Сеоба народа, коју многи западни медији називају најгором после Другог светског рата, проблем је за који не постоји решење.

Политички је неприхватљиво да се на било који начин говори језиком „страха“ и „мржње“ јер се ради о људима који у највећем проценту беже од пакла ратова који су постали свакодневица на ресурсима богатим регионима Блиског, Средњег Истока, севера Африке. Тако, политичари најчешће популистички прилазе проблему за који сви знају да немају решење покушавајући тако да питање миграната пребацују као лоптицу с једне на друге ЕУ државе или наднационалне ЕУ институције. Без јасне намере да дефинишу узрок таласа миграната, утврде одговорност оних који су довели до овакве ситуације и тако проблем крену да решавају на међународном нивоу, отклањајући прво узрок како би последице постале прошлост.

Али, не. За такав искрени дијалог (који је одавно прогнан из речника политичара) битна претпоставка је да се јавно говори о агресивној спољној политици званичног Вашингтона. Ко то у ЕУропи, од званичника сме и може? Колико видимо нико. Све док окупирана Еуропа тако буде функционисала, проблем миграната биће све већи и тежи за решавање.

Дакле, само две (гео)политичке чињенице: свргавање режима Моамера ел Гадафија у Либији и Башара ел Асада у Сирији, (прве од стране НАТО и друге потписане америчким „вођством“ у коалицији западних савезника) учиниле су да се Европа, па тако и регион Западног Балкана суочавају са огромним процентом тражилаца азила и илегалних прелазака преко врло порозних граница људи који за крајњу дестинацију виде најразвијаније земље из породице ЕУ блока.

На основу анализе ризика европске Агенције за менаџмент и оперативну сарадњу на спољним границама држава чланица Европске Уније (ФРОНТЕКС), за претходну (2014) годину, утврђено је преко 66 000 илегалних прелазака граница, како регионалних тако и заједничких „зелених“ граница. У поређењу са 2013, ради се о увећању процента за 65 одсто.

Преко две трећине илегалних прелазака лоцирано је тек на једном делу: мађарско-српској граници и то углавном у периоду јули-децембар 2014 године. Само у једном моменту, крајем прошле године (децембар 2014) према анализи ФРОНТЕКС-а, ова гранична тачка забележила је преко половине свих илегалних прелазака на спољним границама ЕУ. Изражено у процентима удела то би значило преко 55 одсто. Као регион окружен земљама чланица ЕУ, западни Балкан наставља да буде огромна транзитна област за илегалне миграцијске токове између различитих земаља чланица ЕУ и земаља које спадају у режим Шенгена.

У поређењу са 2013. годином, према ФРОНТЕКС-овој анализи, уочено је драстично повећање миграната из Сирије ( 363 одсто) и Авганистана (168 одсто).[i] Значајно увећање илегалних прелазака представљају и грађани Африке (Сомалија), с растућим трендовима до краја текуће године. Како аналитичари ФРОНТЕКС-а утврђују ситуација на терену изгледа овако: Пошто мигранти стигну до БЈР Македоније, преко бугарско-турске или грчко-турске границе, даље настављају слободно користећи „отворен“ такси превоз који значајно профитира од кријумчарења миграната до српско-мађарске границе. Када би се правило поређење са 2009, када је илегално границу прешло 3 090 људи. Само пет година касније (2014) тај број се увећао на 43 360 илегалних прелазака.[ii]

Западнобалканску руту, одавно користе мигранти из региона (у највећем проценту из Албаније и са Косова и Метохије) који и према налазима ФРОНТЕКС-а и предњаче у фалсиковању документа који им омогућавају кретање. Према српским званичним изворима, азил је само у првој половини године затражило 37 389 миграната: „Не можемо да кажемо колики је тренутни број азиланата у транзиту, јер имамо само број оних који су регистровани код нас, односно који су затражили азил“[iii], изјавила је недавно Ана Радовановић, главна полицијска инспекторка Канцеларије за азил. Када избеглице, углавном са ратом захваћених подручја Блиског и Средњег Истока и из Африке, пређу границу и ступе на тло Србије, азил код полицијског службеника могу затражити само изјавом „Тражим азил“:

