У СРЕД СРБИЈЕ Индијци штрајкују у Чортановцима јер им се крше радничка права!

0

Индијски држављани на привременом раду у Србији месецима су жртве радне експлоатације, и то радећи на највећим државним инфраструктурним пројектима – изградњи брзе пруге између Београда и Будимпеште, коју држава спроводи са руским партнерима, као и Коридора 11 који из кинеског кредита гради кинеска фирма.

Око 70 држављана Индије, тренутно ангажованих на изградњи вијадукта “Чортановци“, данима штрајкују због услова рада и хроничног кашњења плата.

<W

Према истраживању Истиномера, грађевински радници упослени на изградњи путева у Србији имају екстремно неповољне уговоре који су, тврде стручњаци, незаконити у нашој земљи. Такође, инспекција рада је прошле године против послодавца поднела две кривичне пријаве – једну због тога што неки од Индијаца нису имали радне дозволе, а другу због тога што послодавац инспекцији рада није показао сву потребну радно-правну документацију.

“Мени дугују једну плату, али некима и више. Међутим, ово се понавља сваки месец. Више пута смо обустављали рад због кашњења исплата“, каже незадовољни Васантакумар Канан, објашњавајући новинару Истиномера због чега су почетком јануара започели последњи штрајк у низу.

Њих седамдесетак смештено је однедавно у колективном радничком смештају у Сурчину. У малим собама од око десет квадратних метара бораве по четири радника, а послодавац им је, поред смештаја, обезбедио и три оброка дневно.

Канан, двадесетшестогодишњи момак, најбоље говори енглески од свих у групи. За себе каже да је по занимању металски радник, а са групом својих земљака, “трбухом за крухом“, у Србију је стигао у мају прошле године.

Како каже, основна месечна плата од 320 евра је дупло већа него у њиховој матичној земљи. Са прековременим сатима, она месечно износи у просеку између 500 и 600 евра, показују уговори о раду и месечни изводи плата у које је Истиномер имао увид.

“Радимо у просеку десет сати дневно. Прековремени нам се уредно обрачунавају, са тим нисмо имали проблема“, истиче Канан.

Америчко-српско привредно партнерство

Оно што је интересантно је да индијски радници практично имају два послодавца. Они су формално запослени у америчкој фирми “ИДЕА Цапитал ЛЛЦ”, са седиштем у Мајамију. Ова фирма, која има и српски огранак, суштински је само посредник, јер је индијске држављане уговором о пословно-техничкој сарадњи пре годину дана упутила на рад код српске фирме “Николић доо” из Краљева. Ово предузеће је, наиме, као подизвођач добило посао на изградњи вијадукта Чортановци у оквиру изградње брзе пруге између Београда и Будимпеште, као и на недавно завршеној деоници Сурчин-Обреновац на Коридору 11.

Оно што повезује америчку фирму и њен српски огранак са краљевачком фирмом „Николић доо“ је Нина Николић. Наиме, она је власница домаће фирме, али истовремено и директорка у америчкој компанији “ИДЕА Цапитал ЛЛЦ” у Мајамију, а такође је и заступник њеног огранка у Србији.

Николић у разговору са новинаром Истиномера потврђује да радницима касни новембарска плата, али наводи да је то због тога што њеној фирми наручиоци послова такође дугују новац.

„Нажалост, тачно је да им плата касни, али то је само једна плата, није неколико, како они тврде. Проблем је што нама не исплаћују новац наручиоци претходних послова, па због тога плате касне“, објашњава она.

Нелегални уговори и незаконите казне

Поред кашњења плата, анализа документације до које смо дошли показује велики број законски проблематичних ствари када је реч о ангажовању индијских држављана у Србији.

Америчка компанија “ИДЕА Цапитал ЛЛЦ” је у самом уговору са индијским радницима прописала бројне финансијске казне за различите прекршаје: кашњење на посао “кошта“ 10 евра, неоправдано одсуство са посла 20 евра, одсуство због мамурлука 25 евра, неношење заштитне опреме, учествовање у илегалном штрајку или пијанство на послу је 50 евра, претње и напади на колеге су 300 евра, док се за организовање илегалног штрајка од плате одбија чак 500 евра.

Како пише на једном списку месечних зарада у који смо имали увид, чак трећина радника са списка од 32 запослена морала је да плати прекршајне “пенале“, и то у висини од 50 па до 400 евра.

Научни сарадник Института за упоредно право Марио Рељановић сматра да овај уговор који индијски радници имају са америчком компанијом у нашој земљи није законит, као и да је само кажњавање радника на овакав начин недозвољено. Према његовим речима, за било какво дисциплинско кажњавање мора да се спроведе озбиљна законска процедура, која је овде изостала.

„Пенали не могу тако да се одређују, нити могу да буду прописани у уговору. Евентуално, због кршења радне дисциплине може да се не исплати дневница, или проценат од плате. Овим механизмом кажњавања људима се буквално отимају паре. Такође, ако је нека штета направљена, она мора прецизно да се утврди – да ли је она причињена намерно или случајно. То може да се реши или споразумом са радником или судском одлуком“, истиче Рељановић за Истиномер.

У уговору постоји још спорних тачака. Таква је, рецимо, одредба да послодавац може раскинути уговор са радником – чак и без формалног разлога.

“То апсолутно није по нашем Закону о раду. Радник може да дâ отказ без разлога, али послодавац никако то не може да учини. Такође, битно је нагласити да индијски држављани раде у Србији, а не у САД, и да се на нашој територији може примењивати само домаће законодавство“, истиче Рељановић.

