Прочитај ми чланак

ТЕРОР У ИМЕ ДРЖАВЕ: Да ли је одузимање деце из сиромашних породица најбоља опција?

0

- Уколико су та искуства негативна дете је свакако осетљивије, па одвајање доживљава као додатну фрустрацију, јер уколико је дете лишено оно свакако трпи емотивну штету, јер је за своје родитеље везано, какви год да су они - објашњава психотерапеут Дарка Крсмановић.

Центар за социјални рад у Јагодини пре неколико дана одузео је тек рођену бебу двадесетогодишњој мајци јер је утврдио да нема услова да одгаја то дете, како ни прво, које је већ смештено у хранитељску породицу. Исто се десило и Горици Милојковић из Велике Иванче којој је Центар за социјални рад из Младеновца одузео бебу стару 20 дана због тога што живи у беди. Ово је направило праву пометњу у Србији и навело многе да се запитају – колико је деце одузето само због тога што су им родитељи сиромашни и зашто држава новац који даје хранитељима, не додели биолошким родитељима, бар онима који су по свим другим критеријумима подобни да подижу своје дете?

Неоспорно је да одрастање детета у биолошкој и хранитељској породици није исто и да су сви разлози на страни ових првих. Хранитељска домаћинства треба да реше проблем смештаја и одрастања детета и углавном, то и раде.

Међутим, како сматра школски психолог Бранка Тишма, деца кад их доведу код хранитеља већ имају нека животна искуства која су другачија.

– Та деца махом долазе из растурених или дисфункционалних породица, са тешким искуствима, то су или физички или социјално запуштена деца са недовољно развијеним осећајима породице. Ту се хранитељи суочавају са озбијним изазовима јер такве породице имају обично више од једног детета и јако је тешко и захтева времена да се уклопе сви чланови породице – наводи Тишма.

Како каже, јако је битан континуитет у међусобним породичним односима и важно је да се родитељство развија током живота, што се преласком у хранитељску породицу губи.

Дете одвајање доживљава као фрустрацију

Породица је природна средина у којој дете стиче сазнања о себи, другима и свету. Претежно здрава породица даје основ за формирање здраве личности детета и позитивног односа према животу, омогућава му да учи и пролази кроз процес идентификације, да кроз осећај припадности ствара осећај сигурности, самопоуздања и самопоштовања. Породица пружа социјалну мрежу подршке која је драгоцена за сваку младу особу.

Како је објаснила психотерапеут Дарка Крсмановић, прва и најважнија животна искуства која детету даје породица могу бити и позитивна и негативна.

– Уколико су та искуства негативна, дете је свакако осетљивије, па одвајање доживљава као додатну фрустрацију, јер уколико је дете лишено оно свакако трпи емотивну штету, јер је за своје родитеље везано, какви год да су они. Као што постоје последице живота у дисфункционалној породици, постоје и последице одвајања деце од њихове природне средине – породице. Стога сам мишљења да је нашим сиромашним породицама првенствено потребна помоћ, а не рестриктивне мере! Наши законски прописи су јасни и само треба да их се држимо. Дете се одузима од родитеља само ако је животно угрожено, злостављано или експлоатисано – истиче Крсмановић и додаје да сваки други облик небриге о деци повлачи мере корективног надзора, али и материјалне помоћи, саветодавног рада, проналажења смештаја, посла…

Истраживања која су код нас спроведена показују да је нама породица јако важна и да преко две трећине испитаника говоре да су им породице срећне или делимично срећне.

Ипак, питање је колико оптерећени Центри за социјални рад то могу и колико држава улаже у помоћ породицама које су на овај начин угрожене.

– Мишљења сам да давање новца није довољно и да нама, пре свега, треба едукација за родитеље који граде дисфункционалне односе у породици. Када би се новац за обуку хранитеља користио за школе родитељства које би за ову категорију родитеља биле обавезне (а о чему постоје позитивна искуства у Словенији), а новац који се даје као надокнада хранитељима за издржавање био преусмерен на тражење трајнијих решења (смештај, запослење, психотерапију и саветовање) верујем да би резултати били много бољи и дугорочно исплативи за друштво. Другим речима, треба нам системско решење за негу и подршку породици! – сматра психотерапеут.

Центар за социјални рад реагује без судске одлуке и сагласности родитеља

У градском центру за социјални рад у Београду нису желели да коментаришу случајеве мајки у Великој Иванчи и селу Топола код Јагодине, али су објаснили за Телеграф да децу одвајају од родитеља тек након што су исцрпљене све друге могућности или уколико стручњак процени да су детету угрожени, живот, здравље и безбедност у биолошкој породици. Тада се деца измештају по хитном поступку (није потребна судска одлука, нити сагласност родитеља).

Пошто Центар реагује на основу пријава, било анонимних, потписаних, електронских, или телефонских, исте могу да доставе сви који посумњају на занемаривање или злостављање.

У којим све случајевима Центар за социјални рад одузима децу?

– То су ситуације када родитељ злоставља дете, грубо занемарује, када напусти дете, не стара се о њему, израбљује га, не води рачуна о здравственим и развојним потребама детета, када деца живе у небезбедном окружењу (нпр. хигијенска запуштеност, видне физичке повреде по телу детета, опекотине, посекотине, маснице, присуство инсеката, глодара, опушака од цигарета свуда по кући, остаци хране од неколико дана, гардероба деце која није у складу са временским условима, здравствено занемаривање деце – запуштене болести, кожне промене које се не лече, невакцинација… небрига о потребама деце, неухрањеност, присуство опасних предмета у домашају деце – нож, секира…) – наводе у Центру.

На наше питање зашто се новац који добијају хранитељске породице не преусмери на породице код којих су економски проблеми једини разлог занемаривања, из надлежног Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања су одговорили да држава има обавезу да предузима све неопходне мере и активности како би интерес детета био заштићен у свим оним случајевима када родитељи услед неадекватног вршења родитељског права угрожавају живот и здравље детета и његов правилан развој.

– Економски разлози нису никада искључиви разлог за предузимање мера неодложне интервенције органа старатељства, односно издвајање детета из породице. Разлози за издвајање детета из породице јесу они који се односе на неадекватно старање о детету услед којег су живот, здравље или безбедност детета озбиљно угрожени. Задовољење потреба детета у сваком конкретном случају представља искључиво одговорност родитеља.

Иза оваквог одговора министарства остаје ништа друго до још два питања – да ли су животи одузете деце из Велике Иванче и Тополе заиста били угрожени и ако је заиста тако – да ли је новац који ће добити њихови хранитељи могао да задовољи егзистенцијалне потребе деце која би, заузврат, стасавала уз искрену и неподељену љубав својих родитеља?!