Трикови српских возача у „борби“ са саобраћајним прописима

0

Вожња у стилу Бранимира Митровића "Флојда" из чувеног филма “Национална класа“ има велики број поклоника у Србији, стога не чуди пословична склоност српских возача ка незаобилазном кршењу прописа. Менталитет се тешко мења, ту не помажу чак ни драконске казне, а саобраћајна некултура дубоко је укорењена у свести великог броја возача.

Бахато паркирање, заузимање два паркинг места, телефонирање и куцање порука током вожње, улетање у „маказице“, претицање преко пуне, кретање зауставном траком, недавање мигаваца, вожња у алкохолисаном стању… Списак најчешћих саобраћајних прекршаја је подугачак, а у наставку су неки од најкарактеристичнијих, у пакету са “малим триковима“ којима српски возачи мање или више успешно изврдавају прописе.

FOTO: TV Prva Printscreen

“200 на сат“ – Вожњу ауто-путем многи возачи доживљавају и као сјајну прилику да „продувају дизне“ свог љубимца на четири точка. У томе их није спречило ни увођење мерења просечне брзине, односно времена за које неко пређе раздаљину од једне до друге наплатне рампе. Да би просечну брзину спустили испод дозвољених 130 километара на час, возачи направе паузу на некој успутној пумпи и тиме практично анулирају ефекте ове прилично контроверзне мере. “Паклени план“ заљубљеника у брзу вожњу могу да покваре једино камере за снимање брзине и полицијски пресретачи који патролирају ауто-путевима, али и тај ризик додатно подиже ниво адреналина у крви, зар не?

Отпоран на „метке“ – Деведесетих година прошлог века главно оружје у борби против радара био је ЦД на ретровизору у кабини аутомобила, који је, причало се навелико, успешно неутралисао радарске зраке усмерене ка вашем четвороточкашу. Они које су те тврдње доживљавали као урбану легенду, те нису желели да ризикују, били су опремљени радар-детекторима који су имали задатак да запиште кад саобраћајци “запуцају“ на вас. Ефикасни или не, законом из 2009. године ти уређаји су у Србији забрањени, иако је у земљама Европске уније њихово коришћење сасвим легално. Међутим, нове технологије донеле су на српско тржиште уређаје осме генерације, који, тврде њихови дистрибутери, штите возило од свих полицијских ласерских мерача брзине. Уграђује се испод браника и практично га је немогуће открити јер кад се искључи има функцију паркинг сензора. Борба се наставља!

“Вожња на бранику“ – једна од омиљених “спортских дисциплина“ возача у Србији. Циљ је приближити се возилу које се креће испред вашег толико да возачу можете јасно да видите избезумљени израз лица на ретровизору. Његовом, наравно. Кулминација притиска постиже се комбинованом звучно-светлосном сигнализацијом, а нарочито изазовно је када се све то ради при великим брзинама на ауто-путу. Закон прецизира да возач мора да “држи безбедно одстојање од возила које се креће испред њега, тако да може благовремено да успори или се заустави, возило испред њега успори или се заустави“. Е, ту се отвара простор за растегљиво тумачење термина “безбедно одстојање“ и потпуно субјективну процену возача о времену које је му је потребно да “благовремено“ успори или се заустави. Санкције за такву вожњу у пракси се не примењују, а о могућим последицама нико и не размишља.

Нисам спреман за везивање – Нема ничег досаднијег од пиштања због некоришћењасигурносног појаса, али за поједине српске возаче везивање појаса, упркос претњи новчаном казном, једноставно није опција. И за то постоји решење – зове се копча сигурносног појаса за блокаду звучног аларма. Другим речима, лажни утикач за појас. Помоћу те све популарније справице решавате се фрустрације коју модерни аутомобили носе са собом. Лако се набавља, не кошта много, али не чува главу. Уколико у неком тренутку ипак пожелите да се вежете, то можете учинити и преко утикача јер на горњој страни има прикључак за појас. За сваки случај.

Инстант паркирање са „сва четири“ – Чаробно дугме којим се истовремено активирају сва четири мигавца доживљава се у Србији као незванична дозвола за паркирање аутомобила буквално на било ком месту, па чак и насред улице. Постало је сасвим нормално зауставити ауто на коловозу, упалити “сва четири“ и скокнути на “пет минута“ до оближњег фаст-фуда на пљескавицу. Јер, ко ће сад да тражи паркинг, па још ако мора да се пешачи више од десет метара… А то што је возач својом бахатошћу блокирао читаву траку и што се очас посла створила колона возила, потпуно је неважно. Ако се неко и побуни због тога, следује му одговор “шта хоћеш, видиш да сам укључио сва четири“. Појаву која на овим просторима има ендемска обележја, неко ко дође из цивилизованог света није у стању да разуме, а најгоре од свега је што такво понашање у 99 одсто случајева пролази некажњено.

Жуто је, у ствари, зелено – У свести огромне већине овдашњих возача жуто светло на семафору потпуно је изједначено са зеленим, па се заустављање на жуто сматра елементарном саобраћајном некултуром и изузетним непоштовањем осталих учесника у саобраћају. Уколико се ипак дрзнете да станете када се на семафору засветли жуто, нема никакве сумње да ће вас браћа по волану почастити најсочнијим увредама, уз традиционални пријатељски поздрав сиреном. Исту судбину доживећете и уколико не покренете возило у року од две милисекунде од тренутка када црвено светло пређе у жуто. Менталитет српских возача и на овом примеру односи превагу над прописима, јер “ко је још добио казну за жуто“. Чак и када прођу на црвено, возачи се пред полицајцима неретко ваде оном чувеном „било је жуто“.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!