„На основу тога њима се издаје потврда да су затражили азил и упућују се у један од пет Центара за азиланте у Србији. Они тамо треба да се јаве у прописаном року од 72 сата. Ми не знамо да ли је њихова намера озбиљна или је користе у друге сврхе, јер их не пратимо до Центра“[iv] објашњава инспекторка канцеларије за азил. Следи према процедури провера идентитета, прикупљају се подаци из државе коју је особа напустила, утврђује се језик и дијалект тражиоца азила и на свему томе ради тим стручњака: „проблем је што не можемо да вратимо лице из неке друге државе, ако је у њој претходно боравило а није тражило азил“, истиче Радовановићева и додаје „не можемо да спречимо кретање миграната, ка мађарској граници или ка некој од земаља ЕУ, то је њихова воља. Једино можемо да реагујемо на илегалне мигранте који не спадају у категорију азила“[v].

С обзиром на пропулзивне границе, и поред мешовитих тимова, скоро да спада у „немогућу мисију“ држати границу под контролом. Посебно што се број људи који илегално прелазе границу драстично увећава као и методе кријумчара који су овој несрећној (не)прилици видели шансу за зараду. Када се томе дода и податак, који је премијер Србије изнео недавно, да Србију прихват миграната дневно кошта 15 000 евра, онда проблем добија на димензији. Дакле, према наведеном податку изнетом без структуре трошкова, Србију месечно (и то само да рачунамо да месец у просеку траје 30 дана) прихват миграната кошта преко 450 000 евра. До краја текућег месеца од почетка године, та цифра биће преко фрапантних 3 150 000 евра. До краја текуће (2015) године, прихват миграната Србију ће коштати преко 5 400 000 евра.

За Србију, земљу која је у озбиљним економским и социјалним проблемима, о којима говори присуство ММФ при формирању буџета, смањење плата и пензија, најављена отпуштања из јавног сектора и осетан пад животног стандарда, проблем адекватног прихвата миграната постаје још већи. Без стратегије, јасног плана и програма, изнад свега без конкретне финансијске помоћи ЕУ Србија се суочава са каскадним ефектима које мигрантска криза изазива и у много уређенијим и значајно богатијим земљама ЕУ блока. Неки од тих, свакако јесу радикализација како на политичком спектру тако и међу групама које иначе бораве у граничном простору друштвеног „уговора“. Чак и за људе који нису склони ксенофобији, радикалним деловањима, све је теже разумети како се држава тако лако одлучи да их разним „мерама штедње“ које прате и значајни намети, постави у нову друштвену категорију која је најчешће за степеницу или две испод оне којој су припадали. Али, с тенденцијом осиромашења све већег процента грађана Србије.

Док с друге стране, опет из буџета односно из давања свих грађана Србије финансира проблем за који се решење ни не назире. С таквим ломовима у промишљању грађана који одлучују свој став у простору између егзистенцијалне угрожености и хуманости према људима које врло добро разумеју, јер су и сами искусили ужасну избегличку судбину, немогуће је проценити у ком правцу социјална понашања могу да се (по)крену. Док држава Србија и даље чека смернице ЕУ која је и сама капитулирала и пред овим проблемом. Уосталом, зар и сам министар иностраних послова Аустрије није констатовао да у ЕУ нема солидарности; зар мађарски премијер Виктор Орбан није преузео сам контролу „ситуације“ схватајући да решење из Брисела неће дочекати; зар италијански премијер Матео Ренци није запретио недавно да уколико ЕУ не пронађе хитно решење лично ће организовано послати железницом мигранте у Немачку, Британију и све жељене крајње дестинације избеглица.

Док, у међувремену, Србија чека…

УПУТНИЦЕ

[i] FRONTEX, WESTER BALKAN annual risk analysis 2015

[ii] frontex.europa.eu/trends-and-routes/western-balkan-route/

[iii] http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1624488-ovo-je-pravi-problem-srba-sokirace-vas-koliko-migranata-zatrazi-azil-u-srbiji

[iv] исто

[v] исто

Oznake: Balkan, EU, imigranti, Marina Raguš, Muslimani, muslimani u Evropi, seoba naroda, Srbija