.
Та Радна група у свом нацрту, предлагала је решења која су у великој мери штитила људска права, а између осталог било је планирано да ДНК регистром руководи засебна независна институција. Тај закон никада није ушао у процедуру за усвајање, а 10 година касније, уместо њега, написан је тренутно важећи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 29, 2022