Директорка огранка америчке фирме у Србији Нина Николић истиче да “пенале“ наплаћују само када су на то “баш приморани“.

„Ми избегавамо те казне, али понекад морамо, јер неки од њих пију и у алкохолисаном стању праве штету. Такође, не желе да дођу на радно место следећег дана, што утиче на посао који мора да се одради“, наводи она, додајући да се радницима често и опросте пропусти, као и то да је за неколико радника платила повратну карту за Индију, иако то није била у обавези по уговору.

Николић каже још и да већина радника не жели да штрајкује и напусти Србију, већ да то раде петорица најагресивнијих који прете свим осталима да то морају да ураде.

“Њих петорица малтретирају остале раднике и терају их да штрајкују. Један од њих је криминалац у Индији и прети осталима да ће им угрозити породице ако га не слушају“, истиче власница “Николић доо“.

Међутим, она није одговорила на наша питања у вези са законитошћу тих финансијских казни, као ни о осталим спорним тачкама у уговору. Такође, није одговорила на питања о томе због чега су индијски радници ангажовани баш преко америчке компаније у којој је директорка, када фактички фирма “Николић доо“ запошљава индијске држављане на инфраструктурним пројектима у Србији.

Инспекција поднела пријаве, остале институције ћуте

Инспекција рада је, након дописа невладине организације АСТРА која се бави трговином људима и радном експлоатацијом, против фирме “Николић доо“ прошле године поднела две прекршајне пријаве.

У августу због тога што послодавац Националној служби за запошљавање није поднео захтеве за издавање радних дозвола индијским држављанима, чиме је прекршен Закон о запошљавању странаца, а у децембру због тога што Инспекцији није доставио документа која показују да сви радници имају уредно регулисане радно-правне односе.

Поводом овог случаја Истиномер је поставио додатна питања инспекцији рада у вези са законитошћу уговора и легалности рада индијских држављана. Одговор до објаве текста, међутим, нисмо добили. Питања смо поставили и МУП-у, као и амбасади Индије, одакле су нас, такође, оставили без одговора.

Срна Игњатовић из организације АСТРА, која прати овај случај, истиче да већ месецима шаље дописе свим институцијама, међутим, осим инспекције рада, нико други се није осврнуо на овај случај – ни МУП, ни индијска, нити америчка амбасада.

„МУП је реаговао први пут тек пре неколико дана, када су се радници пожалили да су им одузети пасоши. Дакле, тек када су сами радници 13. јануара 2020. године контактирали локалну полицијску управу у Сурчину, њиховом брзом реакцијом пасоши су им враћени, а тужилаштво и Управа за странце су по службеној дужности обавештени“, наводи Игњатовић.

Према њеним речима, овај случај је класичан пример радне експлоатације страних радника, који су у системски онемогућени да заштите своја права.

„У овом случају јесте реч о радној експлоатацији страних држављана, а индикатори који упућују на злоупотребу индијских радника укључују следеће: радници не говоре локални језик (а врло слабо и енглески), нису у поседу својих личних докумената, живе у групи у изузетно неусловним смештајима, нису исплаћивани, а понекад и немају приступ заради или морају да „траже џепарац од послодавца“. Постоји велика зависност од послодавца (финансијска и свака друга), ригорозни и небезбедни услови рада, и коначно претње и застрашивање од стране послодавца. Ту су и ‘финансијске казне’, које су изразито несразмерне висини дневнице – дневница износи 12 долара, а казна по прекршају правила 50 долара“, наводи наша саговорница.

Прилив инвестиција – и експлоатације

Посебно је забрињавајуће да су индијски радници које је ангажовала фирма “Николић доо“ преко партнерске фирме из САД, у Србији месецима незаконито радили, или још увек раде, на највећим државним инфраструктурним пројектима који се спроводе у сарадњи са Кином и Русијом, а да није било значајније реакције државних институција.

Они су били ангажовани на изградњи Коридора 11, и то недавно отворене деонице Сурчин-Обреновац. Инвеститор на овој деоници су “Путеви Србије“, главни извођач радова је кинеска компанија “ЦЦЦЦ”, а сâм пројекат, који је коштао 208 милиона евра, финансиран је из кредита кинеске “Ексим банке“.

Радници из Индије су, до штрајка који је у току, радили и на вијадукту “Чортановци“ који се гради у оквиру изградње пруге за велике брзине између Београда и Будимпеште, а за који је председник Александар Вучић рекао да ће бити “симбол свеукупног напретка Србије“. На овом пројекту главни извођач радова је руска компанија „РЖД Интернешнел“, а вредност посла који се финансира из руског кредита износи 337,6 милиона долара.

Глобални токови рада и капитала већ деценијама не познају границе, а у Србији су се, на највећим државним инфраструктурним пројектима, сусрели интереси америчких, руских и кинеских компанија. Иза политичког хвалоспева о историјским инвестицијама остала је скривена судбина индијских радника. Да ли ће и на који начин бити заштићени њихови интереси, остаје да се види, али вишемесечно упадљиво системско ћутање различитих надлежних органа недвосмислено говори о томе да им институције, па и оне из њихове земље, нису поуздани савезници.

“Ми само хоћемо своје паре које смо зарадили. Ништа више од тога. И да се вратимо кући“, закључује двадесетшестогодишњи Васантакумар Канан.